Arhiva

Radi drugih zaboravio sebe

Aleksa Đilas | 20. septembar 2023 | 01:00
Upoznao sam ga daleke 1970, čim je izašao iz zatvora. To nije bilo njegovo prvo utamničenje, a neće biti ni poslednje – ukupno će u zatvoru provesti oko sedam godina. Ja sam tada bio gimnazijalac, ali kao da sam ga već dobro poznavao, toliko mnogo se govorilo o njemu u našoj kući i među našim prijateljima. Moj otac Milovan Đilas napisao je 20. marta 1967, ni tri meseca pošto je sâm izašao iz zatvora, pismo Titu u kome traži da se pusti sa robije ovaj „mlađi čovek i darovit pisac”. Primećivao sam da tamnovanje Mihajla Mihajlova postavlja teška pitanja i onom takozvanom prosečnom Jugoslovenu koji bi želeo da živi van politike. Kakvo je to naše društvo ako hapsi jednog intelektualca koji se zalaže za mirne demokratske promene? Zašto mu nije dozvoljeno da se javno brani od napada u štampi? Ne bi li trebalo da i ja nešto učinim? Naravno, ovo poslednje pitanje izazivalo je osećanje krivice, bilo je neprijatno, čak bolno, i zato su neretko odgovor bili ljutiti komentari na račun Mihajlova. Danas bih rekao da su upravo tim unošenjem kreativnog nemira u svest i savest ljudi (uključujući i vlastodržaca) disidenti ogromno doprineli kraju jednopartijske vladavine u istočnoj Evropi. Ako jedni nisu hteli a drugi nisu mogli da smetnu s uma Mihajlovljevo robijanje, on sâm je sav bio usredsređen na ideale slobode, demokratije, pravne države. Titov režim ga je pomilovao u novembru 1977. (to će biti poslednja Mihajlovljeva robija), zato što se u Beogradu održavala Konferencija o bezbednosti i saradnji u Evropi, na kojoj se raspravljalo i o poštovanju ljudskih prava. Mihajlovljev komentar je bio: Jugoslavija doista nije pravna država – prvo su me bespravno osudili, a sada me amnestiraju pre nego što sam izdržao polovinu kazne, iako zakon to ne dozvoljava! Zaboravljanje samog sebe... Tek kasnije ću uvideti koliko je ono kod Miše bilo duboko. Ne samo što se nikada nije borio za vlast već je bio ravnodušan prema položajima, titulama, karijeri. Kada je otišao na Zapad 1978, njegova slava u svetu doista je bila velika. Andrej Saharov ga je predložio za Nobelovu nagradu za mir, Malkolm Magridž, vodeći britanski publicista, proglašava Nenaučne misli za knjigu godine, princ Čarls mu šalje rukom pisano pismo, političari, umetnici, ugledni intelektualci žele da ga upoznaju. Ali, mada predaje rusku književnost i filozofiju na poznatim američkim univerzitetima, Miša najviše snage i vremena posvećuje delatnostima od kojih nema nikakve lične koristi – piše političke članke i daje intervjue, pokreće akcije za pomoć disidentima u Jugoslaviji i istočnoj Evropi, stvara odbore za demokratiju u Jugoslaviji i svetu, polemiše sa jugoslovenskim i ruskim emigrantima. Miša nije vodio računa ni o svom zdravlju – neuredno se hranio, malo spavao, retko išao kod lekara, često nije bio toplo obučen. Mogao je da živi gde hoće – od Amerike, do evropskih prestonica, do Moskve – a vratio se nama i život završio u skromnom stančiću na Obilićevom vencu. I nikada ga nije obuzela gorčina što mu naše društvo nije odalo priznanja koja je nesumnjivo zaslužio. Zbog svog verovanja da mu je borbu za demokratiju namenila božanska sila (Miša je bio veoma religiozan) i da je njegova disidentska misija od svetskog značaja, nekima je izgledao uobražen i megaloman. Bio je, međutim, mnogo manje sujetan