Radi tek svaki drugi

Tri su ključne greške napravljene u ekonomskoj politici od dvehiljadite naovamo što je dovelo do toga da nezaposlenost u Srbiji danas bude tako velika ili, s druge strane medalje, da zaposlenost bude tako katastrofalno niska. Tako bar situaciju vidi Mihail Arandarenko, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i jedan od najvećih domaćih stručnjaka za tržište rada. Te greške su u oblasti radnog zakonodavstva, privatizacije i poreskog sistema, kaže Arandarenko u razgovoru za NIN. Drugi bi verovatno dodali još ponešto, ali bilo kako bilo fakat je da u Srbiji radi tek svaki drugi njen radno sposoban građanin (u dobi od 15 do 64 godine). To je, poređenja radi, znatno ispod proseka zemalja Evropske unije. Da bi se Srbija barem približila EU proseku, u kojoj (mada svako malo stiže „crna“ statistika o rekordnoj nezaposlenosti) i dalje rade dva od tri stanovnika radnog uzrasta, treba joj najmanje jedna decenija. I to, naravno, decenija bitno različita od ove koja je za nama. Evropljani strahuju da će oporavak zaposlenosti trajati duže nego sve ostalo, a pesimisti procenjuju da će radno mesto za koju godinu značiti isto što i premija u nekoj nagradnoj igri. U Evropskoj uniji su dostizanje jednog od glavnih ciljeva tzv. Lisabonske strategije, kojom je planirano da se već u ovoj godini dostigne stopa zaposlenosti od 70 odsto, već odustali, tj. pomerili su ga za 2015. godinu. Neki smatraju da je i to (pre)ambiciozno. Čemu onda da se nadaju građani Srbije? Svi su izgledi - malo čemu. Velika nezaposlenost će obeležiti i deceniju pred nama, bez obzira na to kojom će se brzinom oporavljati domaća ekonomija i kakve će se stope rasta ostvarivati. No, pre nego što se krene u razmatranje ovog problema valjalo bi nešto reći o tome kolika je stvarno (ne)zaposlenost u Srbiji. Pre svega zbog toga što do javnosti često dopiru podaci koji mogu da zbune. Dakle, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, stopa tzv. registrovane nezaposlenosti u novembru prošle godine bila je 25,7 odsto, dok je prema Anketi o radnoj snazi (koju Zavod za statistiku sprovodi dva puta godišnje - u aprilu i oktobru) nezaposlenost (u drugopomenutom mesecu) bila 17,4 odsto. Slično tome, broj zaposlenih se takođe razlikuje, pa se prema Anketi o radnoj snazi on kreće blizu 2,5 miliona, dok je prema podacima Nacionalne službe u novembru 2009. bilo blizu 1,9 miliona zaposlenih. Upućeni objašnjavaju da je, rukovodeći se svetskom i evropskom praksom, relevantnija Anketa o radnoj snazi, jer uključuje i one zaposlene u zoni sive ekonomije, a takvih je u Srbiji 20-30 odsto od ukupnog broja zaposlenih. Recimo, kad je reč o nezaposlenosti, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se oko 730.000 lica koja, formalno, traže posao. Ali, smatra se da se najmanje njih 200.000 na evidenciju prijavljuje kako bi dobili markicu za prevoz ili zdravstvenu knjižicu, bez namere da se stvarno zaposle. To potvrđuje i Vladimir Ilić, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje. „Upravo razlika između ova dva podatka ukazuje na to da je veliki broj lica u Nacionalnoj službi za zapošljavanje evidentiran samo radi ostvarivanja određenih socijalnih davanja, odnosno da je određeni broj lica angažovan u sivoj ekonomiji“. Još više od