U znaku zle sile

Dirljiva su nastojanja naših upravljača da odrede u kom se razdoblju krize nalazimo: da li isplivavamo, ili još nismo dotakli dno dna... Kao da oni, nesrećnici, i o čemu odlučuju; kao da mogu bitnije uticati na tok stvari. Voditelj igre je daleko i visoko, nevidljiv i sveprisutan, nedostupan. Što se države tiče, otkako znam za sebe ona je u krizi. Izgradnja ratom opustošene zemlje, obavezni otkup, Trst je naš, protiv kleveta i dezinformacija, uvođenje privrednog računa, tuce dramatičnih privrednih reformi, serija devalvacija i inflacija, rast spoljnjeg duga, neprestana poskupljenja i stezanje kaiša. Iz propasti u propast, ali ostadosmo živi. Naš Vođa bi, u poslednjem trenutku, uspevao da izvuče neki kredit i odloži bankrot. Neki su ga, zbog toga, smatrali genijem. Sa padom Berlinskog zida srušio se i svet na čiju smo veresiju živeli. Pošto nam je pomogao u rasturanju decenijama dotirane države, sad je i taj, svemogući svet zapao u debelu krizu, a mi, kao deveta rupa na svirali, ispadosmo njegova kolateralna šteta. Na zarancima veka desilo se povampirenje svih nesreća naše novije istorije. Zamah survavanju dala je sila čije ime – iz razumljivog straha i manje razumljivih sujevernih obzira - ljudi nerado pominju. Koreni straha su u mitskim dubinama kolektivne svesti. Suočeni sa iracionalnim zlom, neki su sveštenici, u obredima, bacali anatemu na Nečastivog koji nam se navalio na kosti. Čudovište nastupa pod maskama: sad kao Međunarodna zajednica, sad kao Evropski savet, Haški tribunal, Briselska komisija, Kontakt-grupa, MMF, NATO, ako već ne uspe da se predstavi kao OUN. Optuženi je kriv samim tim što je slab i što se, ophrvan unutrašnjim problemima, našao na putu jačem. U proroku koji nam je obećao povratak u Kameno doba prepoznali smo Levijatana: Daleko mu lepa kuća, ne uzimaj mu ime u usta! Seljaci zmiju zovu nepomenuša, a vuka nepomenik. Ne mari, znamo na koga mislimo. Da, da... Cela nam se istorija u poslednjih dvadesetak godina olupala o glavu. Od njenih krhotina se u belosvetskim centrima moći pišu nove, politički korektne verzije naše prošlosti. Prerano smo se bili ponadali da smo se oslobodili turskih, austrougarskih i germanskih osvajača. Zemaljski gospodar nad vojskama vratio je njihove trupe na stare položaje, u svojstvu pripadnika mirovnih misija. Kosovo se osamostalilo u međama otomanskog vilajeta, između „dva oka u glavi“ podignuta je turska granica, a i za Bosnu bi se moglo reći da je ponovo anektirana. Kolonijalizam se preperjao, odbacio odgovornost metropole prema prekomorskim posedima: on ne osvaja, on prisvaja i „oslobađa“. Ideološko nasilje apostola demokratije je žešće i efikasnije od logoreje nekadašnjih ispirača mozgova: obaveznu laž liberalizma široki slojevi poslušno gutaju. Podanici jednopartijskog poretka bili su mnogo nepoverljiviji prema svojoj štampi. Za razliku od dobro nam znane Utopije, artificijelne i vanživotne, obećanja liberalnog kapitalizma bliža su ljudskoj prirodi, to jest, onome što je u njoj nezajažljivo. Američki san se čini ostvarljiviji od petogodišnjih planova za ulazak u srećnu budućnost, iako se ročišta „Evropa“ i „Tranzicija“ iscrpljuju u pripremnim radnjama. Previše ponavljanja za jedan ljudski vek... Sadašnje razočaranje u „tradicionalne prijatelje“ pratio sam kao đak osnovne škole, u trenutku promene britanske politike prema „prvom gerilcu Evrope“. Seljaci su muklo roptali, ali su presudu primili kao da dolazi od Svevišnjeg. Carinski rat iz 1906. dobio je repliku u sankcijama i blokadi Dunava, kampanju bečke štampe o nužnosti obračuna sa srpskom kugom oživeo je oronuli Oto Habzburški, i to ne na austrijskoj, nego na pariskoj televiziji. Pruska arogancija – Srbija treba da umre! – vaskrsla je u Kinkelovoj pretnji da će Srbe baciti na kolena. I to je usud malog naroda. Kako god se postavi, na udaru je zle sile. Silnici su poznati po spremnosti da za teška pitanja nalaze brza i laka rešenja. NJihove vatrogasne službe su se izveštile u raspirivanju požara. Imaju oštar