Bitka za Gazimestan 1389 – 2010.

Ponovo, simbolika datuma. Pomen žrtvama martovskog nasilja 2004. nad Srbima na Kosovu i Metohiji, 17. mart. Pre šest godina, u „kristalnoj noći na Kosovu“ etnički je očišćeno šest gradova i devet sela, proterano više od 4.000 Srba, porušeno, zapaljeno i teško oštećeno 945 srpskih kuća, škola, domova zdravlja; srušeno, zapaljeno i teško oštećeno 35 verskih objekata, među kojima je 18 spomenika kulture. Tog istog dana, prošle nedelje, svi su mediji objavili da će Kosovska policijska služba (KPS), odlukom Saveta NATO, preuzeti od Kfora čuvanje spomenika na Gazimestanu kod Prištine. Na Kosovu, dakle, niko više ne veruje u slučajnost datumske simbolike. I svima je „kristalno“ jasno da je Gazimestan u rukama KPS, tek - probni balon; uvod u povlačenje Kfora, i prepuštanje srpskog duhovnog nasleđa i graditeljske baštine - Albancima. I pre i posle martovskog pogroma, u proteklih desetak godina, pod „zaštitom“ međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji paljene su srpske kuće, pljačkane i rušene crkve, ubijani i proterivani Srbi... uništeno je i oskrnavljeno više od 150 srpskih srednjovekovnih spomenika. Ne zato što su „srednjovekovni“ nego zato što su „srpski“. Pre samo nekoliko nedelja u selu Žač kod Istoka grupa Albanaca pretukla je Srbina LJubišu Stepanovića, otkopan je grob jedne Srpkinje u Gnjilanu... Nije ni važno kad. Incidenti na Kosovu ponavljaju se iz dana u dan. Na zvaničnom sajtu tzv. Ministarstva za trgovinu i industriju Republike Kosovo (departman turizma) www.visitkosova.org u tekstu koji ilustruju fotografije Visokih Dečana i Gračanice piše da „u bogatu riznicu dijela albanskih majstora i umjetnika spadaju i […] arhitektonski objekti od posebnog kulturnog i istorijskog značaja, […] tj. crkve, koji su izgrađeni i služili za bogusluženje i vjerske obrede ilirsko-albanskog stanovništva još od IV vijeka”. I još: „Takođe, […] izvjestan broj monumentalnih gradnji, kao što su manastiri, crkve albansko-vizantijskog stila, eklektičke crkve rimsko-vizantijsko-gotsko-albanskog stila, izgrađeni (su) tokom XIV vijeka na temeljima paleohrišćanskih objekata.“ (Sajt je, sem na albanskom, dostupan u engleskoj i verziji srpske ijekavice koju doslovce prenosimo, prim.n.) Brošure sličnog sadržaja tzv. Ministarstvo kulture Kosova je još u maju 2005. delilo i u središtu Uneska, kako su tada preneli mediji. U razgovoru za NIN, međutim, Jovan Ćirilov, v.d. predsednika Nacionalne komisije za Unesko, i Jasna Zrnović, generalni sekretar Nacionalne komisije, uveravaju da niko u Unesku ne želi da komentariše „ovakvo amatersko falsifikovanje istorije“ i da se publikacije bilo koje sadržine ne mogu deliti bez odobrenja generalnog direktora Uneska. Ipak, Ćirilov kaže da je posredi lukavstvo Albanaca iza kojeg stoji veliki novac: „Sve ono što je svetska baština – to je baština i ljudi koji žive tamo bez obzira na nacionalnost. Tako, iako su manastire Srpske pravoslavne crkve razarali albanski ekstremisti zato što su srpski, ovi manastiri nisu zaštićeni zato što su srpski nego zato što su svetska baština.“ Mada, istina je i to da su srpski srednjovekovni manastiri (Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, Gračanica i Bogorodica LJeviška) dospeli na „listu svetske baštine u opasnosti“. I to, baš, zato što su u fizičkoj opasnosti od uništenja poslednjih godina, naročito 2004. kao - srpski. No, pravila Uneska su neumoljiva pa se epitet srpski ne može naći pored naziva spomenika. Zato na sajtu Uneska, na spisku svetske baštine stoji „Srbija: Srednjovekovni spomenici na Kosovu“. Ono što ne mogu sakriti ili zatreti, Albanci jednostavno prisvajaju. A naruku im idu i prilike u Unesku, zapravo veliki uticaj SAD na Unesko i