Pravim putem do koncesije

Prva koncesija u modernoj Srbiji nije se srećno završila. Pa šta?! Početničke greške pravljene su svugde gde su se primenjivale koncesije. To ne znači da treba odustati od ovakvog načina finansiranja infrastrukture. Kao što se to radilo i u drugim delovima sveta, treba izvući pouke iz grešaka kako bi sledeći put posao odradili kako valja. Znam da vi sad kažete: „Ma o čemu priča ovaj tip iz Zimbabvea“. Jer koga je zmija jednom ujela i guštera se boji. Ali iskustva zemalja koje su bile najuspešnije u primeni javno-privatnog partnerstva pokazuju da su i one u početku išle trnovitim putem. Svetska banka prikupila je i analizirala oko hiljadu koncesija i njihove primene iz celog sveta. One pokrivaju oblasti od transporta i energije, preko vodosnabdevanja i kanalizacije, do aerodroma. Poruka tih analiza – a ne moja – jeste da neuspele epizode ne treba da odvrate nadležne od korišćenja javno-privatnog partnerstva (ili PPP, od engleskog pablik prajvit partneršip, kako to stručnjaci skraćuju) kao načina zadovoljenja potreba za infrastrukturom. Moje kolege često navode Čile i južnu Koreju kao primere. Tokom poslednje dve decenije i Čile i Južna Koreja suočavale su se sa problemima u primeni koncesija ali ipak danas se 70 odsto infrastrukturnih projekata u Čileu i čak 90 odsto u Koreji finansiraju kroz PPP. No, ako koncesije mogu poći naopako, šta će nam onda? Stvar je jednostavna – one obezbeđuju alternativne izvore sredstava u odnosu na ograničene pare u državnim budžetima. Javne finansije su obično dosta nategnute, naročito u vreme ekonomske krize. Pa čak i kad nema tih nevolja iz budžeta zemalja u razvoju, treba finansirati dosta toga kako bi se uhvatio korak sa razvijenima pa je potpuno logično da se koriste i drugi izvori kad ih ima. Osim toga, vlade, državna i opštinska preduzeća u zemljama u razvoju se često suočavaju sa nedostatkom stručnog kadra. I zato, zašto ne bi pokušali da mobilišemo kapacitete privatnih kompanija i njihova finansijska sredstva, kad god je to moguće, kako bi građanima obezbedili javna dobra i usluge. Klasičan slučaj gde se to pokazalo izvodljivim jeste infrastruktura. E sad, naravno da je to sve lakše reći nego uraditi! Uostalom, privatni sektor želi da maksimizuje svoj profit. Zato je apsolutno ključna stvar da se izradi okvir u kome će privatni sektor biti podstaknut da efikasnost privatnog sektora u obezbeđenju boljih usluga dopre i do krajnjih korisnika, po mogućstvu uz niže cene i veću količinu. A da bi se to postiglo, privatnom preduzeću treba obezbediti fer zaradu na ono što je uložilo. Velika je veština to uraditi na pravi način. Jedna od stvari koja je potrebna za tako nešto je i da zemlja ima jak privatni sektor ili da je u prilici da privuče pažnju vrhunskih operatera u nekoj oblasti. Još važnije je da postoji politička volja da se izgradi robusno i jasno zakonodavstvo koje reguliše finansiranje po PPP modelu. Po pravilu tome prethodi restrukturiranje samog sektora, bez obzira na to da li su to putevi, železnica, energija, telekomunikacije, snabdevanje vodom, odlaganje otpada ili nešto slično. Potrebni su novi zakoni i propisi koji regulišu rad ovih sektora. Jak i jasan okvir za PPP potreban je ne samo zato da bi se investitori zaštitili od političkih intervencija, već i da bi se potrošači zaštitili od zloupotrebe monopolskog ili dominantnog položaja novog privatnog operatera. U slučaju kada je – zbog veoma niske početne cene – potrebno povećati tarifu, u startu treba uvesti specijalne, socijalne tarife za siromašne građane. S jedne strane, vlasti koje pregovaraju o javno-privatnom partnerstvu moraju da rade u okvirima koji obezbeđuju da se oni sutra ne nađu u položaju „talaca“ privatnog investitora. Jer on, recimo, na pola koncesije može da traži da se promene pravila igre, insistirajući na novim pregovorima kako bi izvukao bolje uslove. Sa druge strane, moraju se zaštititi i interesi investitora od političkog upliva. Tipičan slučaj je populistički potez vlade ili opštinskog rukovodstva koje pred izbore smanji ili zamrzne cene usluga, kršeći ugovor o PPP sa privatnim operaterom. Sadržaj zakona, ugovora o koncesiji i praktičan način njihove primene igraju glavnu ulogu u postizanju uspeha ili neuspeha sa učešćem privatnog sektora u infrastrukturnim projektima. Nakon 20 godina iskustva sa PPP širom sveta nedopustivo je da se ne izvuku pouke iz grešaka koje su napravljene. Srpski javni dug, mada još uvek pod kontrolom, porastao je usled ekonomske krize. Zato je sada više nego ikada potrebno da javno-privatno partnerstvo funkcioniše kako treba da bi se zadovoljile ogromne potrebe Srbije za infrastrukturom. Ali, treba biti pametan gde i kako ih početi. Možda na manjim projektima, kojima se lakše upravlja. Tek kad izgradimo poverenje u ovaj instrument, možemo postati kao Koreje i Čilei ovoga sveta.