Poslovi i ljudi

Rešenje svih naših problema naći ćemo u Evropi, u to ne treba sumnjati, a šta će Evropa sa svojim nevoljama, nas se to ne tiče. Šta ćemo raditi u društvu u kome su svi poslovi završeni, pitanje je koje niko sebi ne postavlja… Stari kontinent je starački bezvoljan i zimogrožljiv, sopstvena deca su mu na teretu. Mladi su prva i najteža žrtva nezaposlenosti. Broj onih ispod 24 godine koji u Poljskoj traže posao premašuje 39 odsto, u Slovačkoj je oko 32 odsto, u Grčkoj 26, u Francuskoj i Portugalu 22 odsto. Mi smo nadmašili evropski rekord: 40 odsto mlađih od 24 godine čeka mogućnost da se uključi u proizvodnju, dok se znatnom broju zaposlenih ne uplaćuje penzijski staž. Statistika ne uzima u obzir studente nerentabilnih struka koji zamazuju oči sebi i društvu i odlažu suočavanje sa istinom. Prema jednom istraživanju, položaj mladih je nešto povoljniji u mediteranskim zemljama gde vlada jača porodična solidarnost, mada, s druge strane, samopregorni roditelji postižu učinak suprotan od željenog: odlažu zasnivanje novih porodičnih zajednica. Nezdrav suživot dedova, sinova i unuka, o istom kućnom budžetu i pod istim krovom, raširen je i kod nas. Sedam i po miliona mladih Evropljana, i 200.000 Srba, u ovom času nema pristup na tržište rada… Sjajan zalet iz prvih godina posle Drugog svetskog rata naglo se usporio sa izbijanjem naftne krize, sredinom sedamdesetih. Usledila je politička i privredna propast socijalizma, a zatim, nakon kratkog pobedničkog slavlja, finansijski i moralni krah kapitalizma. Klasne razlike su se produbile; plata direktora francuske Elektrodistribucije veća je za oko 500 puta od zarade onih koji se penju po banderama. Zaposlenje je postalo lutrijski zgoditak, milost koja se dobija preko veze, po potrebi poslodavca koji će vas otpustiti onako kako vas je primio. Demokratizacija školstva u Evropi, i američki komercijalni pragmatizam, obezvredili su izvesne vidove školovanja; ono što se od Prosvetiteljstva do sredine XX veka, smatralo za obavezni prtljag obrazovanog čoveka, proglašeno je za mrtvi teret tradicije. Humanitates su se našle na margini obrazovnog sistema, a mladi, zainteresovani za njih, došli su u položaj ljudi rođenih u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. U nemilost su pali klasični jezici, filozofija, etika, verska nastava, a upravo se čuju glasovi, u Francuskoj, da bi istoriju i geografiju trebalo izbaciti iz završnih ispita u gimnaziji. Zar je važno otkuda stižemo i gde živimo? Živi novac nema istorije, ni otadžbine. … Imao sam sreću da se rodim i školujem u težim vremenima, u siromašnom društvu, u kome se lakše dolazilo do kakvog-takvog posla. Istinu govoreći, nisam bio izbirljiv. Ako uračunam ono što sam obavljao između desete i šesnaeste godine – čuvanje neposlušne stoke, cepanje drva, kopanje u njivi i u bašti, branje i komišanje kukuruza, plašćenje sena, vezivanje pšeničnog snoplja, vođenje goveda pri oranju i vlačenju, kupljenje šljiva, pomoć pri vršidbi, raznošenje nepečene cigle po gumnu – moglo bi se reći da danas imam preko šezdeset godina radnog staža. U leto 1953, napunivši šesnaestu, pobegao sam od kuće. Izdržavajući samog sebe završio sam, sa zakašnjenjem, gimnaziju i fakultet. Jedno vreme sam živeo od prodaje novina; radio kao kurir u krojačkoj radionici; argatovao kao spoljašnji saradnik novina i radija; kao nastavnik jezika na jednom univerzitetu u Francuskoj; uza sve to, napisao i preveo pedesetak knjiga. Raduckam i otkako sam otišao u penziju. Živeo sam u socijalizmu, i u kapitalizmu, ali ni u prvom, ni u drugom sistemu za mlade nije bilo beznadežno, kao danas. Godine 1957, u rano proleće, dnevni list Borba raspiše konkurs za saradnike-pripravnike. Polagao se prijemni ispit, trebalo je okušati se u sastavljanju vesti, reportaža i osvrta. Pošaljem prijavu. Posle tri dana, dobijem kratko pismo od glavnog urednika, Miroslava Vitorovića: “Čitao sam Vaše stihove u časopisu Delo, možete stupiti na posao bez polaganja ispita.” Ovakva predusretljivost prema mladom pesniku danas je