lešinarski njuh, ali, za razliku od korisnih strvoždera, oni ne čiste tlo od lešina u raspadanju: glavno im je da zaposednu teritoriju, takvu kakva je. Pomoć nude onima za koje procene da će biti poslušni. Nevolje u koje zapadaju njihovi štićenici veće su od onih iz kojih beže. Silnici misle da su pametni koliko su jaki, i dobri koliko su bogati. Često pokazuju zastrašujuće neznanje osnovnih geopolitičkih činjenica. Mali narodi im se čine nedostojni ozbiljnog izučavanja, pa sebi dopuštaju neverovatne greške; ponekad i sami, naknadno, priznaju pogreške, čime, još jednom, potvrđuju nadmoć: jači su od celog sveta, pa i od samih sebe. Sto godina nisu u stanju da reše pitanje Baskije, Južnog Tirola, Korzike, Alstera, Kipra ili Palestine, a za Kosovo su odmah ponudili spasonosan plan. Kad bi nas malo bolje poznavali i više cenili, lakše bi nas preveli žedne preko vode. Mi smo slabi na lepu reč, olako praštamo. Samo, šta će im naša dobra volja, kad imaju dovoljno plaćenih krtica, sklonih uživanju u nesreći i gluposti sopstvenog naroda... Videli smo pilota neprijateljske avijacije kako ćaska sa našim pilotima. Na pitanje da li nam je i on, nedavno, bacao bombe na glave, vrli gost ponosno odgovara: Yes, I did. To se zove ne znati za sramotu. Naši su vlastodršci, do pre dvadesetak godina, bili zaduženi da održavaju zaštitni pojas prema sovjetskoj Rusiji; njihovi naslednici, po uputstvima iz istog centra, vode računa da se očuva rastojanje prema demokratskoj Rusiji. Postoji, reklo bi se, čast služenja bogatijem i jačem. Tuđina zaluđuje i opčinjava. U televizijskom kvizu voditelj postavlja pitanje: Stari Vujadin, u poznatoj pesmi, savetuje sinovima da ne odaju jednu vrstu žena. Koje su to žene? Kandidat, mlađi čovek, traži zamenu. Dobija nekoliko pitanja iz istorije i geografije svetske Imperije, i odgovara bez dvoumljenja. Bliže su mu holivudske glumičice od naših mlađanih krčmarica. Tako je kod jednog dela elite. Lekcija iz proleća 1999. još kako je delovala na kolektivno osvešćivanje. Kako i ne bi... Onakvo ubrizgavanje brzovezujućeg betona u kičmu jednog naroda ne izvodi se svakog dana. Demonizacija je izoštrila kritičnost ćutljive većine uljuljkivane u snu da među velikima i jakima može imati prijatelje. Prema jednom skorašnjem ispitivanju, Nemačka kod našeg javnog mnjenja stoji bolje od Gordog Albiona: više se poštuje častan neprijatelj od prevrtljivog saveznika. ... Ja sam se, u godinama satanizacije, nakupio gađenja i prezira za sve preostale dane života. Gađenja, ali i izvesnog crnog ponosa, u čemu me je podržavala Ujevićeva pesma „Srbiji“, objavljena krajem Prvog svetskog rata. U jeku antisrpske kampanje ponavljao sam stih Danas ti je vreme najveće ljepote! Nije šala naći se pod lavinom onolikih grdnji i uvreda, drvlja i kamenja. Veliki pesnik je predvideo da će doći vreme u kome će „slavu sloma unuci da uče“. A praunuci? Oni koji danas pohađaju novinarske i diplomatske škole, katedre sociologije i nacionalne istorije? Valjda im predavači ne govore samo o našoj krivici, valjda ih podsećaju i na slavu sloma... Sila nam je otvorila oči za rugobu sveta. Zastrašila je kolebljive, razbudila sanjive, ojačala hrabre, dok su slabi, koji uvek računaju od danas do sutra, postali još slabiji. U staroj ćiriličkoj zemlji jezik silnika je prisutan do nepristojnosti. Pre neki dan, usred Beograda, dadoše mi reklamni listić na kome je pisalo: “Pobedite krizu za 20 dana! Istraživanja pokazuju da u vreme ekonomske krize oni koji govore engleski jezik pre dobijaju posao i stiču poslovne partnere. Pozovite nas odmah i steknite tu PREDNOST! Ako se desi čudo da ne progovorite engleski za dvadeset dana, idete gratis! Kod nas su progovorili Parlament i Vlada Srbije, preko 200 kompanija i 4.000 polaznika od 9 do 87 godina.“ Ako je suditi po stupnju jezičke kulture u skupštinskim debatama, neki poslanici bi bolje uradili da su se upisali na kurs iz jezika naroda koga predstavljaju. Što se tiče izlaska iz krize, tu najveće šanse ima onaj osamdesetogodišnjak.