Država usporava prevođenje

Ko su naši najprevođeniji pisci, na koje jezike im se prevode knjige i koliko je prevođenje sastavni deo naše kulturne politike? Najčešća imena su Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, Milorad Pavić, Miodrag Pavlović, LJubomir Simović, Svetlana Velmar Janković, Dragoslav Mihailović, Matija Bećković, Vida Ognjenović, Zoran Živković, zatim David Albahari, Vladislav Bajac, Goran Petrović, Radoslav Petković, Dragan Velikić, Radmila Lazić, Srđan Valjarević… Donedavno nije postojala nikakva kontinuirana državna politika koja bi našu književnost predstavila svetu. Značajni napori, koliko god nesavršeni i nezadovoljavajući u ponekom segmentu, čine se tek od 2008. a uglavnom su okrenuti ka nemačkom jezičkom području, otkako smo počeli da se pripremamo za nedavno završeni sajam knjiga u Lajpcigu. Ministarstvo kulture Srbije već treću godinu zaredom raspisuje konkurs za projekat prevođenja reprezentativnih dela srpske književnosti u inostranstvu. Na njega se javljaju strani izdavači, a Ministarstvo izabranim izdavačkim kućama odobrava i sumu kao pomoć države: prošle godine najviša je bila 2.000 evra, a najniža 500. Ukupno je izdvojeno 44.000 evra. Tiraži su od 1.000 primeraka za prvo izdanje knjige, kaže Mladen Vesković, u Ministarstvu zadužen za poslove izdavaštva. “Da je konkurs Ministarstva za sufinansiranje prevođenja dela srpskih autora u inostranstvu uspešan pokazuje i veći broj zainteresovanih stranih izdavača koji se već druge godine znatno uvećao. Sada je to već sistematska podrška promociji srpske književnosti i kulture u inostranstvu”. Od prošle godine, izdavačka kuća “Geopoetika” pokrenula je ediciju “Srpska proza u prevodu”. Do sada su, navodi Vladislav Bajac, direktor “Geopoetike”, objavljene knjige “Fama o biciklistima” Svetislava Basare, “Komo” Srđana Valjarevića, “Hamam Balkania“ Vladislava Bajca, “Strah i njegov sluga” Mirjane Novaković, “Preljubnici” Vide Ognjenović. Sledeće kolo od pet knjiga je već uveliko u pripremi. Prethodni sazivi Ministarstva kulture nisu imali sluha za ovu ideju (izuzev pojedinaca u instituciji), pa smo morali da napravimo tzv. pilot-projekat sa knjigom Zorana Živkovića “Esherove petlje” koju smo izdali sami, bez pomoći države, koristeći originalnu povoljnost da smo je objavili istovremeno na srpskom i engleskom jeziku. No, Ministarstvo kulture u ovom sazivu, a posebno ministar Bradić, prihvatilo je našu ideju o partnerskom odnosu u projektu i edicija je krenula – kaže Bajac, dodajući da “Geopoetika” konkuriše za ovaj projekat na javnom konkursu kod Ministarstva kulture, iz godine u godinu. – Nije nama ni do sada išlo lako da preskočimo sve birokratske i slične prepreke. Niti da lako stignemo do dela novca. Ne obistini se ni sve što se dogovori, a kamoli obeća. Uz svu pokazanu dobru volju. Doduše, odlučnost u ubeđenju da radimo pravu stvar mislim da bi nas zadržala na projektu, naravno – usporeno i mnogo skromnije, i kada bismo nekim slučajem ostali sami, a na sramotu ove kulture. Grafički atelje Dereta iz Beograda bio je prvi srpski izdavač koji je počeo prevođenje srpskih pisaca na strane jezike. To je bilo, kaže Dijana Dereta, direktorka, “sad već daleke 1992, kada je objavljeno prvo izdanje Andrićeve `Proklete avlije` na engleskom jeziku. Do danas su u ediciji izašla 22 naslova, od kojih mnoga imaju ponovljena izdanja.” Sedmo izdanje “Kratke istorije Beograda”, peto izdanje “Vodiča kroz srpski mentalitet” i “Na Drini ćuprija”, treće izdanje “Proklete avlije” govore u prilog uspešnosti, kaže Dereta. Naša sagovornica smatra da ovakva višegodišnja nastojanja jednog izdavača zaslužuju veću pažnju nadležnih. “Ministarstvo kulture Srbije je podržalo prvo izdanje `Na Drini ćuprija` i nedavno objavljenu dvojezičnu monografiju `Tri veka srpskog slikarstva`.  Naravno da smo zahvalni, ali uz stalnu brigu ovaj projekat bi obuhvatio veći broj autora i dobio na žanrovskoj raznovrsnosti i kvalitetu izdanja.” Jedan od naših najprevođenijih pisaca u svetu poslednjih godina je Zoran Živković koji se, kaže, postarao da obezbedi prevode na engleski svih svojih osamnaest proznih dela. Živković kaže da od države nikada nikakvu pomoć nije dobio. “Nisam je, doduše, ni očekivao ni tražio. Sasvim sam se privikao na njenu ravnodušnost prema onome što postižem u svetu.