nezamisliva. Pisanje pesama, čak i kad su, poput mojih, bile nerazumljive i apolitične, uzimalo se kao doprinos društvenom poretku, kao znak njegovog zdravlja. Pokojni Vitorović je procenio da će neko, ko zna da napiše pesmu, umeti da sačini i novinski članak. Nesvršeni gimnazijalac, dobijem mesto u gradskoj hronici. Jednog dana, urednik Miomir Simonović zatekne me u ćošku redakcije sa knjigom u ruci. -  Šta čitaš? -  Udžbenik, iz fizike. -  Otkuda to? - Spremam maturu, privatno. - I ti misliš da ćeš u ovoj ludnici spremiti maturu? Sutradan me pozove u stranu: - Imam predlog za tebe. Skloni se dva-tri meseca, dok ne položiš to što imaš. U redakciju ne ulazi, idi prvog na blagajnu, uzimaj platu, i uči. I nikom ništa ne pričaj. Socijalizam je, između ostalog, bio i to. Što se kapitalizma tiče… Godine 1961. radio sam, za vreme letnjeg raspusta, u fabrici Télémécanique-Electrique, u Aržanteju, pokraj Pariza. Zamenjivao sam odsutnog radnika. Posao lak: sastavljao sam male utikače koji su ugrađivani u ormane za daljinsko upravljanje. Krajem leta, najavim poslovođi da od prvog septembra prekidam posao. Došao sam u Francusku da učim, zaradio sam koliko mi je bilo potrebno da produžim boravak. Hvala na svemu, i doviđenja. Istog dana, zamenik direktora, mlađi čovek, inženjer, pozva me na razgovor. U čemu je stvar, čime sam nezadovoljan, zašto napuštam firmu? Ako hoću, mogu preći u Projektantski biro, gde je posao zanimljiviji, manje je buke, a plata je veća. Ovakav razgovor između poslodavca i nekvalifikovanog radnika u Francuskoj je danas nemoguć. Isuviše je dugačak red onih koji čekaju ispred fabričke kapije da bi neko zadržavao čoveka koji dobrovoljno napušta posao. U međuvremenu se napredovalo, napredovalo, napredovalo, dok nismo došli u ovo u čemu smo. Pojavila su se neka ubistvena otkrića, proizvodnja je podvrgnuta veoma jednostavnom zahtevu: kako sa što manje ljudi postići što veću produktivnost. Po tom merilu, za polovinu čovečanstva najbolje bi bilo da se uopšte nije rodila. Ovo se može uzeti kao neutralna konstatacija, ali i kao najava izvesnih opasnih mera. Crne priče u vezi s meksičkim gripom, koje ovih meseci kolaju od usta do usta, svakako su u vezi sa procenom o broju suvišno rođenih. Ako su mračni proroci vodećih zemalja sveta utvrdili da su milijarde ljudskih duša čist tehnološki višak, nije čudo što se u pučkoj imaginaciji javio strah da su gospodari života i smrti pustili virus kojim će se taj višak otkloniti, da bi, zatim, one najotpornije dokrajčili vakcinom koju su sami proizveli, i koju im treba platiti. Dozvoljeno je pretpostaviti da se sa reči prešlo na dela. Novi svetski poredak se, u toj viziji, zamišlja kao đavolja laboratorija u kojoj se razrađuje strategija za istrebljivanje suvišnih i nepoželjnih. Biće srećan ko preživi, i neće mu padati na um da se buni zbog nezaposlenosti. Država će mu udeliti milostinju da se prehranjuje i da, izgladneo, ne bi krenuo na njene ustanove. Biće da u samoj ideji beskrajnog napredovanja ima nečeg naopakog i protivprirodnog. Uzme li se da godišnji porast proizvodnje iznosi tri odsto, bruto dohodak bi, za trista godina, trebalo da se poveća za oko sedam hiljada puta, što zvuči zastrašujuće. Čovek je, u toj računici, sveden na zanemarljivu matematičku veličinu. Pored kvantiteta, trebalo bi pogledati i vrednost onoga što nam Progres donosi. Naše prodavnice nikad nisu bile snabdevenije, ali čime? Veštačkim tkaninama, zagađenom hranom, i belom tehnikom programiranom da se, posle tri godine, baci na đubrište. Takva mi se, u ovom maglovitom decembarskom jutru, na zapadnoj obali Kontinenta, prikazuje budućnost. Kakva će uistinu biti, to, srećom, ne zavisi od nezasitne volje za bogaćenjem, otimanjem, osvajanjem. Mogućno je da se spiralno napredovanje istorije trenutno nalazi u noćnoj, zamračenoj fazi; da će lopta, jednog dana, izbiti na svetlost dana. “Učvršćivanje svetih i vrsnih stvari”, uči nas Hermes Trismegist, “desiće se uz sadejstvo kružnog kretanja vremena, koje nema početka”. Pod uslovom da magarac dotle ne lipše.