Guvernerovi poslednji dani

Iskreno, kad smo pre dve sedmice objavili naslovnu stranu sa guvernerom Jelašićem i naslovom „Kurs guvernera Jelašića: Odbrana ili poslednji dani“ nismo očekivali da će doći do ovog drugog. Nekako smo računali da će „razum prevladati“. Ne želimo ovim, naravno, ništa loše da kažemo na račun odlazećeg guvernera, pogotovo ne sada, nego da istaknemo da smo se nadali da se guverner neće povesti za emocijama, nego da će na sve to, u skladu sa svojim srednjoevropskim bekgraundom, gledati malo hladnije glave. Jer, bilo je očigledno da celu ovu priču guverner doživljava vrlo emotivno i često se iz njegovih reakcija sticao utisak da je na rubu nerava. I – da je sve usamljeniji. Mada je, pomalo i neočekivano, u poslednje vreme i front njegovih pristalica počeo da jača. Sve su glasniji, naime, bili i ekonomisti i privrednici, pa i mediji, koji su podržavali guvernera i njegovu politiku. Kriza je, naime, mnogima otvorila oči, a guvernerova istrajnost na štednji, s jedne, i investicijama, s druge strane, sticala je sve veći broj poklonika. I na to se, između ostalog, naslanjao naš nedavni optimizam. I zbog toga je bilo iznenađujuće da se guverner u ovom trenutku ipak odlučio za takav korak. Šta ga je na to nateralo? Koja je kap prelila čašu što se puni već odavno a u poslednje vreme i vrlo intenzivno? Da li je to možda ovonedeljni intervju premijera Mirka Cvetkovića „Politici“ u kome je rekao, citiramo: „Ne mogu da razumem primedbe koje monetarna vlast upućuje Vladi. Bilo kakva kritika tipa `mnogo se troši` za mene je potpuno bespredmetna, jer se javna potrošnja nalazi u okvirima predviđenim budžetom. I to je razlog zašto ne mogu da razumem kritiku fiskalne politike“. Na guvernerovo upozorenje sa „srpskog Davosa“ da Srbiji preti „grčki scenario“ premijer je kontrirao odlučnim stavom da „Srbiji apsolutno ne preti grčki scenario“. I mada je predsednik Vlade, u istom intervjuu i reklo bio se u pomiriteljskom tonu, rekao da „ima redovne kontakte sa guvernerom i da razgovaraju“ izgleda da je to bio razgovor gluvih. Razlika je postala duboka toliko da se ne može premostiti. Ako nema saveznika u Vladi, puklo je verovatno nešto u guverneru, ima li smisla da se bori protiv tajkuna koji su sve žešće, pošto Vlada više nije mogla da zadovolji njihove apetite, kidisali i na centralnu banku. Nisu više prezali ni od toga da traže da se pare iz deviznih rezervi centralne banke pretvore u kredite. I koji su na svojoj strani angažovali i sindikate. Šta je trebalo da uradi guverner: da sačeka da se neki štrajk organizuje pod njegovim prozorima. Naravno, ovo nije pravi trenutak za analizu celokupnog Jelašićevog rada – bilo je u njemu nesumnjivo i grešaka – ali je simptomatično da je otišao u trenutku kada je politika centralne banke (uz sve rezerve) od strane ekonomista dobijala najbolje ocene. I kada, ni to ne treba zanemariti, MMF jedino na monetarnu politiku nije imao primedbi. Da je Jelašićeva ostavka imala bilo kakvo drugačije obrazloženje od ovog koje je imala - da je podneta iz ličnih razloga - bilo bi lakše odgovoriti na pitanje koje sigurno zanima najveći broj ljudi: i političkih i običnih, i ekonomista i kapitalista. Šta će biti s nama? Ima li smisla, najpre, pitati šta će biti s Vladom. Malo je verovatno da će ona pasti, čak sad možda još manje nego da nije pao guverner. Ali je pitanje da li će opstati i svi članovi Cvetkovićevog kabineta. Položaj ministarke finansija, čiji su se stavovi do sada ponajviše poklapali sa guvernerovim, možda je najugroženiji, osim ako i nju ne sačuva neki ili nečiji „inat“. A da li će pasti dinar? Ili je bolje pitati da li će njegovo klizanje biti zaustavljeno, jer je zbog toga, u suštini, i pao guverner. To je svakako ključno pitanje. Koje nije samo teorijsko i načelno, nego i personalno. Dakle, od ličnosti novog guvernera zavisiće puno toga i videće se da li će centralna banka moći da sačuva svoju (kakvu-takvu) nezavisnost. Već od kandidata za to mesto videće se šta vlasti misle da urade sa centralnom bankom. Ali, i da izbor padne na najnezavisniju moguću ličnost, sumnje će ostati. Narodna banka Srbije je za vreme dok je Dinkić bio guverner imala reklamni slogan, „sve je u poverenju“. S pravom, jer je u finansijama, više nego igde drugo, kredibilitet ključna stvar. Sa tim je na početku svog mandata, zbog načina na koji je smenjena njegova prethodnica Kori Udovički, problema imao i sam Jelašić. Trebalo mu je nekoliko godina lutanja i posrtanja da izgradi današnju poziciju. U utorak je izgledalo da su ostavkom guvernera svi iznenađeni. Da li je tako videće se po tome kojom brzinom bude izabran njegov naslednik. Ili naslednici. Što zavisi od toga da li će on biti izabran po starom, tj. još uvek važećem zakonu, ili po novom, koji je već pripremljen, u kome se pozicija guvernera slabi, a jača uloga Saveta guvernera. Kako god bilo, međutim, izvesno je da je ugled jedne od ključnih institucija sistema (pri tome onih koje spadaju u tzv. nezavisna regulatorna tela) ozbiljno narušen. I da će trebati godine da ona (ponovo) zadobije poverenje javnosti.