Komitet za svetsku baštinu pri Unesku koji se uglavnom finansira iz vanbudžetskih sredstava. Rečju, Amerika je jedan od najvećih donatora, pa se mnogo i pita. Tako su 2008. godine, Sjedinjene Države uspele da izlobiraju da se iz naziva odluke „Srednjovekovni spomenici na Kosovu (Srbija)“ izbriše Srbija u zagradi. Iako je baš Srbija država članica UN i potpisnik Konvencije o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine (1972), koja je svake godine i podnosilac izveštaja o stanju konzervacije pod nazivom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu (Srbija)“, gde Srbija u zagradi označava pripadnost kulturnog dobra državi članici. A na osnovu tog izveštaja Komitet za svetsku baštinu svake godine donosi odluku o tome da li kulturno dobro treba i dalje da bude na listi svetske baštine u opasnosti. Tako, umalo da se na zasedanju Komiteta svetske baštine u Sevilji, juna prošle godine, dogodi svojevrsna zamena identiteta dotad nezabeležena u Unesku i da se baština Srpske pravoslavne crkve podvede pod „kulturno nasleđe Kosova“. Vuk Jeremić je tada upozorio na pokušaj „kulturnog genocida“ nad Srbima. Jasna Zrnović objašnjava: „Pošto nam osporavaju teritoriju, osporavaju nam i to pravo na kulturno dobro koje nam pripada na Kosovu. Međutim, u sistemu smo UN i Unesko i svi naši napori su da Unesko ostane statusno neutralan u slučaju Kosova i Metohije. Kada su nas izbrisali iz zagrade, tražili smo tumačenje glavnog pravnog savetnika Uneska; da li je ispravno da kulturno dobro nema državu članicu koja ga predlaže? A u nazivu stoji Kosovo koje nije država članica. Uz pomoć glavnog pravnog savetnika Uneska, uspeli smo da vratimo ime Srbije u predlog odluke, a onda smo u Sevilji izlobirali dve trećine Komiteta za svetsku baštinu pri Unesku da se nacrt te odluke sa Srbijom u zagradi – usvoji. O ovoj odluci će se raspravljati na zasedanju Komiteta svetske baštine u Braziliji ove godine.“ A šta ako (kad?) Kosovo postane članica UN? Jasna Zrnović, generalni sekretar Nacionalne komisije za Unesko, nada se da se to neće dogoditi ali i dodaje: „Kako bilo, KiM još nismo podigli na nivo Izvršnog saveta Uneska, kao što je slučaj sa Jerusalimom, koji je svake godine na Izvršnom savetu. Sigurna sam da države članice Uneska ne bi bile srećne da imaju još jedan Jerusalim.“ Jovan Ćirilov, v.d. predsednika Nacionalne komisije, pak, smatra da je nedavna predaja Gazimestana na čuvanje Kosovskoj policiji opasan presedan i da treba neprekidno insistirati da se Spomenik kosovskim junacima vrati pod zaštitu Kfora. NATO međutim stalno smanjuje broj kforovaca na Kosovu. „Niko više ne spominje Kumanovski sporazum kojim je dogovoreno da se 1.000 srpskih vojnika i policajaca vrati u granični prostor i čuva kulturno-istorijsku baštinu“, kaže istoričar dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. „ Danas, 2010, Kosovo brani samo srpska istorija, manastiri SPC i spomenici kulture“, kaže Pavlović za NIN i dodaje: „Kosovo je pod okupacijom, Srba je sve manje, ne postoje priznate srpske institucije na KiM. Ipak, ne ide tako lako sa darovanom nezavisnošću i toga su svesni i Albanci i njihovi mentori. Zato je sada glavni cilj da se poljuljaju, relativizuju ili sasvim sruše srpska istorija i spomenici kulture na Kosovu. Kada više ne bude istorije, spomenika, pa i istoriografije kao najjačeg srpskog argumenta na Kosovu i Metohiji, posao će biti obavljen do kraja.