Ovidije u Homolju

Evo, prođoše dve nedelje otkako sam u beogradskom Domu omladine slušao koncert Ortodox Celts-a, a ne napušta me namera da se upišem na kurs irskog plesa za početnike, tamo, negde na Karaburmi. Upisao bih se zajedno sa Saškom, a Bilju ne bismo upisivali. Štooo? Pa, igrala je, kao devojka, folklor u KUD „Kolo“, što će reći, malo nam je hendikepirana. Ona bi, bajo, i na časovima irskog plesa vezla i preplitala ono njeno sitno gučansko. A irski ples je, brale, nešto sasvim tvrdo, istočnosrbijansko, homoljsko. Dvokorak, bato, čuo si, valjda, za „svinjski galop“, za najteže kolo srbijansko. Kao neki tajni gnostički spis iz Kumrana, tako čuvam letak koji me obaveštava da upis na irski ples počinje u aprilu. A za dalja obaveštenja da se javim na adresu; djipaloripalo@ gmail com. Da li mi, baš, sve to treba? Čuj, irski ples! Umesto da radim, recimo, na bečkom valceru... U petak, krenem iz korporacije na Novo groblje, na sahranu mom ispisniku Stevi Nikšiću, i, usput nešto razmišljam; nisam li malo mator za irski ples? Da me ne strefi srčka kad počnem na kursu da đipam, mislim, kada me ponese ludački irski ritam? Da ne bude đipalo, ripalo, pa mi odsviralo? Kad, tu, u Ulici 27. marta, sretnem Acu iz Ortodox Celts-a!? I tu, na ulici, veliki biznis smo sklopili; da irske gajdaše dovedemo na Suvu planinu, pa da zajedno sa gajdašima iz istočne Srbije počnemo da pariramo ovim Biljinim trubačima iz Guče. Ali, važnije od toga je što se Aca Kelt preda mnom stvorio, u času, kada sam se spremao da batalim kurs irskog plesa. K. G. Jung, moj guru, mi na uvo šapuće: “Valjda ti je jasno da sam ti Acu Kelta poslao da bi te ohrabrio kako ne bi odustao od irskog plesa. Jer, može se i u tvojim godinama đipati, ripati, naravno, ako si od stare keltske krvi, mislim, ako si začet u istočnoj Srbiji gde je Balkan najgušći.“ Ah, istočna Srbija, još iz Ovidijevih vremena, pored tvrdog ludačkog plesa tamo stasava i tamnjanika od koje se pravi vino koje opija vinopiju, i, prečicom ga vodi ka nebu... Vraćamo se sa Novog groblja, a K. G. Jung, ej, tamo, kod Tašmajdana, opet me začikava: “Eh, da sam bar malo mlađi, da nemam godine Dobrice Ćosića, pošao bih sa tobom na kurs irskog plesa. Videćeš, kad počneš da đipaš i ripaš, kad ti krv grune u mozak i produva čakre, možda počneš da pišeš i na keltskom, kao prognani rimski pesnik Ovidije koji je u Tomiju, na obali Dunava počeo da peva na jeziku Geta. A, bajdvej, getski i keltski mislim da je jedan te isti jezik. Kao što je i homoljsko kolo, Svinjski galop, isto što i irski ples!“ Ovidije, Ovidije, uvek u senci rimskih pesnika Vergilija i Horacija! Da li samo zato što je zaćutao na latinskom, a propevao na getskom? A razlozi izgnanstva iz Rima nisu ni vredni pomena... Nego, Rimljani i ne hoteći izgonom pesnika učiniše veliku uslugu Ovidijevom pevanju. Hoću reći, vratili su ga pevanju na MATERNJEM JEZIKU! Jer, Ovidije je, očas, savladao zanat getskog pevanja, raščivijao je strukturu getskog stiha, uzgred, kao stvorenog za pesništvo, misli se i na ono Homerovo, ali i na ono HOMOLJSKO! Ono je Ovidija snažno obuzelo. I putovao je Ovidije iz dunavskog grada Tomi lađom, uz Dunav kroz Đerdap, a onda i pešice do izvora Jaseničke reke, inače dunavske pritoke, do mesta koje se i onda zvalo VRELO!!? Tu su se, jednom godišnje, okupljali narodni pesnici, i, onako, od tamnjanike pijani, na drvo se penjali i odozgo recitovali; jednu pesmu obavezno o vinu, a druge dve po slobodnom izboru. Pesnik i pisac Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac pamti da mu je majka, iz priče njenih dedova, pričala da su već kod drugog Ovidijevog boravka na ovim homoljskim trodnevnim bahanalijama, tadašnji Geti, to jest, Srbi, rimskog pesnika dočekivali zdravicom koja se zvala OVIDIJA! To jest, pozdravljali su ga sa O, Vidoje!? I dolazio je taj Vidoje u Homolje, sve dok ga, pod stare dane, zdravlje nije izdalo... Jung pomno sluša moje misli, iz patarenske srebrnaste lule dug dim povlači, pa ovako besedi: “A, da li si razmišljao da su se te homoljske bahanalije za Vidovdan priređivale. A onda kada su Getima rimske legije dojadile, uzjahali su lake tračke konje i zapalili, čak, do Britanije...“ A kada sam u beržeri zadžonjao, smešan sanak sam usnio. Kao, Boki Kluni i Josipović, onaj, bre, pijanista, latili se irskog plesa na opatijskoj rivi. I đipaju li, ripaju, kao da su dobili na lotou! Tu se, odjednom, stvori i moja Crna iz Vrčina pa me, ovako, savetuje: “Vidiš li kako su smešni, ovi sredovečni, što se u irski ples hvataju. Nemoj i tebi tako da se smeju! Jer, gadan je irski ples, začas bude na dupe tres!“