19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Bauk kruži Hagom, bauk straha da Milošević neće biti osuđen za genocid. Pristalice teorije da je rat u Jugoslaviji počeo zato što su Srbi pod Miloševićevim vođstvom u leto 1991. godine skovali zaveru da krenu u otimačinu tuđih teritorija sa namerom da otuda proteraju sve što nije srpsko (to je srž haške optužnice protiv Miloševića) strahuju da bi se “balkanski kasapin” mogao “izvući” tako što će dobiti “samo” doživotnu kaznu zatvora zbog zločina protiv čovečnosti. “Ne znam nikoga ko veruje da je Tužilaštvo dokazalo da je postojala svesna namera da se uništi čitav jedan narod”, izjavljuje ovog ponedeljka u “Čikago tribjunu” čak i DŽudit Armata. NJeno negativno mišljenje vredi zabeležiti, možda ne toliko zbog njene pravničke reputacije koliko zbog toga što je na platnom spisku Koalicije za međunarodnu pravdu, nevladine organizacije osnovane radi propagandne i druge podrške Haškom tribunalu i finansirane iz istih izvora kao i Tribunal.
Kao da to nije dovoljno, slučaj se pobrinuo da Sud u Hagu stigne još jedan udarac, ostavka glavnog sudije Ričarda Meja. To je u ovom času posebno neprijatna vest za Tužilaštvo, ne zato što su se Mej i tužilac DŽefri Najs posebno dobro slagali (nisu: Mej je i prema Najsu katkad znao da iskaže istu netrpeljivost kakvu je prema Miloševiću teško prikrivao), već zato jer privlači negativnu pažnju na ukupnu strategiju Tužilaštva u slučaju protiv Slobodana Miloševića. Sada je belodano da je ta strategija od prvog dana bila manjkava, počev od odluke da se protiv optuženog, koji ima slabo srce i nalazi se u sedmoj deceniji života, izvede tri stotine svedoka. Takva odluka već je u startu značila da će proces trajati godinama, a sada se čini da ni teoretski ne može trajati kraće od pet godina, ako se računa datum izricanja presude, a verovatno i koju godinu duže ako se računa žalbena procedura.
Suđenje se već toliko oteglo da njegovo trajanje postepeno obesmišljava samu ideju “procesa stoleća”, a o krajnjoj nameri Tribunala (da pospeši procese pomirenja u regionu) gotovo da se više i ne može govoriti. Razlog tome nije ideja kažnjavanja ratnih zločinaca sama po sebi, već tužilačka verzija naših ratova u kojoj sve manje ljudi u regionu prepoznaje istorijske događaje u kojim su učestvovali. (Tako je kad je Kosovo u pitanju, na primer, Tužilaštvo na klupu za svedoke mesecima izvodilo ljude koji su tvrdili da nije postojala OVK i da je srpske policajce u zasedama ubijala “srpska strana”. Bili su to redom ljudi koji su preživeli strašna stradanja i zločine, ali njihova svedočenja, za koja je i tužilac posle sam rekao da “zaziru od istine”, nisu u srpskoj javnosti proizvela saosećanje nego gnev.)
DŽefri Najs je pre više od godinu dana u sudnici rekao da je ovo ona vrsta slučaja koji se mogu dokazati pomoću jednog “dobrog”svedoka. U međuvremenu je na klupu selo njih 296, a glavna tačka optužbe nije dokazana “van svake sumnje”, kako to anglosaksonsko pravo zahteva. Suđenje se sve više sa neodobravanjem poredi sa Nirnbergom, gde su četiri države izvodile dokaze o krivici nacista u kratkom tromesečnom periodu.
