Arhiva

Sa Miloševićem sam bio na ti

Lidija Kujundžić, Dragan Jovanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Na skupu „Petnaest godina Dejtonskog sporazuma“ 26. marta 2010. godine u Beogradu najviše je govorio najugledniji gost - Milorad Dodik, premijer Republike Srpske. On je davne 1995. godine bio daleko od pregovaračkog stola i političara koje je međunarodna zajednica primorala da posle 35 neuspelih primirja konačno zaustave krvavi rat u Bosni i Hercegovini. NIN je, pak, odlučio da za sagovornika odabere prevodioca Nikolu Kolju Čajkanovića (81). Bio je član srpske delegacije u američkoj vazduhoplovnoj bazi Rajt-Peterson kod Dejtona (Ohajo). Kako ste otišli na pregovore u Dejton? Radio sam na nekom prevodu i odjednom zvoni telefon. Kolja, ideš u Dejton, brzo donesi dve fotografije, moraš da dobiješ diplomatski pasoš. Šta ću, odem brzo, ćap-ćap, i postao sam imalac jedinog diplomatskog pasoša na svetu u kaubojskoj karo košulji. I tako smo seli u JAT-ov avion „boing 727“... Redovan let? Nije redovan, čak nije ni avion redovan nego je malo prepravljen u prednjem delu salon sa jedno tri, četiri fotelje, tu je i jedno kanabe, stolice. Onda je bio jedan deo, nekoliko redova, za putnike kao prva klasa, a onda još u trećem delu je bila „boranija“ koja je sedela na običnim sedištima. Ja sam bio među finima. Ali pošto avion nije bio predviđen za interkontinentalne letove imali smo dva sletanja. Stigli smo u Dejton, u vazduhoplovni logor. Imali smo sav konfor i obezbeđenje. Tu ne može komarac da uleti, jer se pregledaju kola, pregledaju se ljudi ...i pored toga još je tu bilo i naše obezbeđenje, Crnogorci koji su bili sa nama u istoj zgradi. A Amerikanci su dali još i svoje obezbeđenje, kažu - mi smo domaćini, moramo da vas čuvamo i tako to. Imali ste trostruko obezbeđenje? Tri plus obezbeđenje logora. Smestili su nas u hotel u kojem odsedaju porodice vazduhoplovnih oficira kada dođu da posete svoje. Tu sam video šta znači moderan konfor. Bivao sam u svakakvim hotelima vrhunske kategorije ali kao u Dejtonu nisam video tako ogromnu sobu, krevet veliki kao hipodrom, da ne kažem nešto drugo. Tu je bio i televizor, kupatilo kao vasionski brod, grejanje, da bi bio čist vazduh ostavim otvoren prozor, a bila ciča zima, dođem, uključim grejanje i kroz tri minuta u sobi 25 stepeni. Sećate li se neke anegdote, da se neko našalio dok ste leteli za Dejton? Kod svih, pa i kod Miloševića, kad ide na posao, na neki sastanak, onda su svi ozbiljni. E, a kad se vraćamo onda je sasvim druga atmosfera. Znači, stigli ste smrtno ozbiljni u Dejton? Da, smrtno ozbiljni, tamo nas smestiše lepo i ostali smo dosta dugo, jedno dvadesetak dana. Kao što rekoh, imali smo sav konfor uključujući i telefon. U potkrovlju smo imali kancelariju, telefon. Ne okreneš ni 011 nego direktno broj kuće u Beogradu. Tamo sam, 16. novembra na Đurđic, iz Dejtona čestitao prijateljima slave po Beogradu. Imali ste utisak da se slušalo i kako dišete, hrčete? Imao sam utisak da čuju i kad mislim. Činilo se da vas Veliki brat posmatra i da je dokument iz Dejtona i pre pregovora bio gotov, da nema manevarskog prostora? Bilo je nekog manevarskog prostora, tu se diskutovalo, pričalo. Imam nekoliko „kila konferencija“ na duši i uglavnom