Drčan, a gospodin

Stevan Nikšić je čekao peti oktobar 2000. godine – godinama. Toliko čekanje jedne bi umorilo i pretvorilo u dosadna izgubljena čangrizava zakerala. Druge bi preobrazilo u depresivne uništitelje sopstvenih života i života svojih bližnjih. Treći bi iskoristili prvu ili treću priliku da pobegnu iz tog mučeništva smišljajući za taj kukavičluk pregršt opravdanja u koje su jedino oni mogli da poveruju. Četvrti bi požurili da naplate pobedu sopstvenog bivstvovanja na zabranjenoj strani ulice... Stevan Nikšić je uradio samo ono što mora da uradi novinar, ako je novinar, šutnuo je one koji su bili na njegovoj strani ulice tamo gde najviše boli. Napisao je uvodnik. NIN, 12. oktobar 2000. godine, naslov „Linč“: „Jasno je, naravno, da Dragoljub Milanović - zbog svega što je godinama personifikovao kao prvi čovek zloglasne Miloševićeve TV `Bastilje` - nije imao razloga da računa na bilo čije simpatije. Možda, čak, nije uživao ni preterane simpatije svojih osionih gazda, poznatih po tome što su i ljude iz svog najbližeg okruženja koristili i, kad im se tako prohte, odbacivali kao prljave krpe. Ali, onog trenutka kad su ga demonstranti izvukli na ulicu, bacili na zemlju i počeli da gaze, šutiraju nogama u glavu, bivši direktor RTS-a je, nesrećnik, sticajem žalosnih okolnosti, postao samo žrtva. Što znači i neko prema kome je ljudski i prirodno osetiti i iskazati sažaljenje. Dok su siledžije, umislivši valjda da na taj način mogu da u svoje ruke uzmu i po sopstvenom nahođenju na licu mesta dele pravdu, šepureći se sve vreme pred TV kamerama, postigle sasvim suprotan cilj od onoga kojim su se, navodno, rukovodile: nisu ponizile Milanovića nego sebe. I sve one koji su toga dana želeli glasno i jasno da iskažu svoje protivljenje siledžijstvu i nasilništvu režima protiv kojeg su glasali na izborima“. To je napisao Steva novinar, čovek koga je godinu i nešto ranije u tri ujutro, pod NATO bombama vlast - koju je hvalio i branio Milanović - odvela u nepoznatom pravcu, maltretirala i ponižavala u zatvoru tako i toliko da je to, tek pre dva meseca, ispričao Radmili Stanković i meni bez trunke gneva. Pišući taj uvodnik Steva nije pobedio tu smrdljivu vlast, pobedio je – sebe, učinivši sebe boljim. Steva je, dakle, braneći Milanovićevo pravo na dostojanstven život, u uvodniku nagrdio one sa kojima je delio iste nade i želje. Mogao je to da uradi zato što je pod jedan - novinar, pod dva – mangupski drčan (kao da se rodio na beogradskoj Čuburi). Ova Čubura samo zato što su Stevini Sremci mnogo ljuti i opasni, ako je, naravno, tačno ono „O`šli Nemci, došli Sremci“. A sve ove rečenice su samo da bi ga čačkao, (pošto i dalje imam potrebu da pričam sa njim), pod tri – intelektualac koji je u sebi sačuvao običnog čoveka, pod četiri – agnostik koji je znao beskrajnu važnost morala, pod pet – što ga je bolelo uvo za vlast, makar ta vlast bila „njegova“, pod šest – zato što je bio gospodin čovek, što će reći da je manje drugima nalazio mane a više je radio na sopstvenom popravljanju (svakoga dana u svakom pogledu), pod sedam – zato što je bio znalac... Jeste bio i novinar i zaštitnik novinarstva. Biti novinar, bilo mu je važnije nego biti urednik, pa čak i glavni urednik NIN-a. Pisao je i kada mu nisu dali, kada za njega nije bilo mesta u novinama njegovog života – NIN-u. Kada su mu zabranjivali NIN on im nije okrenuo leđa. Strpali su ga u sobu samicu da ga ne gledaju, želeći da ne dolazi na posao, a on je dolazio, pisao za koga je mogao i naterao ih da ga izaberu za glavnog urednika. Gospodstveno se osmehnuo kada ga je smenilo pučem, jer se smenjivanje pravdalo navodno ograničenim mandatom glavnog urednika koji inače nije bio ograničen nijednim aktom NIN-a, i kada ga je stavilo u sobu čija je komunikacija sa sekretarijatom i tehničkom redakcijom „zazidana“. Biti novinar za Stevu je značilo da pokuša da zna sve. Pisao je i na engleskom, govorio nemački. Enciklopedijsko znanje. Kada krene da objašnjava kako Portugalci u jelima mešaju ribe, školjke i rakove sa svinjetinom slušam ga, kao dete, otvorenih usta. Kada počne da mi objašnjava kako radi digitalni foto-aparat, kažem mu „Ne dosađuj. Koj će ti, bre, to“. Ne znam da li su Goran Matić, da ministar julovac, i Branislav Lečić, jeste ministar dosovac, imali drčnijeg protivnika ili su LJiljana Smajlović i Radmila Stanković imale bolje zaštitnike od Steve novinara na privremenom poslu glavnog