stanja, međutim, brinu trendovi. Broj zaposlenih u oktobru prošle godine (2,5 miliona) bio je za preko 200.000 manji nego u oktobru 2008. godine I što je još gore, stopa zaposlenosti manja je ne samo kod onih formalno zaposlenih, nego i onih koji rade na crno. Ranijih godina to nije bio slučaj, pa se uporedo sa padom formalne zaposlenosti povećavao broj radnika na crno. Tokom 2009. godine na najvećem sajtu za oglašavanje poslova, Infostudu, objavljeno je upola manje oglasa nego prethodne godine: sedam i po naspram dvanaest i po hiljada. Dodatno smanjenje zaposlenih očekuje se i tokom ove godine. Ekonomisti, ali još bitnije i poslodavci, sve češće pominju tešku godinu za privredu i ne isključuju mogućnost novih otkaza. Nataša Zavođa, iz Unije poslodavaca Srbije, kaže da će jedan deo njihovih članova sigurno tokom godine iskoristiti zakonsku mogućnost da radnu nedelju skrati za jedan dan. „Ako na tome ostane možemo reći da smo dobro prošli. Bojim se međutim da će biti i otpuštanja“. LJiljana DŽuver, pomoćnik ministra za ekonomiju, kaže za NIN da država i ove godine nastavlja projekte poput zapošljavanja pripravnika i javnih radova kako bi pomogla najugroženijima da lakše dođu do radnog mesta. „Prateći efekte ekonomske krize na zaposlenost tokom prošle godine, uočili smo da je potrebno nastaviti sa podrškom zapošljavanju, pre svega mladih, posebno mladih bez radnog iskustva“, ističe naša sagovornica. Vladimir Ilić kaže da je novcem iz budžeta, odvojenim za aktivne mere zapošljavanja, u 2009. godini zaposleno 70.000 građana. Ukupno je, pak, posredstvom Nacionalne službe posao dobilo 120.000 ljudi. Ovogodišnjim budžetom za aktivne mere zapošljavanja izdvojeno je 3,7 milijardi dinara, 200 miliona više nego prethodne. Poređenja radi, sredstva koja se godišnje izdvajaju za novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, koju mesečno prima tek oko 70.000 ljudi, petostruko su veća i iznose oko 19 milijardi dinara. Evo još malo poređenja. Na primer, Slovenija u kojoj je stopa zaposlenosti daleko veća nego u Srbiji, gotovo 70 odsto, izdvojila je prošle godine tri puta više novca za podsticaj zapošljavanja, tačnije 105 miliona evra. I LJiljana DŽuver slaže se da su sredstva koja iznose 0,1 odsto bruto domaćeg proizvoda premala, kao i da je Srbiji potrebna nova strategija zapošljavanja. „Aktuelna strategija zapošljavanja od 2005. do 2010. sadrži ciljeve koji su previsoko postavljeni, od početka je bilo jasno da će biti teško ostvarivi. Nacionalni akcioni plan zapošljavanja, u skladu sa novim zakonom o zapošljavanju, donosiće se na godišnjem nivou sa ciljem da bude osnov za budžetsko planiranje sredstava potrebnih za mere zapošljavanja. Takođe, pripremamo se za korišćenje sredstava iz IPA fondova koji će nam biti na raspolaganju kada postanemo zemlja kandidat za ulazak u EU i tu vidimo šansu da iskoristimo sredstva koja budu namenjena za zapošljavanje. Reč je svakako o značajnim sredstvima, oko 60 miliona evra (dakle, gotovo dvostruko više nego što trenutno izdvaja naša država), koja bi trebalo da nam budu dostupna ukoliko se na pravi način organizujemo“, kaže DŽuverova. Po rečima Mihaila Arandarenka, mada „svakako bolje nego nikakve“, mere koje je preduzela i preduzima država su „nedovoljne da bi se barem malo popravila stopa