Čistilište

Skoro šesnaest godina poslovanja sa blokiranim računom, koliko je provelo jedno privatno preduzeće iz Sokobanje, predstavlja podatak koji zaslužuje mesto u Ginisovoj knjizi rekorda. Još 10.976 preduzeća, zadruga i drugih pravnih lica u Srbiji ispunilo je uslov za pokretanje automatskog stečaja, dok će u narednom periodu krajem svakog meseca ovaj broj biti uvećavan za nekoliko stotina. Nažalost, ovaj podatak ilustruje veoma razvijenu kulturu neizmirivanja obaveza, kako u državnom tako i u privatnom sektoru, ali i svu nemoć i nespremnost institucija u Srbiji tokom proteklih deset godina da se zatečeno stanje u ovom domenu poboljša. Lista koju je objavila Narodna banka predstavlja samo deo od skoro petine privrednih društava u Srbiji koja posluju u paralelnom sistemu. Na ovoj listi ubedljivo najbrojnija su „zombi“ preduzeća - preduzeća bez ikakve imovine, bez prihoda i bez finansijskih izveštaja, za koja se automatskim stečajem legalizuje eutanazija. Ipak, lista sadrži i neka privredna društva koja će se vratiti u normalne okvire poslovanja i koja će zajedno sa svojim poveriocima biti naterana da sprovedu reorganizaciju i time prestanu da funkcionišu preko društava kćerki i da poslovanje ne obavljaju beskonačnim korišćenjem cesija, asignacija ili kompleksnijih finansijskih akrobacija i zloupotreba. Primer koji je privukao najveću pažnju javnosti i koji je postao paradigma za automatski stečaj je Košarkaški klub Crvena zvezda. U ovom slučaju tokom šestogodišnje blokade računa, korišćeni su svi pomenuti mehanizmi, a odgovor na to kako danas klub uspeva da se i dalje takmiči možda se može naći u spisku (državnih) sponzora. Predstoji svojevrsno čistilište. U ovom stečajnom purgatorijumu zabludele dužničke duše imaju šansu da iskupe svoje grehe. Naime, dužnici koji žele da izbegnu stečajni postupak, mogu to učiniti skidanjem blokade plaćanjem ili će u pregovorima sa poveriocima obezbediti povlačenje blokade. Poverioci ili dužnici koji žele da pokrenu postupak treba da uplate predujam i tada se sudbina dužnika rešava ili bankrotom ili reorganizacijom. Ako se ništa od ovog ne desi, pravno lice se briše iz odgovarajućeg registra. Vreme teče, a nakon isteka roka, eventualno otvaranje postupka i dolazak stečajnog upravnika podrazumeva i moguće osporavanje i pobijanje potraživanja, ali i pokretanje krivičnih prijava ako za to postoji osnov. Automatski stečaj će skratiti i agoniju rešavanja statusa (doduše ne svih) društvenih preduzeća. Dokle će preduzeća u restrukturiranju da izbegavaju ovu sudbinu, ostaje da se vidi. Ipak, u postojećim okolnostima, teško da će bilo ko da se odluči na kupovinu preduzeća u Srbiji, a da u toj kupovini preuzima i (često nedefinisane) obaveze. Stečaj predstavlja čisto rešenje koje bi i za najveći broj preduzeća u restrukturiranju predstavljalo najbolji izlaz. Iskazana politička volja da se problem reši nije dovoljna. Automatski stečaj predstavlja test za nekoliko institucija. Pre svega se to odnosi na sistem privrednih sudova, Direkciju za imovinu, kao i na Poresku upravu i Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU). Pored toga što je automatski stečaj prvi test za sistem privrednih sudova nakon imenovanja novih sudija, sudovi treba da u skladu sa zakonom određuju razumne iznose predujma, kako bi omogućili regularno sprovođenje stečajnog postupka. Pred direkcijom za imovinu, PIO fondom, predstoji ne tako lak zadatak, između ostalog i rešavanje problema radnih knjižica, za preduzeća koja budu brisana. Konačno poreska uprava je ta koja treba da ceni gde se isplati predujmiti troškove, a ALSU da pojača nadzor nad radom stečajnih upravnika. Postavlja se pitanje na koji način će automatski stečaj uticati na stopu nezaposlenosti. S obzirom na to da se na listi ne nalaze preduzeća u restrukturiranju, odgovor je – ne u velikoj meri. Efekat na zaposlenost biće višestruko manji u odnosu na broj od 58.000 zaposlenih koji je naveden prošle nedelje. U finansijskim izveštajima ovih društava broj zaposlenih je oko pet puta manji, a imamo i preduzeća koja prema pomenutoj listi imaju 150 zaposlenih, a u stvarnosti samo pet. Najveći problem biće verovatno u preduzećima kod kojih je nakon privatizacije došlo do raskida ugovora, što je tema za sebe. Automatski stečaj rešava samo problem velikog broja dugoročno nelikvidnih i nesolventnih pravnih lica. Finansijska kriza se u Srbiji ispoljava kroz sve izrazitiji porast broja nelikvidnih preduzeća. Za one koji su se „preigrali“ ili „ne mogu da spavaju“, bilo bi dobro da izuče jedanaesto poglavlje Zakona o stečaju – reorganizacija. Ta opcija je, čini se, za sve mnogo bolja nego jednostavno vraćanje preduzeća kao vrućeg krompira državi. Nažalost, i sa druge strane entuzijazam za podržavljenje ne jenjava, tako da koncept „profite zadržavamo, a gubitke ćemo podeliti sa državom“ dobija na mahu. Nadam se da nećemo gledati nastavak „Povratka zombija“ ili „Zombiji uzvrćaju udarac“.