“ NIN je nedavno saznao da se priprema i novi reklamni spot (poput onog jesenas Kosovo – the young Europeans) u kojem se srpski srednjovekovni manastiri predstavljaju kao kulturna baština nove „Republike Kosovo“. Poznata je albanska verzija Kosovske bitke („Bitka za Kosovo, 1389: albanski mit“) autorke Ane di Leljo, u izdanju njujorškog „Pelgrejv Makmilana“, 2009, po kojoj je „Murata ubio albanski vitez Miloš Kopilik“. Veliki posao Albancima u relativizaciji i prekrajanju istorije napravio je i britanski istoričar Noel Malkom u knjizi „Kosovo – kratka istorija“. „Ova knjiga u kojoj se govori kako ne mogu samo Srbi da baštine Kosovsku bitku, jer su i Albanci učestvovali u njoj, politički je pamflet, a ne istoriografija“, kaže dr Pavlović. A, da se ne zavaravamo, istorija je jedna od najmanipulativnijih nauka. I uvek zgodna kada treba pribaviti nacionalni identitet. Jedan od najstarijih podataka o Kosovskom boju iz 1389. godine zapis je ruskog đakona Ignatija koji se dvadesetak dana posle boja zatekao na turskoj teritoriji kod Carigrada. U đakonovom zapisu piše da je turski sultan otišao u rat protiv Lazara, srpskog kneza; a kružio je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici (Rade Mihaljčić, Junaci kosovske legende, Beograd 1989, str. 9). Drugi je zabeleška Filipa Mezijera u kojoj stoji da je Murat (Amurat) potpuno pobeđen u predelima Albanije; i on i njegov sin pali su u boju, kao i najhrabriji iz njihove vojske (isto, str. 10) Iako je, tvrde istoričari, jasno da to zaista nije bila Albanija već Mezijer nije poznavao prostor i geografiju, danas je taj podatak Albancima zgodan za manipulaciju. Kad je reč o učesnicima u Kosovskom boju protiv Turaka teoretski je, naravno, u toj vojsci moglo biti i Vlaha, Albanaca, Grka, Sasa, Hrvata... Vojske feudalnih vladara mogle su biti etnički raznorodne. To nije dokaz da je reč o albanskoj ili grčkoj bici. To bi bilo isto kada bi Iliri iz vojske Aleksandra Velikog tvrdili da je bitka na Hidaspu ili kod Isa, ilirska bitka. Bitku vodi vrhovni vojni zapovednik, koji najčešće, ukoliko je vladar, ima i odgovarajuću titulu. U ovom slučaju Lazar je knez srpskih zemalja i Podunavlja i vrhovni zapovednik tokom bitke. Kosovski boj, dakle, nije nikakva „bitka naroda”, već bitka srpskog kneza protiv turskog sultana, o čemu svedoči i zapis đakona Ignatija 20 dana posle Kosovske bitke. I to je nesporno, kao što su nesporni i spomenici srpske srednjovekovne države na Kosovu. Nastali su u vreme najvećeg uspona Nemanjića, od druge polovine 13. do poslednje četvrtine 14. veka. Oni su odraz duhovnog, umetničkog, privrednog i svakog drugog stanja Srbije toga doba. Ili, kako je jednom prilikom rekao srpski istoričar Predrag Marković: „Ništa na Kosovu nije albansko. Nijedna crkva, nijedna džamija. Možemo da govorimo o otomanskom i srpskom nasleđu, sve ostalo je izmišljanje.“ Ime Srbije na Kosovu visi o koncu. Od Meštrovića do Vlasija Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu, uzvišenju udaljenom pet kilometara severoistočno od Prištine, podignut je 1953. godine po projektu arhitekte Aleksandra Deroka. Vlada tadašnje NR Srbije je odobrila kredit za spomenik. Ceo kompleks, Spomenik sa Muratovim turbetom na Gazimestanu, proglašen je kulturno-prostornom celinom od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju 1990. godine. Danas je u prilično lošem stanju. Zapušten i u značajnoj meri - oštećen. Albanci su pokušali da ga miniraju 1999. a 2004. su srušene stepenice unutar kule i pored prisustva jedinica Kfora i misije Unmika. Poslednjih godina, zbog pojačanog obezbeđenja, ovaj kompleks izgleda kao malo vojno utvrđenje. Iako su i Srbi i Turci 1389. obeležili mesto Kosovske bitke neposredno posle nje, kako kaže istoričar dr Momčilo Pavlović, tek je Srbija Aleksandra Obrenovića 1889. godine obnovila kosovski mit. Kralj Aleksandar je početak svoje vladavine započeo obeležavanjem 500 godina od Kosovske bitke. Pre miropomazanja u manastiru Žiča prisustvovao je bdenju u Lazarevoj crkvi u Kruševcu. Pavlović podseća: „Kosovo je reintegrisano u sastav Srbije 1912. Veliki Vidovdanski hram Ivana Meštrovića na Gazimestanu, trebalo je da bude završen 1939. Kralj Aleksandar Karađorđević je želeo da ga uradi njegov prijatelj Meštrović. To je trebalo da bude monumentalni spomenik sećanja, a delovi ovog spomenika se danas čuvaju u Narodnom muzeju. Kralj Aleksandar je poginuo u Marseju 1934, a spomenik nikada nije završen.