Mit o žirafi

Stvari idu svojim tokovima. Tamo gde su palme, mora biti i žirafa. A gde su palme i žirafe, cvetaju banana republike. Neko sa istančanim osećanjem za nebeska znamenja mogao je predvideti sled događaja još u leto 2001, kada se tokom pomračenja Sunca cela Srbija zamandalila u kuće najavljujući skori povratak animizmu. Bezbrojne su manifestacije takvog stanja duha, a prostor ovde dozvoljava da se pozabavimo samo jednom – mitom o jagodinskoj žirafi. Urednik mi je skrenuo pažnju na izvesne dodirne tačke ove priče sa Andrićevom „Pričom o vezirovom slonu“. Šta da se radi, ponovo sam pročitao pripovetku i zaista pronašao neke sličnosti, ali i razlike. Vezirov slon, Fil, naime, nije baš bio dobrodošao u Travniku. Em, ne daje mleko i vunu, em nije za jelo, em je simbol mrske vlasti. Istina, bilo je duševnijih kasablija koji su pronalazili opravdanje za Filov boravak u Bosni. „Dodijalo mi da slušam sve isto: vezir-fil, fil-vezir.“ Veli jedan. „I kad dobro razmislim dođe mi nešto žao i tog živinčeta. Šta je i ono krivo? I njega su ulovili tamo negdje preko mora i vezali i prodali, a vezir ga je doveo da se ovdje u tuđoj zemlji muči, samo samcito.“ Nesretni Fil je završio otrovan tucanim staklom ili nečim gorim, a mi se vraćamo u Srbiju. Promenilo se mnogo toga od konzulskih vremena naovamo. Za razliku od afričkog sabrata, jagodinska žirafa je naišla na topao prijem. Prijemu su prethodili, čini mi se, meseci medijske halabuke: hoće biti žirafe, neće biti žirafe. Javili su se brižni glasovi koji su posumnjali da se iza žirafe valja još jedna finansijska afera. Smatrajući celu stvar besmislicom, nisam se detaljnije obaveštavao o tim priključenijima i sada žalim zbog toga. Odavno sam dokonao da se koliko-toliko tačan uvid u suštinu ovdašnjih zbivanja može steći isključivo analizom povremenih erupcija iracionalnosti i budalaština. Ali ovoga puta sam omanuo. Bilo kako bilo, briga za Žirafu, koja je tada još uvek bila na grani, u jednom momentu je – u medijskom smislu – zasenila borbu za Kosovo. Priča se iz tabloida preselila na stranice ozbiljne štampe, na blogove i na televizije i žirafa je, ni kriva ni dužna, postala mit. Konačno, marta meseca, žirafa trijumfalno stiže u jagodinski zoološki vrt. Budući da je Jovanča – tako su ga nazvali – u međuvremenu postao državna stvar, da ne kažem državni čovek, iz Beograda je potegao Mlađan Dinkić, potpredsednik Vlade Srbije da visokim prisustvom uveliča puštanje žirafe u rad. Malo je zakasnio za presecanje pupčane vrpce. Bilo je tu još visokih zvanica: ministara, gradonačelnika, direktora bratskih zoo-vrtova; ne zna se da li je prisustvovao popečitelj prosveščenija, ali nastave u školama tog dana nije bilo da bi deca dostojno dočekala retkog zvera, što je čast koja je na ovim prostorima ukazivana isključivo Josipu Brozu Titu. Uopšte, atmosfera u Jagodini je bila svečana i praznična. Kako i dolikuje u takvim prilikama, Dinkić je u zoo-vrtu održao govor, a mogao ga je komotno održati i u nekom Joneskovom komadu: „Ova žirafa je ovde zbog dece,“ visokoparno je uskliknuo potpredsednik. „Pomogli smo jagodinskom zoološkom vrtu da i deca u svim krajevima Srbije mogu da vide životinje koje ne mogu da vide u prirodi. Ako mališani iz Beograda i Vojvodine imaju gde da vide žirafu, onda i deca iz centralne Srbije moraju da imaju žirafu. Ovo smo radili samo zbog dece jer je na hiljade posetilaca ovog vrta tražilo baš žirafu. Evo, sada svi mogu da uživaju u žirafi.“ I prisutni se momentalno odadoše uživanju u Jovanči. Zlobnik bi se mogao upitati: ako je zbog dece, šta će tu starci i starice, politikanti i političari, praktikanti i pristavi? Ali o tome će biti reči docnije, kada pristupimo tumačenju mita. Sada treba ustanoviti: da li je sve to prošlo bez tradicionalnog krkanluka? Jok, more. Visoki gosti, novinari i, ma šta to značilo, „druge zvanice“, okupili su se u restoranu znakovitog imena „Tigar“. Čak je i meni objavljen u novinama. NJega ćemo, međutim, preskočiti i vratiti se na banalnije stvari. Ako, naime, Palma u svojoj prigodnoj govoranciji izjavi da je Jovanča kupljen donacijama nekog njegovog prijatelja i da je žirafa (po poreske obveznike) besplatno data na uživanje