Bez dostojanstva u bolu

Teško da u Srbiji postoji neko kome bar jednom nije postavljeno pitanje: „Imaš li vezu za zračenje ?“ Ili: „Imaš li vezu u nekoj bolnici za osobu u odmaklom stadijumu kancera? Potvrdnim odgovorom na prvo pitanje u mogućnosti smo da nekom spasimo život, potvrdnim na drugo da obezbedimo pravo na dostojanstvenu smrt i umanjimo agoniju porodice. Nažalost, malo ko od nas je u mogućnosti da pomogne: veza je daleko manje nego bolesnih ljudi tako da su pacijenti uglavnom prinuđeni da se leče uz pomoć onoga što imamo i po kriterijumima humanosti koji su se na čudan način razvijali otkako je zdravstvo postala kategorija u koju pojedinac mimo socijalnog mora da ulaže. Da nije tako teško, da li bi iko mogao da zamisli situaciju u kojoj pacijenti oboleli od raka umiru ne dočekavši red za zračenje u Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici, jer se u međuvremenu termini preprodaju pacijentima iz inostranstva za 5.000 evra i da tako nešto bez valjanog epiloga traje od avgusta prošle godine. Tačno je da je RZZO oštećenim pacijentima refundirao štetu i time priznao da je šteta namerno počinjena, ali, recimo, pacijenti iz Pančeva i dalje ne mogu da stignu na red u Kamenici, a zatvori nam nisu puni odgovornih za ovaj skandal. Poslednja vest glasi – ko ne može da stigne na red biće upućen u drugi onkološki centar gde je lista kraća. Ništa novo, ulogu „zbrinjavanja“ po hitnom postupku odigrao je sredinom prošle godine Zavod za onkologiju i radiologiju u Kladovu kada su širom Srbije manje-više stale sve mašine. Slađana Natošević, direktor Zavoda, kaže da će i dalje biti tako iako će pacijenti timočkog i braničevskog okruga imati prioritet i dodaje: „Prošle godine smo servisirali onkološke pacijente iz Beograda uz pomoć njihovih radioterapeuta i tehničara koji su radili treću smenu. Imamo 60 onkoloških ležajeva u bolnici koja je registrovana na 35 i tri mašine od kojih je jedna linearni akcelerator koja trenutno ne radi jer čekamo da nam stigne deo koji je u kvaru. Problem je što nam je izvor na kobaltu na izdisaju i što nam nedostaje bar jedan radioterapeut, ali oni su deficitaran kadar. Sve ostalo je u redu, lista čekanja je oko 15 dana i pokušavamo da pomognemo i pacijentima iz Niša i Kragujevca“. Preusmeravanje pacijenata jeste rešenje, mada se u razgovoru sa obolelima ne stiče takav utisak. Mnogi imaju dijagnoze koje sugerišu da je bolest neizlečiva i da se bore samo za koji mesec života više i prebacivanje u drugi kraj Srbije i razdvajanje od porodice na dva meseca smatraju nenadoknadivim gubitkom. „Ponudili su mi Kladovo, ali sam imao osećaj da sasvim sam odlazim na groblje slonova“, kaže nam jedan od njih. Pokušaj da se onkološka služba osposobi za kvalitetniji rad potiče još iz 2004. kada je odlukom Ministarstva zdravlja došla Helsinki grupa radi izrade predloga rekonstrukcije onkološke službe u Srbiji i plana razvoja do 2015. Ustanovljeno je da je u Srbiji broj aparata za zračenje sedam do osam puta manji nego u drugim zemljama, ali da je Srbija suviše siromašna da bi ih kupila… “Usprotivila sam se tvrdnjom da je u tom momentu tako ali da neće biti i kroz 15 godina jer se predlog tog projekta odnosio na taj period”, kaže profesor dr Dragana Jovanović i dodaje: “Nemamo ni dovoljno aparata ni dovoljno radiologa. Para je bilo dovoljno, aparati nisu skupi. Zašto nisu kupovani kao prioritet u odnosu na