Beda

Smatrao sam da mogu, u pola noći, kao tablicu množenja, da izrecitujem sve stare srpske bogove i boginje, od Svaroga i Svetog Vida pa do poslednje šuše i puše na srpskom Olimpu, jer dugo sam na tom brdu živeo, sve dok se to olimpijsko selo nije raspalo, ugasilo, a bogovi se na nebo vratili. Kažem vam, zaista; znao sam svakog boga u glavu, u dlaku, a i boginju, dobru i zlu. Kad, ne lezi vraže! Dolazi Saška iz škole uznemirena, pa me pita: „ Znaš li za boginju Bedu? Čega je ona boginja bila kod starih Slovena, kod Srba? I kako je izgledala?“ Zatečen preturam po glavi; znam za Moru i Čumu, a i za Rasomaču. Baba nas je tim zlim boginjama klela kada smo joj, recimo, loptom slomili granu lijandera u limenim kantama od žutog sira. Mora i Čuma su boginje smrti i boleština, a Rasomača je jela živu, nestašnu decu. Slične njima bile su i poluboginje divljane, sanđame, veštice i vile suđenice. Znam i za dnevne i noćne vile Ravijojle koje najlepšim i najsnažnijim mladićima sisaju mušku snagu u podne ili u gluvo doba noći. Sisale su i mene na Suvoj planini u mom Ravništu, kraj divljanskog manastira, uh, jedva sam sebi došao. Jer, jedan dan ili noć sa vilom biti, to ti je, bajo, kao nedelju dana u haremu požudnih žena boraviti! Ali, šta je Beda, majkoviću! Sa tom zverkom se nisam sreo, ako se ne računa da je beda svuda oko mene u ovoj Srbiji. A nastavnik Saški samo rekao da je Beda „mitološko biće“. Eh, lako je to reći, nastavniče, ali kako izgleda ta mitološka životinja koja beži i sa interneta, sve i da po njemu surfuješ celog vikenda! Tu i Jung sleže ramenima i pućkajući na srebrnastu patarensku lulu, nemoćan veli: „Evo, celog života bavim se arhetipovima i znam kako izgledaju svakakva mitološka čudovišta. Sa mnogima od njih sam se u koštac hvatao i, jedva, živ ostao. Ali, kako izgleda ta vaša srpska Beda, eee, to čudo nisam video! Sem ako Beda nije ovo što gledamo po ulicama Beograda, ali i po Srbiji na malim ekranima“. Toliko me ta srpska beda obuzela da sam zaboravio na sahranu mog profesora Mihaila Markovića. Uletim u prvi taksi, i, eto me, opet, na Novom groblju. Zadušnice, sahrane, šestomesečni parastosi i da nema ove februarske košave moglo bi se na groblju i kampovati. Jer, svakog dana umre ti po neko drag, ali februar je surov grobar koji sa puno rutine rutinski odrađuje sve te bolne sahrane. Pred kapelom za kremaciju gužva, otegao se rep za izjavljivanje saučešća, i, slučaj je hteo, da sa Vučelom, mic po mic, stignem do odra, i da se tu, nekako, smestim uz uzglavlje kovčega, uz uzglavlje pokojnog profesora. S leve strane rodbina, a sa desne Dačić, Škundrić i kompanija, a pored njih provereni Mihailovi drugari, tu je i Dobrica Ćosić s kojim je, maltene, do prošlog meseca u duge šetnje išao i o sudbini Srbije razgovarao. Onda je govorio Kosta Čavoški i sam svestan da mu govor nema filozofsku težinu, a takav govor je je bio potreban u tom času. Jer, pored Lešeka Kolakovskog naš Mihailo Marković bio je najveći filozof nekdašnje „komunističke Evrope“. I kada je ceremonija završena i kovčeg za kremaciju trebalo da se spusti, Dačić se nešto uzvrpolji, pa šapuće nešto Škundriću i ministar energetike protrči mi ispred nosa do rodbine i od reči do reči kaže: „Predsednik Tadić će malo kasniti, pa ako može da se malo sačeka sa spuštanjem kovčega...“ Rodbina dostojanstveno prima ovu uvredu države Srbije mada, ipak, neko od rodbine besno opsuje i sikće: „Što nije došao na vreme kao i svi drugi što su došli!“ Slede mučni minuti, dugi, nepodnošljivi. Ne smem ni da kažem koliko njih je prošlo. I, napokon, eto Bokija Klunija sa mamom... Atmosfera je napeta, kapela hoće da eksplodira, ali, srećom, ne desi se ništa. Izlazim sa Jungom iz kapele, a moj guru iz Švice mrmlja: „Kako je to sebi mogao da dozvoli...“ Slušam Junga, i da ne bih nešto gadno lanuo, pokušavam da stvorim sliku srpske Bede. Da li bi ona danas izgledala kao neka potrošena sponzoruša, sva u šljokicama kao neka zvezda sa Pinkove estrade... Moj guru kašljuca, pa kaže: „Sada, kada je i srpska levica ostala bez svog patrijarha i kada se Dačićeva socijalistička crkva ljulja iz temelja, vama Srbima, bezobzirnog neoliberalizma, ostaje samo još švajcarski put! Shvati, Srbija je danas tamo gde je Švajcarska bila 1918. godine. I ako krenete našim, švajcarskim, putem, Srbija će biti Švajcarska, tamo negde polovinom 21. veka. Naravno, bez NATO-a i Evropske unije u kojima, kao što znaš, Švica nije!“ Odgegamo se tako uz Bulevar kralja Aleksandra do Gročanske, do kuće, navrcamo se Biljanine pasuljčine sa suvim rebrima, koliko da se pije Nikolinog vina, pa udri po „mazutu“ sve dok te san ne otme od jave. A u snu moja Crna iz Vrčina otkriva mi tajnu srpske Bede: „Ne znam odakle Saškinom nastavniku srpska Beda, ali ona je, nekad, zaista postojala samo se u srpskom pamćenju slabo održala. Ali, u Kašmiru jeste i zovu je i danas JEHOBEDA, boginja nemaštine i sirotinje, ali i one moralne ljudske bede. I, ne brini, što Srbija zaboravi, Kašmir pamti!“...