“ Živkovića nema u katalogu pisaca kojim se Srbija upravo predstavlja na ovogodišnjem sajmu knjiga u Lajpcigu. “Akcije koje Ministarstvo za kulturu preduzima da bi podstaklo prevođenje dela domaćih pisaca smislio je neko ko naprosto nema pojma o prilikama na svetskoj izdavačkoj sceni. Predlagao sam kako to treba učiniti, imajući za uporište veliki broj stranih izdanja vlastitih dela, ali to nikako nije išlo u račun jednoj interesnoj grupi od velikog uticaja u Ministarstvu za kulturu. Eto jednog od razloga što me nema u katalogu...” Svetlana Velmar Janković, čije se knjige neprekidno prevode u svetu, podvlači da je ”jedina prava naša robna marka –da ne upotrebim onu reč brand koja je, a nepotrebno, odavno u modi – kultura!” Ali – ima jedna prepreka: – Ta je prepreka stvorena time što se gotovo svi naši stvaraoci sasvim sami bore za potvrđivanje i uspeh svoga dela, jer država izgleda sasvim nezainteresovana, i to nije nova priča kod nas nego stara. U okvirima te staronove i novostare skaske o usamljeništvu stvaralaca u našoj kulturi, ima, od pre tri godine, jedna nada za srpsku književnost, jer je Ministarstvo kulture pokrenulo konkurs za strane izdavače. Svetlana Velmar Janković, međutim, upozorava da se “još događa da najbolji prevodioci nailaze na velike teškoće kod izdavanja naših knjiga: rade mesecima – rade, i posle kao da nisu ništa ni radili ni uradili, muče se sa pravnim savetnicima a, još više, sa nesolidnim izdavačima. Uz Ministarstvo kulture morala bi da se učvršćuje samostalna institucija, sa osnovnim zadatkom da brine, na prvom mestu, o prevođenju, prevodiocima i stranim izdavačima bar koliko i o odabranim knjigama za prevod.” Proznom piscu Goranu Petroviću u inostranstvu su objavljena 23 izdanja njegovih knjiga. Još je 10 izdanja novih ili ponovljenih naslova, trenutno u fazi prevođenja ili objavljivanja. – Ministarstvo kulture Republike Srbije sufinansiralo je jednu moju knjigu objavljenu u Ukrajini 2007. godine. Dotacija je iznosila 300 ili 500 američkih dolara, ne mogu da se setim tačne cifre. Dotaciju je tražio moj izdavač, a bez mog znanja. Sva ostala izdanja, uključujući i ona koja su u fazi objavljivanja, bila su ili će biti objavljena o trošku stranih izdavača. Ni ja ni moji izdavači nismo tražili ili očekivali nikakvu pomoć. Goran Petrović i taksativno navodi: „Od kada su moje knjige počele da izlaze u prevodu na strane jezike bio sam 22 puta u inostranstvu. Ministarstvo kulture je sedam puta finansiralo moj boravak, 14 puta je to bilo isključivo o trošku stranih izdavača ili organizatora književnih večeri, a jedan put je Ministarstvo sufinansiralo moj boravak. Zahvalan sam na pomoći koja mi je pružena. Ispostavilo se da je dobro što sam vodio kakvu-takvu evidenciju – inače bih i sam poverovao u sve ono što piše u novinama, na stranicama podlistaka, na sajtovima...“ Centar za prevodioce Pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, u Magistratu u Sremskim Karlovcima 23. aprila biće otvoren Međunarodni centar za književne prevodioce, čime u Srbiji počinje Godina knjige. Ideja o Centru za književne prevodioce potekla je krajem 2000. godine od Zorana Stojanovića, vlasnika sremskokarlovačke Izdavačke knjižarnice, „kao podsticaj prevodiocima koji prevode sa srpskog na sve jezike sveta i sa svih jezika sveta na sve jezike koji se u Srbiji govore i pišu“. Centar je registrovan kao nevladina organizacija kod Saveznog ministarstva za kulturu (bivša SRJ) 2003. godine. Deo je Halme, mreže prevodilačkih centara srednje i istočne Evrope. Do sada je radio u kući u kojoj Zoran Stojanović i živi. Tek prošle godine, kada je u Sremskim Karlovcima održana konferencija Halme, dobio je 240.000 dinara, prvu pomoć od države. Podršku Udruženja književnih prevodilaca Srbije nije imao. Do uključenja Ministarstva kulture u projekat, sve troškove snosila je Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.