urednika. Odbranio je obe, LJilju od Gorana, Radu od Leke, da napišem i to kako neupućeni ne bi pobrkali lončiće. Kada je veći deo novinarstva u Srbiji postao splačina, kada je činjenica zamenjena psovkom, uvredom, lažima – Steva novinar je napravio Centar za profesionalizaciju medija. Sačinio je i objavio tada knjige koje su novinare trebalo da nauče prvom aksiomu novinarstva: ne možete da budete dobar novinar ako niste moralan čovek. Ako to niste, džaba vam i znanje i talenat i prodornost i šarm i obaveštenost. E, moj drug Steva novinar je ovaj aksiom i te kako dobro znao. A znao je i DŽona Lenona, pio piće sa njim. Ali o tome, o Stevi i Lenonu, drugi put. Sa komemoracije Stevanu Nikšiću u redakciji NIN-a Urednik za sećanje Bio je jedan od osnivača novinske agencije Beta, jedan od osnivača Nezavisnog udruženja novinara Srbije, NUNS-a, jedan od osnivača Fonda „Jug Grizelj“ Naš kolega, naš drug, naš negdašnji glavni i odgovorni urednik Stevan Nikšić, preselio se u istoriju NIN-a, među najslavnije autore koji su punili najbolje stranice nedeljnika u kome je Steva najduže radio. Znali smo da je u poslednje vreme bolovao, ali ko je od nas zdrav posle četrdeset godina predanog rada u ovom poslu? Svojom bolešću nije hteo nikoga da optereti, vladao je njome svojim gospodskim ponašanjem. Najveći deo svog novinarskog staža Stevan Nikšić je proveo u redakciji NIN-a gde je došao 1973. godine. Bio je novinar, komentator i urednik u unutrašnjoj, potom komentator i urednik u spoljnopolitičkoj rubrici. Od 1998. do 2002. godine bio je glavni i odgovorni urednik ovog nedeljnika. Sa mnogih značajnih događaja izveštavao je iz više zemalja Evrope, Azije i Sjedinjenih Američkih Država. Kao izvrstan poznavalac domaćeg i međunarodnog prava, ekonomskih i političkih tokova, Steva je bio jedan od najčešće citiranih analitičara i komentatora jugoslovenskih i srpskih prilika u svetskim medijima. Pisao je Steva za dnevne i nedeljne listove ne samo u Beogradu i Novom Sadu, već i u Zagrebu, LJubljani, ali njegove tekstove su tražili urednici nekih od najuglednijih listova u Nemačkoj, Americi i Portugaliji. Bio je rado pozivan u brojne radio i televizijske stanice, a najduže je izveštavao za nemački Dojče vele. Godinu dana bio je autor i voditelj televizijske emisije „Listanje“ na TV Avala, koja je bila posvećena novinarstvu i štampanim medijima. Iskazivao je svoju plemenitu nameru da se bori za očuvanje digniteta ovog posla u novinama. Steva je umeo da prepozna vrednost i kvalitet u našem zanatu, i borio se za ulogu i položaj novinara koji bi podigli ugled profesiji i dali joj adekvatan značaj u društvu. Bio je jedan od osnivača novinske agencije Beta, jedan od osnivača Nezavisnog udruženja novinara Srbije, NUNS-a, jedan od osnivača Fonda „Jug Grizelj“. Kao saradnik Evropskog instituta za medije iz Mančestera u Velikoj Britaniji, kasnije preseljenog u Dizeldorf u Nemačkoj, učestvovao je u izradi više međunarodnih projekata o tranziciji i demokratizaciji medija u istočnoj Evropi nakon okončanja hladnog rata. Imala sam čast i zadovoljstvo da jedno vreme u Stevinom kolegijumu budem urednik Kulturne rubrike. Imponovao je svojim poštovanjem urednika, poverenjem koje je imao u njih i znanjem kojim je dominirao. Može se samo poželeti glavni urednik koji stane iza svog saradnika kao što je Stevan Nikšić stao iza mene kada me je tužio jedan ministar. One koji su ga uhapsili u vreme bombardovanja 1999. godine moralo bi i danas da bude stid pred ovim čestitim čovekom koji je u to vreme bio na čelu NIN-a. Tek nedavno, ispričao je Bujketu i meni kako je to izgledalo, ali onako sa finim cinizmom i ironijom kojom je rešavao svaku preteću oluju. Ima kolega koji su napravili karijere zbog mnogo manjih udaraca vlasti, Steva je smatrao da to spada u rok službe. Nije se razmetao ni svojim demokratskim principima ni svojim visoko profesionalnim svetonazorom. Umeo je da bude gospodin, jedan od retkih preostalih u ovom poslu. I da sačuva dobar duh, da na propust ili grešku uzvrati: „Rado, događa se to i u boljim kućama“. Steva je bio srećan suprug svoje Branke i otac dveju divnih kćeri, Emilije i Bojane. Obožavao je svoje unuke Milicu i Mihajla. NJima će biti teško bez njega, a nama će Stevan Nikšić nedostajati ne samo na stranicama NIN-a, već i u našim novinarskim mukama i lutanjima, kao siguran i pouzdan znalac kome se moglo verovati. Neka ti je slava dragi naš Stevo! / Radmila Stanković