Kurjačko dvoumljenje

Ako katkad prelazite s jedne na drugu stranu Ulice kneza Miloša, tamo gde se ukršta s Ulicom Miloša Pocerca, videće dve stvari: na raskrsnici nikada nema saobraćanog policajca, iako je zbog bolnica u blizini to možda najopterećenija raskrsnica u gradu, a drugo, na njoj je stalni „saobraćajni čep“ koji samo povremeno popušta. O čemu je reč? O odsustvu vozačke kooperativnosti, i o pobedi sebičnosti. Jadna primena Zakona o saobraćaju, jedan je od krivaca, ali o tome sada nećemo. Zbog proučavanja situacija u kojima nema komunikacija među raznim učesnicima i kad svaka strana radi ono što je za nju najbolje, ne obazirući se na zajedničku korist, pre šezdesetak godina smišljen je danas poznati psihološki eksperiment zatvorenikovo dvoumljenje. Problem je 1950. postavio Albert Taker (Albert Tucker, 1905 –1995) američki matematičar i profesor na Prinstonu. Uzmimo sledeću hipotetičku situaciju: dve osobe uhapšene su pod sumnjom na zajednički kriminalni poduhvat. Policija je sigurna da su osumnjičeni počinili zločin, ali nema dovoljno dokaza da bi ih izvela na sud i osudila, i zato ih izoluje i razdvaja, što je uobičajena policijska praksa. Islednik ih posećuje odvojeno, nudeći im razne mogućnosti. Ako samo jedan od njih prizna, dopuštajući policiji da osudi drugog, biće oslobođen, dok će drugi biti osuđen na maksimalnu kaznu od 20 godina. Ako nijedan ne prizna, zbog nedostataka dokaza obojica će biti osuđena na minimalnu kaznu od šest meseci zatvora. Ako oba priznaju, dobiće kazne od po pet godina. Kako policijsko iskustvo govori, treća mogućnost, tj. priznanje obojice, što donosi po pet godina zatvora, najčešća je. Druga mogućnost, tj. obostrano ćutanje i nepriznavanja krivice, dakle kooperativnost i uzajamna vera u čast i čvrstinu onog drugog uglavnom ostaje neiskorišćena zbog straha od prve mogućnosti, tj. priznanja jednog kompanjona koje automatski šalje onog drugog u 20-godišnji zatvor. To odsustvo kooperacije i uzajamnog poverenja iracionalno je, jer se gubi mogućnost blage kazne od svega šest meseci. Čitajući ovaj tekst, nemojte biti zavedeni sopstvenom moralnošću. Ono što se traži jeste logički najbolji ishod, ali u moralnom vakuumu, gde ne postoji ispravno i neispravno. Iz svega proizlazi da je racionalno biti uvek sebičan, ali da to ne donosi najveću zajedničku korist (slobodne raskrsnice i neometani saobraćaj). Robijaševo dvoumljenje je metafora, kao i drugi slični eksperimenti. Modernu verziju zatvorenikovog dvoumljenja predložio je Daglas Hofštater (Douglas Hofstadter, 65) američki profesor kognitivnih nauka, i ona nosi naziv kurjačko dvoumljenje. Dvadesetoro ljudi sedi u sobičku, držeći svoje prste na dugmadima jedne elektronske naprave. Svaki od njih dobiće po 1.000 dolara nakon deset minuta, ukoliko niko u međuvremenu ne pritisne dugme. Ali, ako neko, ipak, pritisne dugme, dobiće 100 dolara, a ostali će ostati bez ičega. Ukoliko ste pametni, nećete pritisnuti dugme i za deset minuta uzećete 1.000 dolara. Ali, ukoliko ste vrlo pametni, onda shvatate da postoje izgledi da će neko biti dovoljno glup i pritisnuti dugme, tako da vam se čini da je mnogo bolje da to budete vi. Ukoliko ste vrlo, vrlo, pametni, onda ćete shvatiti da morate odmah pritisnuti dugme, da biste dobili ono što je sigurno. Kao i u zatvorenikovom dvoumljenju, čista logika vodi do kolektivne propasti. Uopšte uzeto, svaka situacija u kojoj ste u iskušenju da učinite nešto korisno za sebe, bez obzira na štetu drugome, jeste racionalna. Redukovanje onoga što se događa u stvarnom životu na zatvorenikovo dvoumljenje i pretvaranje te redukcije u princip, prilično je glupo. Ali, poenta nije u pokušaju sužavanja problema stvarnog života na zatvorenikovo dvoumljenje, već u idealizovanoj verziji onoga što se događa kad su kolektivni i individualni interesi u konfliktu. Zaključci izvedeni iz robijaševog dvoumljenja izgledaju nemoralni zbog toga što ne odgovaraju načinu ponašanja stvarnih ljudi. Kooperacija je u suštini iracionalna, jer potiskujemo sopstvene instinkte, što je sve češći oblik ophođenja u organizovanom društvu gde su vera u ljude i uzajamno poverenje temelji društvenog i ekonomskog života. Potiskujemo sebičnost da bismo bili dobri jedan prema drugom, jer naš mali lični gubitak donosi opštu i veliku korist. LJudi ne moraju bezuslovno biti motivisani samo sopstvenim interesom, već i zajedničkim dobrom. To što je klasična ekonomija izrasla i opstala na temeljima ličnih interesa, govori nam da sebičnost ne mora uvek imati negativan predznak, što svako zna iz ličnog iskustva.