mnogo skuplje stvari koje nisu tako opravdane u medicini? U međuvremenu je jedan broj aparata kupljen, ali to je daleko od onoga čemu smo se nadali – dijagnostičkim aparatima robotima za zračenje „sajber-najf” i „gama najf”. Iako je najavljivano da će ih Klinički centar nabaviti (u njemu se leči dva i po puta više onkoloških pacijenata nego na Institutu za onkologiju i radiologiju), procenjeno je da su preskupi, mada stručnjaci tvrde da bi nam se veoma brzo isplatili. Uostalom, radi se o aparatima koji samo jednim zračenjem zamenjuju dvomesečna koja se, prema rečima pacijenata, pretvore i u šestomesečna (zbog čestih kvarova prave se duge pauze u terapiji). Na pitanje NIN-a sa koliko aparata za zračenje raspolažemo, i kog su kvaliteta Ministarstvo zdravlja odgovara: „U Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, u službe za radioterapiju i rendgen-dijagnostiku u poslednje dve godine uloženo je oko trinaest miliona evra. U poslednjih sedam godina jedna trećina ukupnog novca koji je država odvojila ušla je u pet zdravstvenih ustanova u kojima se tretira karcinom. U Srbiji ima ukupno 13 LINAC sistema (linearni akcelerator) čija je prateća radioterapijska tehnologija vrlo skupa.“ Ali, da bi se stiglo do terapije potrebno je da se uspostavi dijagnoza, a u subotičkom Društvu za obolele od raka nam kažu da to traje predugo i da neizvesnost samo povećava agoniju u kojoj su pacijenti. Problem je što i u ovom slučaju nedostaju stručnjaci – nemamo ni dovoljno patologa. Profesor dr Jovan Vasiljević sa Instituta za patologiju kaže: „Već godinama upozoravam da nemamo dovoljno patologa i tim povodom sam tražio sastanak u Ministarstvu, ali od septembra prošle godine čekam da me prime. Ukoliko se nešto ne promeni za nekoliko godina nećemo biti u stanju da dijagnosticiramo 50 odsto tumora. Za neke učestalije nije problem, ali za određene vrste postoji samo jedan čovek u zemlji koji ume da uradi nalaz i ako se njemu nešto dogodi ne znam ko će donositi dijagnozu. Recimo, za maligna oboljenja krvi (leukemiju, hockin, limfom) postoje dva do tri patologa koji umeju da dijagnosticiraju. Ne radi se ni na školovanju patologa ni na daljnjoj edukaciji onih koje imamo“. Svake godine u Srbiji od raka oboli 32.000 osoba, a 20.000 umre od posledica. Naša zemlja zauzima drugo mesto u Evropi po broju obolelih od raka dojke, a prvo mesto po broju obolelih od karcinoma grlića materice. Onkolozi su na ovo upozoravali još 2002. godine i tvrdili da bi preventivni programi mogli da promene tu poražavajuću statistiku. Nismo ih prihvatili, zakasnili smo sedam godina i možda bismo i dalje kasnili da EU nije uložila 5,6 miliona evra za preventivne programe. Ono u šta još uvek nismo uložili je humaniji odnos prema pacijentu. Ruža Boroš, sekretar Društva za obolele od raka kaže: „Najvažnija je psihološka pomoć jer čovek mora da prebrodi onaj trenutak kada čuje da je oboleo od karcinoma. Tada mu je potreban psiholog ili psihijatar, pre nego što počne terapija.