Američki advokat Entoni Damato jedan je od retkih američkih advokata koji su zastupali srpske klijente u Hagu (branio je Milana Kovačevića) i koji naoružani praktičnim iskustvom nastavljaju da prate Hag iz stručnog ugla. On od početka procesa Miloševiću glasno u medijima i u stručnim diskusijama zastupa tezu da je optužnica protiv Miloševića “a kitchen sink indictment” (“lavabo optužnica”). To u američkom pravnom žargonu znači da je na optuženog nabacano sve i svašta (a onda, povrh svega, i kuhinjski lavabo), u nadi da će nešto od gomile optužbi da se “zalepi”. “Dokazni materijal koji smo imali priliku da vidimo”, kaže sada Damato, “reklo bi se pokazuje da Tužilaštvo, u stvari, i nije znalo čime raspolaže. Pošli su kao na ekspediciju, u ribu. Nadali su da će odnekud da se pojavi svedok sa pištoljem koji se puši.” On dodaje i to da je, s obzirom na manjak dokaza, optužba za genocid bila “ozbiljno pogrešna” procena Tužilaštva.
Prečka za dokazivanje genocida postavljena je suviše visoko, jadikuju drugi eksperti koji su davno ocenili da se u Bosni genocid neosporno desio i da preostaje još samo da se krivica odreže na ravne časti. Tako hrvatski istoričar Ivo Banac u jednoj Internet publikaciji brine da bi oslobađanje Miloševića od krivice za genocid “bio vrlo ozbiljan problem” jer bi to značilo “da je definicija genocida do te mere specifična da je delo praktično nedokazivo”.
Banac, istina, nije pravnik, a nije ni sasvim nezainteresovan u celoj stvari, a Damato, naprotiv, misli da bi oslobađanje od opptužbe za genocid oslobodilo neke državne rukovodioce, posebno u SAD, brige da je genocid jedan od onih “aljkavih zločina” za koje je moguće optužiti bilo kog nacionalnog lidera.
“Morate dokazati svesnu nameru. Ne možete nekog optužiti za genocid samo zato što je bio lider”, objašnjava on. U tom smislu bi se moglo reći da Damato pripada grupi stručnjaka koji se protive nekoj vrsti “banalizacije genocida” kakva se u svetskoj javnosti praktikuje poslednje decenije. Drugi, pak, porede cifre iz ruandskog sukoba: tamo su već pale pravosnažne presude, ali tamo je ubijeno gotovo osam stotina hiljada ljudi za manje od tri meseca, lideri su za sobom ostavljali usmene i pisane tragove o svojim namerama, a ogromna većina žrtava iste je nacionalnosti.
U julu 2003. Karla del Ponte je svečano obećala da će “do oktobra” dokazati Miloševićevu krivicu za genocid u Bosni i Hercegovini. U februaru 2004. svetska štampa preplavljena je izjavama međunarodnih pravnih stručnjaka koji uglas tvrde da od osude za genocid nema ništa jer optužba nije dokazala Miloševićevu nameru da počini taj strašni zločin. Teše se da je, “u najboljem slučaju”, Miloševića moguće osuditi za “saučesništvo” u genocidu koji su, po ovim stručnjacima, počinili Mladić i Karadžić. Del Ponte se u međuvremenu počela pravdati da su je prilikom dokazivanja genocida izneverili nesuđeni svedoci (čija imena, međutim, nije navela), a Tužilaštvo je odskora počelo da se pribojava da će na žalbenom veću uskoro pasti i jedina dosadašnja presuda za genocid u Srebrenici, izrečena generalu Krstiću u avgustu 2001. Glasine o tome su sve upornije.
|
Kej je u toku Jedini način da se ne naruši načelo pravičnosti suđenja bio bi zapravo da se za trećeg sudiju imenuje Britanac Stiven Kej, koji je upoznat sa svakim detaljem suđenja jer mu od početka prisustvuje kao prijatelj Suda. A novi sudija bi trebalo da opet bude Britanac, ali može biti da po anglosaksonskom shvatanju Kej ima konflikt interesa. |
Bogdan Ivanišević iz Hjuman rajts voča, pak, misli da će presuda za saučesništvo u genocidu (sa kojom se u ovom taboru ozbiljno računa, jer je za presudu o saučesništvu u genocidu dovoljno dokazati da je Milošević “znao” da Karadžić i Mladić nameravaju da istrebe Muslimane) da uteši žrtve. A Haški tribunal se u presudi generalu Krstiću već odlučio za takvu definiciju genocida (delo podrazumeva nameru da se jedna grupa, u celini ili delom, eliminiše zbog svoje verske, nacionalne ili rasne pripadnosti) po kojoj je i namera da se grupa iskoreni makar na samo jednoj opštini, takođe genocid. Inače, Haški tribunal je takođe već presudio, u više navrata, da samo etničko čišćenje još nije i genocid.