zaposlenosti“. „Aktivne mere su marginalne, a sa druge strane subvencionisani krediti privredi, uz uslov da se ne otpuštaju zaposleni, samo je mač sa dve oštrice. Subvencije su uvek skupe, a time i selektivne, i samo dovode u povlašćen položaj one koji ih dobiju u odnosu na ostale, a neizvesno je da li će pozitivno uticati na rast zaposlenosti uopšte“, kaže NIN-ov sagovornik. Arandarenko ističe tri najveće greške postoktobarske ekonomske politike zbog kojih nije došlo do povećanja zaposlenosti. „Nasledili smo iz devedesetih ogromnu nezaposlenost i razorenu privredu. Kao i sve ostalo, neophodno je bilo reformisati i tržište rada, zajedno i u skladu sa opštom tržišnom reformom. To se, nažalost, nije desilo. Uz to, radno zakonodavstvo je samo opteretilo poslodavce koji žele da pošteno rade i ispunjavaju obaveze i prema državi i prema zaposlenima. Drugo, Srbija se odlučila za privatizaciju prodajom preduzeća, ne mareći za upozorenja da će to povećati nezaposlenost. Nismo, takođe, napravili ambijent u kome će se poslodavcima isplatiti da ulažu u otvaranje radnih mesta. Suludo je, na primer, obavezati ih da zaposlenom koji kod njih radi tri ili pet godina moraju isplatiti otpremninu za sve godine radnog staža, znači i one provedene kod nekog prethodnog poslodavca“, kaže Arandarenko. Treća, ali ne manje bitna greška, nastavlja NIN-ov sagovornik, jeste regresivna stopa oporezivanja rada. „Mi smo do 2007. godine imali takvo poresko rešenje da su troškovi rada za one koji su zarađivali trećinu prosečne zarade bili 47,1 odsto, za one sa prosečnom platom 42,2 odsto, a za zaposlene sa platom koja je osam puta veća od prosečne samo 34,5 odsto zarade i to tek nakon što se obračuna i godišnji porez na dohodak. Takva poreska politika je preopteretila preduzeća koja zapošljavaju niskoobrazovanu radnu snagu, ali je i pospešila jaz između razvijenih i nerazvijenih regiona u Srbiji.“ Arandarenko se ne nada drugačijem odnosu prema tržištu rada, jer, kako kaže, za to nema političke volje i odlučnosti. „Ne očekujem potrebne reforme, ali ni dramatičnu situaciju na tržištu rada. Mislim da ćemo i nadalje imati sličan odnos zaposlenosti i nezaposlenosti.“ U izvesnom smislu bilo je prirodno očekivati da će, posle onih razarajućih godina poslednje decenije 20. veka, privredni razvoj sam po sebi doneti nova radna mesta i porast zaposlenosti. Problem je, međutim, bio u tome što se industrija, koja je trebalo da generiše najviše novih radnih mesta, razvijala najsporije. Zbog takve politike, rast zaposlenosti beleži se samo u neproduktivnim delatnostima - državnoj i lokalnoj administraciji, i među kategorijama kao što su samozaposleni, pomažući članovi porodice, poljoprivrednici. I to je često, bar kad je o ovima drugima reč, bio više „izlaz“ za nuždu, a ne dobrovoljni izbor, jer pravog posla, za platu, kod poslodavca koji u skladu sa zakonom i na vreme izmiruje sve svoje obaveze prema zaposlenima, nije bilo. Rekorderi smo, dakle, po onome što u Evropi nazivaju „ranjiva zaposlenost“. Drugim rečima, oni koji su samozaposleni ili su pomažući članovi porodice u Srbiji čine trećinu od ukupnog broja zaposlenih, što je dvostruko više od evropskog proseka. Kada se tome doda 600.000 zaposlenih u javnom sektoru, čiji broj se od 2000. godine samo povećavao, ispada da u onome