“ Meštrović je 1919. godine zapisao: „Misao o Vidovdanskom hramu začela se u meni neposredno pošto sam napustio školu, ali se tada još nisam osećao dovoljno jak da je počnem izvoditi na široj osnovici. Tek poslije aneksije Bosne 1908. kada je izgledalo da je naša narodna katastrofa potpuna i da je sudba naše rase zapečaćena, na vrhuncu naše narodne nevolje i u groznici koja nas je tresla usudih se da započnem rad na nekim fragmentima i u toj i u idućim godinama izradih što je od njih ostalo.“ Tako, jedino je srpskim komunistima pošlo za rukom da spomenik na kraju i podignu. Već osamdesetih, međutim, svedoči dr Pavlović, spomenik je u lošem stanju, neodržavan i zapušten. „Tek posle govora Slobodana Miloševića 1989. na proslavi 600 godina od Kosovske bitke Gazimestan dobija političku težinu“, kaže dr Pavlović. Azem Vlasi je, pre nekoliko dana, povodom odluke Kfora da spomenik na Gazimestanu čuva Kosovska policijska služba (KPS) rekao da „Kosovska bitka s Turcima nije obavezno vezana samo za Srbe, Albance ili neku drugu etničku zajednicu“. I da je logično da upravo KPS preuzme brigu o Gazimestanu jer „o ovdašnjoj kulturnoj i istorijskoj baštini treba da brinu kosovske institucije“. Sprečićemo falsifikate Goran Bogdanović, ministar za Kosovo i Metohiju - Skoro je kosovski akademik Mark Krasnići ustvrdio da nijedna srednjovekovna crkva na Kosovu, osim Visokih Dečana, ne pripada Srbima. To vam je isto kao što se do skoro tvrdilo na sajtu ministarstva turizma Kosova, da na Šari živi beli medved. Moglo bi se reći, bezopasne gluposti. Međutim iskustvo pokazuje da takve gluposti mogu da dovedu do tragičnih posledica. Srpske naučne i kulturne institucije i država ne mogu da spreče delatnost falsifikatora istorije ali mogu legalizaciju falsifikata. Promovisaćemo srpsku kulturnu baštinu i versko nasleđe mnogim zemljama širom sveta. I tako demantovati širenje albanske propagande i falsifikovanje istorije u njihovim pokušajima dokazivanja da je srpska kulturna baština na KiM zapravo albanska i da su im je Srbi navodno oteli!? Insistiraćemo i na doslednijoj primeni međunarodnih povelja, deklaracija, konvencija i standarda u domenu zaštite kulturnih dobara Srbije na KiM; kontinuitetu odnosa prema već utvrđenoj, zaštićenoj i predloženoj srpskoj kulturnoj baštini u svetu uopšte; utvrđivanju stanja celokupne kulturne i prirodne baštine Srbije na KiM sa predlogom mera; zaštiti prava svih baštinika kulturnih dobara na očuvanju vlastitog nasleđa; povratku srpskih stručnjaka i institucija kulture na KiM. U 2009. godini izdvojeno je 47.155.271,53 dinara za pomoć i obezbeđivanje sredstava u organizaciji i realizaciji radova na obnovi, tehničkoj zaštiti, oslikavanju, sanacijama, opremanju i izradi više projekata na Kosovu i Metohiji (manastir Visoki Dečani; manastir Sv. Vrači u Zočištu; manastir Pećka patrijaršija; manastir Vračevo; manastir Sveti arhangeli; manastir Sv. Petke - Ulije; manastir Sokolica; manastir Draganac; manastir Devič; manastir Budisavci, Crkvena opština Sočanica; Crkvena opština parteška u Partešu; Crkvena opština u Zvečanu, Crkvena opština priluško-plemetinska u Prilužju, Crkvena opština Kololeč, crkva Sv. trojice u Vuči). U ovoj 2010. godini je izdvojeno 39.000.000,00 dinara. Takođe, Ministarstvo kulture i Ministarstvo vera izdvajaju sredstva za obnovu i zaštitu srpske baštine.