TRANSFERI

Kristijan Amanpur (58) nekrunisana kraljica Tarnerove imperije televizijskih vesti, nakon dvadsetsedmogodišnje blistave karijere, napušta CNN, i u avgustu prelazi na konkurentsku ABC, sa prtljagom najnagrađivanije i najplaćenije svetske novinarke. Svojom odlukom, ova Britanka (otac Iranac, majka Engleskinja) ušla je relativno malu grupu američkih novinara, čiji su prelasci iz jedne u drugu medijsku kuću, više od pukog transfera. Tako je već više od trideset godina, od časa kada je famozna Barbara Volters, žena koja je probijala barijere u američkom televizijskom žurnalizmu, sa CBS prešla u narečenu ABC za, tada nezamislivih, milion dolara plate po sezoni. Amanpurovu su, za sve te godine izuzetne eksponiranosti, voleli i prezirali. Ali su je poštovali. NJeno prisustvo na nekom ovozemaljskom prostoru značilo je najavu velike nevolje. Za ljude, ali i za zveri i rašće. Intervjuisala je koga god je želela. Kada je to poželela. Kritičari, posebno oni koji se čvrsto drže vrlo strogih regula u novinarskom zanatu, zameraju joj preveliki emocionalni angažman u poslu. Kod Amanpurove se uvek znalo ko su dobri, a ko loši momci. Ona kaže ono što Ujka Sem misli! Zar, izveštavajući iz Iraka, Avganistana, Somalije, Ruande, Pakistana ili sa Balkana, nije bila samo pristrasna u svojim u (pr)ocenama? Štaviše, vrlo je očigledno, nijednog trenutka ne krijući osećanja, direktno navijala za jednu stranu. Pri tom nikada i ni zašto ne odustajući od samoproklamovanog aksioma da u novinarstvu neutralnost i objektivnost, ponekad znače i saučestvovanje u zločinu. „Objektivnost - tvrdila je - ne znači tretirati obe strane jednako, već omogućiti suprotnim stranama da se čuju.“ Mnogi profesori novinarstva bi sa gađenjem komentarisali ovakvu poslovnu etiku, Amanpurova je, eto, uspela da sebi omogući takav status i globalni prestiž. Jednostavno, ona je metafora CNN. Mera stvari, tog najrasprostranjenijeg svetskog medija. I u ovoj srpskoj televizijskoj kasabi, s vremena na vreme, ima nekakvih transfera. Uglavnom onda kada lokalne gazde, ne bi li prikrili programsku onemoćalost i kreativnu atrofiju, jedan drugom kradu ljubimice. I ponekog ljubimca. Takvi prelasci, efektom domina, provociraju stvaralačke angažmane kod nesrećnika koji se ovde po novinama bave televizijom. Slede naslovnice, intervjui, veliko fotkanje. I eto lažnog utiska da se nešto odista desilo. Važno pažnje. Vredno očekivanja. Koješta! Za neku crkavicu, to su maršrute iz šupljeg u prazno. Kako i dolikuje akterima. Ovih dana Jovanu Janković je Tijanću oteo Mitrović. To jeste metafora. To jeste mera vrednosti u srpskom televizijskom trangefrangiranju. Nemoj da bi mi neko, u tom kontekstu, spo-menuo novinarstvo! Ježim se od toga...