Sladokusna eutanazija

Daleko od toga da je gurman Armin Majves prvi koji se proslavio svojim kanibalističkim menijem. Istorija bizarnih zločina beleži čitav niz slučajeva seksualnih kanibala kao što je američki pedofil Albert Fiš koji je tokom dvadesetih godina prošlog veka ubio i pojeo veliki broj dece ili ruski serijski ubica Andrej Čikatiljo koji je ubio najmanje 53 osobe između 1978. i 1990. Da se ljudožderstvom može steći slava bez većih posledica pokazuje i slučaj sada 51-godišnjeg Japanca, Iseija Sagave koji je kao student 1981. u Parizu ubio, a zatim i pojeo svoju francusku koleginicu. Nakon što je kratko bio smešten u instituciju za mentalno zdravlje, po povratku u Japan 1985. ubrzo je pušten na slobodu. Navodno, jer je dobio lekarsku potvrdu da mu se povratilo mentalno zdravlje. Isei živi slobodno, čak je i neka vrsta poznate ličnosti u Japanu. U intervjuu koji je skoro dao Kanalu 4 objasnio je da je kanibalizmom opsednut od treće godine kada se sa njim njegov ujak igrao džina mesoždera (?). Armina Majvesa, međutim teško da možemo sasvim glatko da pridodamo ovoj listi ljudoždera. Jer, dok za nabrojane nema nikakve sumnje da su u pitanju brutalne ubice, rasprava da li se tako može kvalifikovati i Majvesov čin, bila je glavno mesto trvenja između odbrane i tužilaštva na suđenju u Nemačkoj. Ili: ima li ubistva i uz saglasnost žrtve?

U stvari, Majvesov slučaj otvara čitav niz etičkih i pravnih dilema. Da li dve odrasle osobe mogu da rade šta im je volja bez mešanja države ili društva? Trebalo bi da mogu. Postupci koji se tiču samo i jedino aktera čine sferu slobode i ne bi trebalo da budu stvar moralne procene, pravnih posledica i kažnjavanja. Iako bi većina nas bila sklona da oceni da odluka Bernda Jirgena Brandesa da dozvoli Majvesu da ga zakolje i pojede i nije u njegovom najboljem interesu, Brandes je očigledno mislio da jeste.

Jedan od protivargumenata bio bi da Brandes nije u stanju da proceni šta je u njegovom interesu ili, jednostavnije rečeno, čovek je očigledno lud. Na osnovu čega to zaključujemo? Pa na osnovu toga što je želeo da ga Majves prikolje i pojede. U pitanju je, dakle, seksualna fantazija koju bi malo ko ocenio kao normalnu. A tu dolazimo do mutnih merila normalnosti. Ako se homoseksualizam do pre nekoliko decenija kažnjavao zatvorom i lečio elektrošokovima, šta se u međuvremenu promenilo da to postane prihvatljivo ponašanje? Daleko od toga da ćemo za koju godinu gledati politički korektne humorističke serije sa gej kanibalima kao glavnim likovima (mešavina Hanibala Lektora i “Vil i Grejs”). Ovaj primer pokazuje koliko je definisanje “normalnog” klizav teren da bi na taj način nekom osporili pravo da čini šta mu je volja.

Postoji, ipak, argument koji nadilazi bilo kakve estetske, pravne, medicinske i ostale rasprave, a to je argument da je život apsolutna vrednost. Ali, da li to onda znači da neuspešne samoubice treba kažnjavati? U starijim zakonodavstvima, doduše, samoubistvo je tretirano kao teško krivično delo i kažnjavano, zamislite - smrću. U savremenom društvu je potpuno nezamislivo da aljkave samoubice budu kažnjene. Dakle, svako ima prava da slobodno raspolaže sopstvenim životom. Ipak, problem je u tome što ovo pravo, u pravnom smislu, nije prenosivo na neko drugo lice pa se ubistvo, uz pristanak ili na izričit zahtev, ipak tretira kao krivično delo. U Nemačkoj, doduše, kao lakše krivično delo.

Zato se na suđenju Arminu Majvesu glavna bitka vodila oko toga kako kvalifikovati njegov čin. Tužilac je zahtevao da bude osuđen na petnaest godina zatvora zbog ubistva iz seksualnih pobuda, dok je odbrana zahtevala presudu za delo ilegalne eutanazije, za koju je predviđena znatno blaža kazna od šest meseci do pet godina zatvora. Ovaj zahtev je, naravno, bazirala na saglasnosti žrtve da završi u Majvesovom zamrzivaču.

Kao jedan od glavnih svedoka odbrane pojavio se i izvesni Dirk Moler, radnik u hotelu i jedan od desetine onih koji su navodno odgovorili na Majvesov oglas u kome je tražio nekog ko je voljan da bude pojeden (i uz to lepo građen). Kako je posvedočio, Moler je čak stigao do završnih priprema za večeru, to jest, bio je već vezan za krevet i iscrtan za klanje, pre nego što se predomislio i tražio od Majvesa da ga oslobodi, što je Majves konačno i uradio. Izgleda da je ta crta lepog vaspitanja i logike ko neće - ne mora ipak uticala na sudiju koji ga je osudio na osam i po godina zatvora. Uz njegovo pristojno ponašanje, verovatno će izaći i pre.