“ U Srbiji uopšte ne postoji običaj da se pacijentima ponudi psihološka podrška stručnog lica, a prema nekim tvrdnjama ni uvid u sve lekove koji bi mogli da im pomognu. Kako-tako pacijenti se snalaze i sa informacijama i sa lekovima, ali trenutak u kome prestaje snalaženje je onaj u kome bolest dolazi do faze kada više ne samo da ne može da se stara sam o sebi, već ni njegovi najbliži nisu u mogućnosti da mu pomognu. Mogu da se trude koliko hoće ali jednostavno ne umeju da leče dekubitise i daju infuziju i ne smeju da doziraju morfijum i lekove protiv bolova. “Srbija je potpisnik Povelje Evropskog parlamenta o palijativnom zbrinjavanju još od 2005, ali je tek 2009. Ministarstvo zdravlja donelo Nacionalnu strategiju za PZ, koja je samo okvirna, jer u praksi i dalje ne raspoznaje privatni sektor i nevladine organizacije”, kaže dr Jovanović i dodaje: “Potrebno je formirati stacionare koji postoje svuda u svetu (ima ih i u Albaniji i na Kosovu), a to ne bi bilo čak ni skupo. Ovakvi stacionari zahtevaju vrlo mali broj lekara i medicinskih sestara, a više bolničara-negovateljica ili volontera koji obučavaju i članove porodice za adekvatan pristup i pomoć obolelom. U toj fazi bolesti, međutim, kako kod nas ne postoje takvi stacionari, tzv. hospisi, a zbog izraženih simptoma i patnje koji čine jako lošim kvalitet života, nedostojanstveni život, ovi pacijenti se javljaju kao hitni slučajevi urgentnim službama i bivaju hospitalizovani u specijalizovanim odeljenjima tercijarnih zdravstvenih ustanova. Posledica toga je nepotrebno trošenje resursa i kapaciteta visokospecijalizovanih tercijarnih ustanova za palijativno zbrinjavanje velikog broja ovih pacijenata, a značajno se odlaže prijem pacijenata koji bi trebalo da budu upravo u ovim ustanovama i što pre podvrgnuti odgovarajućim dijagnostičkim ispitivanjima i potom lečenju “. Mnogi privatni starački domovi imaju kapacitet i osoblje obučeno za ovaj vid zbrinjavanja pacijenata, ali nemaju mogućnost da ih prime. Dr Ivana Stašević, zamenik direktora „Dolce Vita Kej“, doma za negu starih lica objašnjava: „Mi ne možemo da primimo sve pacijente jer postoji zadata starosna granica od strane Ministarstva da to ne mogu biti osobe mlađe od 53 godine. Svi ostali imaju samo jedno rešenje – privatne bolnice koje su veoma skupe, toliko skupe da to ponekada liči na ucenu. Pokušavali smo da registrujemo dom za palijativno zbrinjavanje, ali nismo uspeli jer kod nas ne postoji zakonska regulativa na osnovu koje bismo dobili dozvolu“. Ni nevladina organizacija Belhaus, koja je specijalizovana za zbrinjavanje pacijenata kod kuće, nema mogućnost da to radi sasvim bez teškoća. Jagoda Milijaš, sekretar Belhausa, kaže: „Mi se bavimo zbrinjavanjem isključivo onkoloških pacijenata u kući. Naše ekipe obilaze pacijente u određenim intervalima i besplatno daju usluge i terapiju, a naši doktori daju predlog za lečenje i za ublažavanje bola. Problem je što mi nemamo faksimil, nismo zvanično priznati od države i ne posedujemo lekove, mada kod nas rade vrhunski onkološki stručnjaci, tako da pacijenti moraju sami da ih nabavljaju iz domova zdravlja.“ Ministarstvo o palijativnom zbrinjavanju Nacionalna strategija za palijativno zbrinjavanje usvojena je u martu 2009. godine od strane Vlade Republike Srbije. Iz sredstava za pretpristupnu pomoć Evropske unije, IPA 2010, planirano je osnivanje centara za palijativno zbrinjavanje u 28 bolnica koje će iz postojećih kapaciteta opredeliti četiri kreveta na 100.000 stanovnika za potrebe palijativnog zbrinjavanja. Pripremne aktivnosti započeće tokom ove godine. Ukupan budžet je oko 4 miliona evra uz kofinansiranje Vlade Republike Srbije od oko 600 hiljada evra. Planirano je takođe formiranje službi za kućno lečenje i negu u domovima zdravlja koji ih nemaju, a takvih je nešto manje od 30.