od većine ljudi od pera koje sam poznavao. NJegovo poznavanje književnosti bilo je veliko, mnogo je čitao religijsku filozofiju i kritike marksizma-lenjinizma, iz politikologije je dobro znao glavne rasprave o slobodi i tiraniji. Ali, njegovo znanje nije bilo knjiško, već je potpuno prožimalo njegov život i disidentski rad. Na neki način, stalno je boravio u svetu umetnosti i vere, sa snažnim osećanjem da ideje kojima je prožet vode poreklo iz jedne više realnosti. Vrlo brzo sam otkrio kako Miša ima jednu dečačku crtu u karakteru i da je sklon bezazlenim šalama i trikovima. Mada gotovo dve decenije stariji od mene, često mi se činio mlađi, a na neki način i bez godina. I takav utisak će na mene ostavljati do kraja njegovog života. Bilo je i mnogo drugih kontrasta u njegovoj ličnosti. Za tog onižeg, punačkog čoveka niko ne bi pretpostavio da je ikada uložio veći fizički napor nego što je uzimanje knjige sa police, a on je u mladosti bio uspešan gimnastičar i sa četrdeset godina je mogao da napravi stoj na jednoj ruci. Bio je i vešt podvodni ribolovac, strah i trepet za kernje iz zadarskog zaliva. Nervozan i nestrpljiv, uvek je žurio, a istovremeno je bio spreman na borbu koja može da traje (i koja je trajala) nekoliko decenija. Nepomirljivi borac za demokratiju, potpuno se pomirio sa svojom sudbinom disidenta, robijaša i emigranta. Maniri su mu bili starovremski – kavaljer iz devetnaestog veka! – a umeo je da bude prznica i ljutit, posebno u raspravama s prijateljima. Čak je bio sklon i da pogrešno razume ili protumači nešto što je dobronamerno rečeno ili napisano i da onda preoštro reaguje. Često je u pismima završavao rečenice sa tri znaka uzvika!!! Ali, nikada nisam osetio u njemu mržnju ili želju za osvetom. I ni najmanje nije bio zlopamtilo. On i ja smo najviše sarađivali osamdesetih godina, kada sam bio politički emigrant u Londonu i pisao za Našu reč, srpski mesečni časopis koji je uređivao Desimir Tošić. Sarađivati s Mišom nije bilo lako, ali je bilo plodotvorno. Možda je dokaz i to što nas je maja 1982. napao u medijima dr Obren Đorđević, šef Udbe Srbije – kao ekstremne emigrante, rušitelje ustavnog poretka. Mihajlo Mihajlov je beskrajno verovao u moć reči. Trudio se svakoga da ubedi, privuče, privoli za demokratske i humanističke ideje. I bio je potpuno iskren – ne samo što nije govorio ono što ne misli, već sam uveren da nikada nije nešto pomislio, a da to odmah nije rekao. Širim emigrantskim krugovima, kako srpskim tako i hrvatskim, dopadala se njegova kritika titoističkog jednopartijskog režima, ali ne i njegovo zalaganje za nenasilne metode i protivljenje svim nacionalizmima. Ipak se Miša trudio da pridobije za svoj opšteljudski humanizam ekstremne nacionaliste i fanatične antikomuniste željne druge runde građanskog rata. Rezultati su bili skromni, ali nisu umanjivali njegov entuzijazam. Godine 1983, u Londonu, Vane Ivanović i ja smo priredili i štampali Zbornik o ljudskim pravima. Namenili smo ga prvenstveno ljudima iz rastućeg opozicionog pokreta u zemlji. Miša nam je priložio „Savete političkom zatvoreniku”, tekst i koristan i mudar, zasnovan na bogatom ličnom iskustvu sa policijom, na suđenjima, u zatvorima. Na jednom mestu on piše: „usamljeni čovek se lakše predaje”. Tačno, ali ne ako se zove Mihajlo Mihajlov! Po ko zna koji put, Miša je radi drugih zaboravio sebe. U Beogradu, 9. marta 2010.