JP „Bureci Srbije“

Vlada Srbije, konkretno Ministarstvo poljoprivrede, ubrzano radi na pravilniku o bureku, „procurila“ je nedavno vest. Reč je, zapravo, o pravilniku o mešovitoj hrani (hrana i biljnog i životinjskog porekla), ali su novine, pravilno, u prvi plan, tj. naslov, izbacile regulaciju bureka. Dakle država, između ostalog, propisuje da će burek morati da sadrži najmanje 20 odsto sira ili mesa, odnosno najmanje 10 odsto voća ili povrća. Grupa mlađih ekonomista je po sistemu „udri brigu na veselje“ to na jednom sajtu (ime i adresa poznati redakciji) prokomentarisala na sledeći način: X: Čudi me da nisu predložili osnivanje javnog preduzeća „Bureci Srbije”... Y: Da li se to ukida prazan burek? X: Sad vidim da nisu predvideli pečurke! Ili će da protumače da pečurke spadaju u povrće. Z: Proizvodnjom bureka moraće da rukovodi osoba koja ima završenu najmanje srednju školu u trajanju od tri godine... pa bila to i srednja limarska... bitno je da je trogodišnja. Q: Ovo će gibanicu izbaciti u prvi plan! Y: Hoćemo agenciju za bureke! Treba da se zaposlim ja, moja sestra od tetke, sin stranačkog kolege itd. Šta fali!? To znači 25 novih radnih mesta. Zbilja, kako se prema nečem tako budalastom odnosi ozbiljno? „Slučaj burek“, međutim, iako na jedan smešan način, otvara vrlo ozbiljno pitanje. Temu je, u stvari, na nedavnom Biznis forumu (koji je neopravdano brzo pao u zaborav) načeo, doduše više implicitno nego eksplicitno, predsednik Vlade, Mirko Cvetković. Premijer je tada, naime, rekao da Vlada „nema stručni problem“ da formuliše ekonomsku politiku, ali da je „suočena sa konfliktnim ciljevima i interesima koje nije uvek lako pomiriti“, te da joj zbog toga „treba pomoć i razumevanje za te konfliktne ciljeve i interese“. Pitanje, dakle, glasi: šta Vlada Srbije treba da čini, čime treba da se bavi. Ne samo praktično, u smislu sa koliko para treba da pomogne privredu, o čemu se svakodnevno, naširoko i nadugačko, piše, nego i načelno - kako ona razume svoju ulogu i vidi svoj zadatak. Recimo, ako onaj SRP (Sveobuhvatnu reformu propisa) hoće stvarno da izvede valjano i do kraja. O tome kakvo razumevanje, kakva pomoć treba Vladi, premijer nije ništa bliže rekao. Iz konteksta i između redova, pak, čitajući, Vlada traži nešto što ne može da dobije. Ne samo zato što traži previše (a traži) i što neko subjektivno ne bi hteo da joj to da, nego zato što objektivno ne može. Stručnjaci, ako je pre svega o njima reč, mogu da Vladi predoče razne alternative i njihove posledice, ali odluku ne mogu da donesu. Odluku mora da donese Vlada. Tome pre svega i služi politika, to je glavni posao političara. Oni su za to i dobili mandat od građana. Možda će joj, na primer, biti lakše ako broj svojih ciljeva sa devet, koliko ih je na Kopaoniku nabrojao premijer, smanji na tri. Ovako, kao da Vlada traži aboliciju za svoju neodlučnost (i neodgovornost). Ne znači to da se od Vlade traži nekakvo apsolutno jedinstvo o svemu i svačemu; ne treba ona da izigrava nikakav monolit iz kojeg niko i ništa ne štrči. Ali, potrebno je, neophodno štaviše, da (njena) politika bude jasna i konzistentna. Nije, dakle, glavni problem – kao što se izgleda čini premijeru – što će se pojedini ministri sukobiti oko nekih pitanja. A nebitno bi bilo i da se potpuno slažu. Problem je u tome što je Vladina politika nedosledna i protivrečna. Ne može se, recimo, s jedne strane, zalagati za povećanje poreza, a s druge pojedinim građanima dozvoljavati da taj isti porez ne plaćaju. Odluka Vlade Srbije da „izađe u susret“ advokatima i taksistima, tj. njihovom zahtevu da ne plaćaju porez na dodatu vrednost, blago rečeno, skandalozna je. Ona je i neprincipijelna, jer ruši sistem, i nepravedna, jer povlašćuje bogatiji sloj stanovništva. (Činjenica da je u to prste umešao i visoki vladin dužnosnik, pripadnik advokatske profesije, tom prekršaju daje još veću težinu, ali to je posebna priča.) Slično je i sa predlogom da se povećaju plate u javnom sektoru. Taj predlog je sa načelnog stanovišta još gori nego sa praktičnog, jer finansijski on zaista košta minimalno. Radi se o tome da će se na taj način povećati plate onima koji i inače, ekonomski neopravdano, imaju veće plate. Trećina zaposlenih u javnom sektoru, da podsetimo, primi polovinu ukupnog platnog fonda Srbije. Prirodno je da Vlada misli na izbore, ali ako se pri donošenju svake odluke ponaša tako kao da će izbori biti sutra, onda od politike nema ništa. Vlada Srbije bi htela da napravi oštre rezove, ali da ne boli. Da preduzme nepopularne mere, ali tako da ne izgubi – popularnost. Da, na kraju, zaokružimo ovu priču, tj. da se vratimo na njen početak. Šta bi, da parafraziramo naslov rubrike jednih novina, mogao da bude sledeći korak ministra Dragina. Da se propiše odnos kupusa i mesa u sarmi? Ili, koliki mora da bude procenat suvih rebara u čorbastom pasulju? A šta je sa tavče na gravče? Tu tek Vlada pravi haos.