deci Pomoravlja, kako razumeti Dinkićevo hvalisanje da „su (vlada, pretpostavljam) pomogli jagodinskom zoološkom vrtu“ u ostvarenju plemenitog poduhvata? Bolje da ne ulazimo u zamršene tokove Jovančinog finansijskog poslovanja. Imamo mi preča posla. I ozbiljnija. Jer se zemlja u kojoj se žirafe dočekuju na najvišem državnom nivou i u kojoj je to udarna vest, nalazi u ozbiljnim problemima. Naravno, to smo znali i bez cirkusijade sa Jovančom. Ali nije Jovanča nikakav problem. Nije čak problem ni to što političari povremeno porade nešto na uveseljavanju naroda. Ono što nije dobro jeste trend karnevalizacije srpske politike. Ko je pažljivo prati u poslednjih nekoliko godina teško će se otrgnuti utisku da naš politički establišment mnogo više liči na razulareni balkanski džet-set koji obilazi snimanja TV serija, seli se sa teniskog na fudbalski, sa fudbalskog na košarkaški meč i ne propušta nijednu priliku da vrlo lošu politiku – kojom se ionako uzgred bavi – napumpa steroidima tuđih uspeha, do krajnjih granica eksploatišući tragičnu naivnost širokih narodnih masa. Naviknuto u SFRJ na državu koja „daje“, „deli“ i „poklanja“, pučanstvo uporno opstaje unutar te bajkovite matrice, u zaludnoj nadi da će im država rešiti sve probleme. Možda bi im država izašla u susret – ne treba biti unapred zloban – ali veselo društvo je ostalo bez para. Jedva namiču i za same sebe. Nema se za stanove, beskamatne kredite i regrese, ali povremeno se može upriličiti doček ponekog Jovanče ili nešto slično. Opet kažem: dobra je stvar što je žirafa stigla u Jagodinu, ali je nebitna ili ima samo lokalni značaj. Loša stvar je što se ovde, po ko zna koji put, lokalno uzdiže do univerzalnog i što se beznačajnostima pridaje apsurdno veliki značaj. Zašto je to loše? Zbog toga što u takvom ambijentu opadaju akcije univerzalnih vrednosti i što se zaista značajne stvari relativizuju. Sve to vodi jednom procesu koji ću nazvati afrikanizacija Srbije. Pretvaranju srpskog naroda u pleme. I etabliranju urođeničkog mentaliteta. Znamo kakav je to mentalitet. Naše pleme je sa svih strana okruženo neprijateljima. Dobro je kada mi drugima ukrademo stoku i žene, zlo je kada drugi stoku i žene ukradu nama. Da bismo opstali u neprijateljskom svetu, moramo se čvrsto držati jedni drugih. A da bismo oterali zle duhove i sanđame, s vremena na vreme ćemo napraviti karneval. Ili podići gigantski krst. Paralelno sa pričom o Jovanči, poslednjih meseci nadugačko i naširoko se govori o kragujevačkom gigantskom krstu. Sama ideja dizanja krsta niti je nova niti neobična u hrišćanskim zemljama. Gde god da se tamo krene nailazi se na krstove i kapelice, ali skromnih dimenzija. Da podsetimo: krst je simbol religije koja nadasve uzdiže skromnost. Kragujevačke glavešine su, međutim, došle na ideju da podignu krst visok nekih osamnaest metara. Na sednicama gradske skupštine je bilo i teoloških rasprava. Niko se, međutim, nije setio da su gigantizam, rastrošnost i spektakularnost krajnje strani duhu pravoslavlja. Moglo bi se o tome svašta napisati, ali sada je vreme da se pozabavimo tumačenjem mita o žirafi. NJegov osnovni smisao je dvostruk; on je istovremeno i skretanje i privlačenje pažnje. Vašarska halabuka privremeno (ali mnogo duže nego što bi bilo normalno) skreće pučanstvu pažnju da odsustvo žirafe i nije tako strašna stvar ako se na umu imaju ogromni i stvarni problemi u koje je ova zemlja ogrezla. Sa druge strane, ugled dobrih ljudi koji nalaze vremena da učine radost deci Pomoravlja, vrtoglavo raste u očima naivnog i sluđenog sveta. Ne sumnjam ja da Dinkić voli decu, ali sam siguran da je u Jagodinu došao vođen drugačijim motivima. Podizanjem posrnulog rejtinga, recimo. Sve me to veoma neprijatno podseća na one scene iz avanturističkih filmova B produkcije. Ulazi u afričko selo džip sa bvanama, a deca, žene i odrasli trče za njim i gledaju u čudo neviđeno. Budući da smo mi na drugom kontinentu i u drugom vremenu, stvar je postavljena naopako. Ulogu džipa u našim selima preuzima žirafa. Bvane su ionako u audijima. I sve nešto mislim: dobro je dok je ovako. Nije isključeno da će glavešine jednog dana krenuti u predizbornu kampanju noseći ogledalca, đinđuve i peroreze.