Apri-li-li!

U NIN-u 28. marta 2002. izašla je moja kolumna sa gornjim naslovom. To je ujedno jedan od mojih najkraćih napisa. Namerno sam tom prilikom ostavio mesta za Jugoslava Vlahovića da se razmaše. Gde su ta davna vremena kad je Vlahović u okviru moje kolumne za svoje tačkaste izuzetno duhovite ilustracije imao prostora koliko mu duša zaželi! Evo šta sam tada napisao: „U mnogih naroda prvi april je od pamtiveka dan kada se ljudi utrkuju da jedni druge nasamare. Nasamareni se u Francuskoj zove aprilska riba, a u Škotskoj kukavica. Kad šala uspe, kod nas se vikne: ”Apri-li-li!”. Smatra se da je Ludi april ostatak starih rimskih Cerealija, koje su padale početkom aprila. Postoji legenda da je Prozerpina jednog prolećnog dana sedela na Jelisejskim poljima sa narcisima u krilu. Utom naiđe Pluton i odvede je u donji svet. Majka Cerera je bila očajna zbog nestanka kćeri. Odjednom je začula njen glas. Krenula je u pravcu glasa, ali je tamo nije našla. To je bio samo eho njenog glasa. Bila je prevarena, kao što se i danas svet vara 1. aprila.“ A sad malo novog teksta... Sećam se da su nas učitelji i profesori pre Drugog svetskog rata opominjali da nam ne padne na pamet i da se okanemo da na dan 1. aprila i sa njima zbijamo šale. „To nije pristojno! Šale pravite samo sa svojim vršnjacima. A i sa njima bez neslanih šala!“. Mi smo, naime, imali običaj da na tabli napišemo nešto čime bismo i učitelje navukli na tanak led i uzviknemo nestašno: „Apri-li-li!“ Da je kod nas ludi april već odavno poznat pokazuje i Zmaj-Jovina gorka politička pesma „Aprili, li, li“ (tako je on piše) objavljena u „Starmalom“ 1879. godine , čiji početna i završna strofa glase: Ugarska je naša zemlja. Tu smo svoji svi, Ravnopravnost ovde vlada – Aprili, li, li!! ... Da l’ je ovo san na javi, Il su javni sni? Ta danas je prvi april! Aprili, li, li!!