što nazivamo privreda radi manje od milion ljudi (950.000). A oni, ne da nemaju sigurnije radno mesto, pogotovo u ovim kriznim vremenima, nego je i njihova plata po pravilu manja u poređenju sa zaposlenima kod države. Ako ponegde to pravilo, možda, i ne važi, onda sigurno važi ona stara, poznata deviza: „Niko mene ne može tako malo da plati kao što ja mogu malo da radim“. I ko je onda lud da se muči u nekoj proizvodnji, pa još kod privatnika, gde za platu moraš stvarno da se oznojiš. Nijedna izborna kampanja u Srbiji nije prošla bez obećanja na desetine ili stotine hiljada novih radnih mesta. Naravno, čim i ako baš ta partija dođe na vlast. Po svemu sudeći, tako će biti i „od sada, pa nadalje i ubuduće“ što bi rekao onaj Đura, iz već pomalo zaboravljenih sarajevskih „Nadrealista“.  Ko se lako, a ko teško zapošljava Da su se, kao što tvrde i NIN-ovi sagovornici, poslodavci u godini krize najpre odrekli honoraraca, zaposlenih na povremenim ili specijalizovanim poslovima, potvrđuje i podatak da su protekle godine najmanje traženi zaposleni u medijima, kulturi, oblasti ljudskih resursa. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, ali i sajta Infostuda, najlakše je bilo onima koji su obrazovani za oblast informacionih tehnologija, dakle internet dizajnerima, programerima ili kompjuterskim serviserima, a odmah za njima su trgovci, ekonomisti, knjigovođe, računovođe i slično. Od zanimanja sa nižom stručnom spremom potrebe na tržištu rada ima za građevinskom strukom, od inženjera, do molera, tesara, armirača, zidara. Posla, prema podacima Infostuda, nije bilo ni za diplomirane sociologe, biologe, psihologe ...U Nacionalnoj službi za zapošljavanje kažu da se najteže zapošljavaju radnici obrazovani za obradu metala, drveta, kao i tekstilni radnici. Stopa nezaposlenosti (15-64 godine, u %) Zemlja 2008. 2009. EU 27 7,6 9,6 EMU 8,2 10,0 Rumunija 5,9 - Bugarska 5,4 7,9 Mađarska 8,5 10,7 Slovenija 4,2 6,8 Hrvatska 8,4 8,7 Srbija 14,7 17,4 Izvor: Eurostat i RZS, anketa o radnoj snazi Stopa zaposlenosti (15-64 godine, u %) 2008. EU 27 65,9 EMU 66,0 Rumunija 59,0 Bugarska 64,0 Mađarska 56,7 Slovenija 68,6 Hrvatska 57,8 Srbija 53,3 Izvor: Eurostat i RZS, anketa o radnoj snazi Mere vlade Srbije Prva šansa – Zapošljavanje 16.000 pripravnika u 2010. godini. Država će finansirati volontiranje od tri meseca i naknadu od 10 hiljada dinara mesečno. Poslodavcima koji na neodređeno vreme zaposle lice koje je kod njih volontiralo, nudi se subvencija za refundaciju njegove zarade i doprinosa u trajanju od 12 meseci. Poslodavci su obavezni da ove zaposlene zadrže u radnom odnosu najmanje još 12 meseci po isteku subvencionisanog staža. Subvencije – Za 4.200 novih radnih mesta poslodavcima će biti ponuđena državna subvencija od 80 do 120 hiljada dinara po radnom mestu, u zavisnosti od stepena razvijenosti opštine na kojoj je registrovano preduzeće. Javni radovi – U javnim radovima planirano je zapošljavanje više od 5.000 ljudi. Broj zaposlenih u Srbiji (u milionima) 2005. 2,73 2006. 2,63 2007. 2,65 2008. 2,64 2009. 2,45 Izvor: RZS, anketa o radnoj snazi Državna pomoć (u mil. RSD) Mere Iznos Prva šansa 1.800 Javni radovi 700 Subvencije 600 Samozapošljavanje 300 Obuka i edukacija 295 Sajmovi zapošljavanja 5 Ukupno 3.700 Izvor: Ministarstvo ekonomije