Igraj na bankrot

Država može da bankrotira. Otvoreno (moratorijum na otplatu spoljnih ili unutrašnjih dugova) ili prikriveno (reprogram ili refinansiranje dugova prispelih na otplatu). Poslednjih nedelja evropski mediji donose inventar državnih bankrota kroz istoriju: najspektakularniji je bio onaj poznati argentinski, a najviše se puta u istoriji sa bankrotom posrećilo Španiji - trinaest. Velika Britanija je 1340. godine bila mesto prvog evropskog bankrota kad je otvoreno obustavila vraćanje dugova italijanskim poveriocima. Od tada je mnogo vode proteklo Temzom i ostalim evropskim rekama, pa se otvoreni bankrot praktikuje sve ređe, a običaj francuskih kraljeva da prosto likvidiraju svoje domaće poverioce ne praktikuje se valjda nikako. Francuska je do 1812. godine bankrotirala osam puta, a od tada nikad više. Ovih dana toliko puta pominjana Grčka, od sticanja nezavisnosti 1829. godine bankrotirala je pet puta i više od polovine svog nezavisnog vremena provela je kao nesposobna za plaćanje. Za razliku od Španije, koja bankrotira svako malo, Portugaliju takva nevolja nije zadesila već 120 godina. Peti i poslednji put u svojoj istoriji bankrotirala je 1890. godine, ali sad je sa Italijom, Grčkom i Španijom u društvu evro-nevoljnika. LJutiti Evropljani nadenuli su im pogrdno zajedničko ime PIGS. I našoj bivšoj državi Jugoslaviji bar se dva puta omakao otvoreni bankrot - 1983. godine kad je nad njom sprovedena međunarodna akcija spoljno-finansijske konsolidacije i drugi put, kad je 1990. godine obustavila isplatu stare devizne štednje svojim građanima. Više puta Jugoslavija je svoje dugove reprogramirala (na primer, 1988. i 2001. godine) što se smatra modernijom varijantom državnog bankrota ili priznanja nesposobnosti za plaćanje. Niko se nije tako često i tako javno kladio na bankrot Srbije, odnosno njenu izglednu mogućnost da jednog trenutka ne može da otplaćuje prispele rate uzetih stranih kredita, kao ekonomista Mlađen Kovačević. Sa druge strane kladioničarskog stola, analizama održivosti srbijanskih spoljnih dugova, uredno su mu odgovarali Božidar Đelić i Mlađan Dinkić, sa mesta ministra za finansije, pa i Radovan Jelašić sa funkcije guvernera. Da je svoje uverenje kojim slučajem formalizovao na tržištu i pre grčkog slučaja prokaženih kredit difolt svops (credit default swaps - CDS), praktično na ničim regulisanoj kladionici na bankrote država i firmi, na kojoj se carem smatra DŽordž Soros, Kovačević se ne bi obogatio. Srbija nije bankrotirala, mada je to tržište veštih špekulanata često delilo njegovo mišljenje. NJegovu urednu ekonomsku procenu obezvredili su i neočekivano visoki prihodi od privatizacije. Mada ćete u srbijanskom finansijskom centru, Beogradu, teško naći nekoga ko se razume u trgovinu i špekulaciju CDS instrumentima, njihovi se kreatori razumeju u Srbiju. I ovog trenutka ocenjuju da su njeni izgledi da zapadne u probleme sa otplatom svojih dugova samo malo niži od trenutnih grčkih. U trenutku kad je grčka kriza bila na vrhuncu, tržište CDS-ovima ocenjivalo je njen rizik od nesolventnosti sa nešto preko 400, da bi on početkom marta pao na 353 bazna poena. Rizik za Srbiju, nepromenjen od novembra prošle godine, iznosi 348 baznih poena. Prema analizi koju su za NIN uradile stručne službe Narodne banke Srbije, CDS ugovori na srbijanski dug prvi put su zaključeni 2006. godine, a podloga su im bile obveznice koje je država Srbija 2005. godine izdala radi izmirenja obaveza prema Londonskom klubu banaka poverilaca. Tada je naš CDS spred utvrđen na 131 bazni poen i, tvrde u NBS, „do polovine 2007. godine beležio je relativno stabilno kretanje”. Ali od jula 2007. uporno je rastao i marta 2009. dostigao maksimalni nivo od visokih 650 baznih poena. „U poslednjih godinu dana CDS spred za Srbiju se smanjuje i njegova poslednja promena zabeležena je 1. novembra 2009. godine kad je dostigao vrednost od 348 baznih poena”, kažu u NBS. Tržište CDS-ova smatra da su izgledi Srbije da zapadne u probleme sa otplatom duga mnogo veći nego izgledi navodno prezadužene Hrvatske, koji se ocenjuju na 238 baznih poena. Ali ne samo da ovo surovo tržište špekulanata