je na svima tako. Obično, kominike i rezolucija se već unapred znaju. Slično je bilo i u Dejtonu? Pa nije baš tako. Tamo je ipak bilo da su političari pričali i pričali. Pola sata pre završetka konferencije Bosanci su proglasili sporazum nevažećim zbog arbitraže Brčkog. Sećate li se atmosfere u tom ipak dramatičnom trenutku? Sećam se da je Pariz bio nastavak Dejtona . Imali smo dosta lep dokument, koji je predstavnik jedne druge delegacije potpisao a posle se pišmanio. Rekao je - ne može da ga prihvati jer je na ćirilici. Tražio je da mu se spremi na latinici. Naš šef kaže: Može! Za tri minuta stigne dokument na latinici i ovaj nije imao kud. Kako je izgledao jedan radni dan u Dejtonu? Nikad nismo imali dva ista dana. Kako se kad zalomi, stalno različito. Neki put četiri, neki put deset časova. Da li je, osim zvaničnih razgovora, bilo susreta Miloševića sa Izetbegovićem, Tuđmanom? Mislim da se nisu sretali, mada nije nemoguće. Oni su tamo, jedni prema drugima, bili korektni. Inače u Dejtonu smo znali šta pišu naše novine još rano ujutru, pre nego vi u Beogradu. Jeste li sa Miloševićem imali bilo kakav, najobičniji razgovor mimo politike? Jesam, Miloševića sam poznavao dvadeset godina pre Dejtona. Bio sam neki šef u KUD „Krsmanović“, u horu, a on je bio predsednik univerzitetskog komiteta. I šta je onda bilo? Kod Miloševića išao da bijem žicu za pare, za „Krsmanac”. Jeste li se sretali do Dejtona? Jesmo, ohoho. Dosta. Prvi put sam ga sreo zvanično kao prevodilac na Gazimestanu. Prepoznao vas je? Oni njegovi su se trgli kad sam ja Miloševiću rekao ti. Trgli se oni, on se ispočetka malo kao trgao. Za koga ste prevodili na Gazimestanu? Tu je bio jedan interesantan štos. I tamo je pevao hor „Krsmanović“. Stignemo na Gazimestan i ide tridesetak diplomata i ja sa njima, prolazimo pored hora. Oni plješću. Ove diplomate oduševljene, iako hor pljeska meni, jer sam u „Krsmancu“ bio predsednik, potpredsednik hora, sekretar za inostrane veze, prevodilac, PR - sve živo. Posle Gazimestana, kad ste se opet s Miloševićem sreli? Vrlo često smo se sretali, jer su razni dolazili kod njega. A kad ste prevodili za Tita? Išli smo po konferencijama, na samite u Alžiru, Indiji. U Deliju su napravili garden parti u predsedničkoj palati sa 300-500 zvanica. Tamo svako može da puca. I onda su me zvali i rekli: „Kolja, ti da budeš stalno između predsednika Tita i one rulje. Debeo si, ako pucaju neka upucaju tebe!“ Pitam: ’Oće li moja familija da dobije penziju? Hoće – kažu oni meni. Dobro, onda ću stajati ispred Tita. U Nepalu sam dobio orden. Bila je svečana večera kod nepalskog kralja i jedan čovek pre večere ide hodnikom, gura hotelska kolica, kuca na vrata. Pita: Vi ste gospodin taj i taj. Otvara kutiju a unutra orden, da imam šta da stavim na smoking. Nema smisla da se pojavim na večeri kod kralja bez ordena. Kakav je to orden? Dobio sam orden, nepalski sa crvenom peteljkom a to po njima znači ratni orden koji se nosi oko vrata. To je najveće ratno odlikovanje u Nepalu. Zašto su ga meni dali, sam Bog zna. A ne sećate se da ste ratovali u Nepalu? Ne sećam se. Gotovo sam siguran da nisam u Nepalu išao u rat. Vratimo se Dejtonu. Jeste li ručavali zajedno sa Miloševićem... Ne, on i možda još dvojica, trojica su