U glavnim centrima svetske moći niko ne saoseća previše sa tužiteljkom i Najsom. Reklo bi se da im potajno odgovara da Milošević bude oslobođen optužbi za genocid, a osuđen za sijaset drugih dela. To ih rasterećuje brige oko ishoda jednog drugog važnog haškog procesa, onog u Međunarodnom sudu pravde u Hagu gde se rešava tužba Bosne i Hercegovine protiv Beograda za agresiju i genocid u BiH. Ukoliko bi Milošević bio osuđen za genocid u Haškom tribunalu, postojale bi ozbiljne šanse da Beograd bude osuđen i u Međunarodnom sudu pravde. Srbi bi plaćanje ratne odštete Sarajevu doživeli kao kolektivnu kaznu i krivicu, što bi opet obesmislilo trud Brisela i Vašingtona u objašnjavanju Srbima da se u Haškom tribunalu krivica za ratne zločine premešta sa kolektivnih srpskih pleća na individualna.
Mejova ostavka sada donosi nove brige Tribunalu, od kojih je ono što će sada učiniti Milošević možda i najmanja. Optuženi je sebi ionako u procesnom smislu vezao ruke stavom da “ne priznaje” sud, što znači da on neće da se žali, neće ništa da traži, neće da podnosi predstavke i proceduralno osporava sudske odluke. On će verovatno odbiti da se izjasni o izboru sudije koji će zameniti Meja, što sud mora da protumači kao njegovo odbijanje da da saglasnost na izbor novog sudije, ali tada nastupa žalbeno veće koje će aminovati trećeg sudiju. Milošević iz istih razloga verovatno neće tražiti ni poništenje procesa. On se, uostalom, na Sudu obično drži kao čovek koji smatra da dobija proces, pobeđuje protivnike “preko puta”, što je njegov eufemizam za Tužilaštvo koje, kao ni Sud, ne priznaje. Iz njegovog ugla gledanja, dakle, poništenje nije najbolji izbor. Ne treba očekivati ni da to u njegovom interesu traže prijatelji Suda, koji su više puta zahtevali da se proces što je moguće više skraćuje zbog Miloševićevog zdravstvenog stanja.
Veći je problem, međutim, za Haški tribunal to što se pitanje pravičnosti procesa ponovo otvara, sada na dramatičniji način nego ranije. Zamena sudije narušiće načelo neposrednosti (novi sudija će možda pročitati svih trideset i sedam hiljada stranica zapisnika sa dvogodišnjih svedočenja, ali neće videti izraz na licu svedoka, niti će moći da stvori sopstveni sud o njihovoj uverljivosti ili iskrenosti), a postavlja se i pitanje koliko je vremena potrebno da se pročitaju stotine hiljada stranica svih mogućih odluka, dokumenata Tužilaštva, da i ne govorimo o stotinama i stotinama video-kaseta koje je Tužilaštvo uvelo u proces, kao i hiljada metara magnetofonskih traka na kojima su snimljeni navodno autentični razgovori između Miloševića i njegovih podređenih...
Javnost zasad ne zna prirodu Mejove bolesti. Zanimljivo je da se tužilac u Miloševićevom procesu, DŽefri Najs, u avgustu 2000.godine, kada još nije imao pojma da će se jednog dana pojaviti u sadašnjoj ulozi, na jednom skupu u Norveškoj poslužio medicinskom analogijom opisujući Haški tribunal:
“Otkrijete da imate tumor na mozgu. Internacionalista ste i predani ideji Ujedinjenih nacija. Odlučite da se vašim tumorom pozabave hirurg iz Zimbabvea, pomoćnik mu iz Japana, anestetičar iz Kolumbije, bolničarka iz Kanade i baskijski patolog.
Ili se ipak na takvo šta ne biste odlučili. Možda bi bilo opasno stvoriti tim ljudi koji ne dele zajedničku kulturu, običaje i disciplinu. Pa ipak, to je ono na šta smo se mi u Hagu odlučili...”