smatra da će se sa svojim dugom lakše izboriti Hrvatska nego Srbija, već oni prednost daju i gotovo svim ostalim zemljama u tranziciji. Manji rizik od bankrota ima i Kazahstan (246), i Bugarska (214) i Rumunija (306). Na toj bankrot-mogućnosti niklo je kontroverzno tržište kredit difolt svops, odnosno tržište finansijskim derivatima koji, samo po nazivu, osiguravaju od slučaja državnog bankrota, ali u suštini ne osiguravaju - ništa. Ni poverioca, ni dužnika. Služe samo da izraze mišljenje tržišta o riziku da jedna zemlja zapadne u nemogućnost da svoje dugove servisira, kako tvrde zainteresovane investicione banke i hedž fondovi, ili za špekulativne radnje finansijskog potapanja država (Grčka) ili firmi (banka Leman Braders), kako sada na sav glas viču birokrate iz Brisela, predvođeni visokim državnim službenicima Nemačke i Francuske. Mada CDS postoje već decenijama, Mišel Barnije, komesar EU za unutrašnje tržište, neki dan je bio potpuno iskren priznajući da bi voleo kad bi mogao malo bolje da razume ono što se dešava na tržištu ovih hartija. DŽordž Soros, koji je na ovom poslu strašno zaradio, predlagao je po izbijanju svetske ekonomske krize da se CDS sasvim zabrane, a sada ga optužuju da je i sam učestvovao u finansijskom gađanju prezadužene Grčke baš CDS-ovima. Ovaj instrument funkcioniše na neverovatan način. U osnovi mu je (ne)poverenje u platežne sposobnosti jedne države. Zagovornici očuvanja trgovine CDS-ovima tvrde da oni nevolje država ne izazivaju, samo se na njih oslanjaju kako bi smanjili ukupni rizik na finansijskom tržištu a svoj portfolio uravnotežili. Jedna investiciona banka emituje CDS na državni dug koje joj drago rovite države, a to je svaka koja mora da se zadužuje u inostranstvu, i uz određenu premiju nudi ga na prodaju drugim investicionim bankama, penzijskim ili hedž fondovima. Do pre koju godinu, CDS su uglavnom emitovani na dug istočnoevropskih država, a od pre koju godinu trgovci CDS-ovima su se s razlogom zainteresovali za prezadužene zapadne industrijske države. Po pravilu, ni prodavac ni kupac CDS-a nisu ni država-dužnik, ni njen poverilac. Mada mogu da budu. Trgovina se obavlja van berze, potpuno je neregulisana i nekontrolisana i zasnovana je na običnom ugovoru dve strane. Od kojih nijedna ne mora imati garancije da će finansijske obaveze, manje-više precizirane ugovorom, i ispuniti. A ugovorom je precizirano šta će prodavac CDS-a platiti kupcu za slučaj da država, na čiji dug CDS emituje, bankrotira, svoj dug reprogramira ili za slučaj da joj kreditni rejting padne. Advokati, tvrdi se, strašno vole ove ugovore. Toliko im posla njihovo raspetljavanje donosi. Mada se naziva osiguranjem, ceo posao je u stvari klađenje, poput klađenja na sportske rezultate. Prodavac računa s tim da država neće zapasti u teškoće sa vraćanjem duga, a kupac se naprotiv kladi da će joj se upravo to desiti. Ne samo da se na to kladi, nego bi mogao imati velikog interesa da kako god zna i ume doprinese da se upravo to desi. Što je veću premiju kupac spreman da plati, to je rizik da će jedna država-dužnik zapasti u nevolje veći. Kad hedž fondovi počnu da prodaju kupljene CDS-ove na dug neke države, to se smatra gotovo sigurnim znakom da se ona teškoća s plaćanjem dugova rešila. Kakve veze ima država-dužnik sa klađenjem na njen dug? Za razliku od klađenja na rezultat teniserke Ane Ivanović ili bilo kog fudbalskog kluba na primer, sa rastom premija u CDS poslu rastu nevolje zadužene države. Rast premija preliva se na finansijsko tržište i povećava kamatu po kojoj država-dužnik mora ponovo da se zaduži kako bi prispele stare dugove isplatila. Kad je njena kriza bila na vrhuncu, kupci CDS-ova prodavanih na grčki dug plaćali su na milion evra potraživanja godišnju premiju od 40.000 evra. Pošto su Nemačka i Francuska za Grčku ipak zalegle, a špekulantima pripretile restriktivnom regulativom njihovog posla, premija na paraosiguranje grčkog duga pala je na 358 baznih poena ili 35.300 evra godišnje. Ključne banke, trgovci ovim unosnim a lažnim polisama osiguranja, pružaju veliki otpor zasad deklarativnoj nameri da se ta trgovina reguliše i stavi pod kontrolu.