išli u neki drugi restoran. Mi smo imali jednu oficirsku menzu u logoru. Imali smo dobru klopu i ugojio sam se. Sretali ste se sa drugim delegacijama? Pa jesam, jer sam ih sve znao, pre ovog kupleraja lepo smo sarađivali. Kad kažete kupleraj mislite na rat? Mislim na ratove i sve oko njih. Imali ste razgovore sa Karadžićem, Alijom Izetbegovićem, Franjom Tuđmanom? Da, ali posle u Švajcarskoj, Parizu, ovde-onde. Karadžić je, za razliku od vas, voleo samo kocku ali ne i žene... Koliko znam nije voleo žene. Je li u Dejtonu bilo neke kocke? Ne, u Americi nije bilo kocke. Američko obezbeđenje igralo je karte, ali onako za zabavu, to ni slučajno nije bila kocka. Ko vam je bio najsimpatičniji, najnormalniji? Ne bi trebalo da vam odgovorim na to. Ja sam lepo sarađivao sa Milanom Milutinovićem. On je bio najprirodniji? Da. Našli smo neke zajedničke tačke. Znate, psovka kod čoveka može da bude strašno uvredljiva, ali može da bude i prijateljska, dobronamerna. Kakav je engleski Milana Milutinovića? Pristojan. A Milošević? NJega je Borka Vučić vodila kod Rokfelera, bio je dugo bankar u NJujorku... On kaže da nije bio u Americi duže od tri meseca. Preda mnom je to rekao američkom novinaru. Nije bio 12 godina predsednik Beobanke? Tako on kaže. Bio je faktor mira i stabilnosti na Balkanu. Šta se to okrenulo da je postao balkanski kasapin? Svi su oni bili faktori mira i stabilnosti. I persijski šah Muhamed Reza Pahlavi, inače moj prijatelj. NJega su Amerikanci tetošili, a posle ajde niz vodu. Isto se dogodilo i sa Miloševićem? Tako je sa svima. Amerikanci su pomagali Kastra, Mao Cedunga i Osamu bin Ladena. Kakvi su na jelu i piću bili ovi naši „dejtonovci“? Dejtonovci nisu bili ništa posebno. Naši delegati su u Dejtonu mnogo šetali? Naši šefovi su šetkali i tiho razgovarali između sebe. Jer ako razgovaraju u prostorijama... Čuje se u Pentagonu? Da, čuju u Pentagonu i to već prevedeno. Ko je najviše šetao? Milošević i Milutinović. Rekli ste da kad se ide na sastanak svi su smrtno ozbiljni, a obično su veseliji kad se vraćaju. Kad smo se vraćali za Beograd hitno su me pozvali u salon aviona - da pričam viceve. Nestašne viceve? Uvek nestašne. Jednom sam se zeznuo i ispričao vic, dobar ali nije nestašan. Oni me gledaju belo. Šta je Kolji, pitaju se. Da li je Milošević umeo da ispriča vic? Jeste, i on je ispričao dva, tri vica, ali nijedan bezobrazan. Razgovori u Dejtonu su bili i u četiri oka? U politici se razgovara u četiri oka, ali ne moraju to uvek da budu šefovi već glavni operativci. Oni koji su vešti, znaju jezik i dobiju nalog od šefa, kao Milutinović, i završavaju posao. Posle svega, imate li utisak da je u Dejtonu atmosfera sve vreme bila nekako preparirana? U Dejtonu nisu bili preparirani, ni ovi iz naše delegacije ni ovi strani, ali su dokumenta bila vrlo preparirana. Kad ste se vraćali, da li je Milošević bio zadovoljan Dejtonom? Koliko je mogao da bude, bio je zadovoljan. Tri nedelje su trajali pregovori, da li ste vi bili umorni? To me je i Milošević pitao negde iznad Gusbeja. Odgovorio sam mu: „Ne smem tebi da odgovorim da sam umoran, jer si ti dva puta više od mene radio. Je li Milošević bio umoran posle Dejtona? Nisam primetio, ali morao je da bude. On je imao mnogo više na glavi nego ja.