Žderi i budi progutan

Profesor Ote jeste veoma tražena ličnost ne samo u svetu medija - čest je gost na nemačkoj, austrijskoj i švajcarskoj televiziji, već se njegovi finansijski saveti pomno osluškuju u svetu finansija. To nikoga ne začuđuje posle njegove knjige „Svetu preti finansijski kolaps“ ( 2006, Berlin) koja se pojavila dve godine pre nego što je finansijska kriza zaista i zahvatila Sjedinjene Države. Posle te njegove prognoze, mnogi ga zovu jednim od „najvažnijih proroka“ ili „vodećim guruom“ u svetu finansija, ili „Crash-Prophet“. On je neverovatno „normalan i običan“ čovek. Do njega sam došao veoma lako. Prisustvovao sam njegovom predavanju koje je organizovalo „Prusko društvo“ u berlinskom hotelu „Hilton“. Nije, naravno, potrebno naglasiti da je predavanje bilo odlično posećeno, a u publici su bili predstavnici iz svih slojeva nemačkog društva. Posle predavanja sam se predstavio i kratko, sa svega nekoliko reči, kazao što želim. Odmah je pristao na ovaj intervju. Ote je rođen 1964. godine u Švajcarskoj, u mestu Pletenbergu, diplomirao je ekonomiju na univerzitetu u Kelnu, a doktorirao na prestižnom američkom univerzitetu Prinston . Od 1998. do 2000. godine predavao je na Bostonskom univerzitetu. Poseduje nemačko i američko državljanstvo, živi u Kelnu i otac je dvoje dece. Vaša knjiga „Svetu preti finansijski kolaps” doživela je tiraž od preko 300.000 prodanih primeraka, što za jednu stručnu ekonomsku studiju predstavlja upravo senzacionalni uspeh. Vi ste, poput proroka, govorili o finansijskom kolapsu u Sjedinjenim Državama. Ima li u toj vašoj prognozi mesta slučajnosti ili sreći? Ne, nikako. Moja knjiga jeste rezultat ozbiljnog, višegodišnjeg rada. Pažljivo sam proučavao američku ekonomiju, ali i svetsku. U poslednje dve decenije dogodile su se značajne promene. Mnogi, očevidno, to nisu primetili. U svetu su se, naime, pojavili ozbiljni konkurenti američkoj privrednoj moći: Brazil, Indija, a iznad svega Kina. U mom slučaju sreća, dakle, ne igra nikakvu ulogu. Po prirodi ja sam inače optimista. Kako objasniti činjenicu da u svetu živi toliki broj finansijskih eksperata i dobitnika Nobelove nagrade iz ekonomije, pa ipak niko od njih nije predvideo finansijski krah američkog tržišta. Kako to da je samo profesor Ote to mogao da pogodi? Verovatno zato jer ja posedujem pravilne predispozicije. Ne slažem se sa 95 odsto teoretskih ekonomista, jer su oni suviše zaljubljeni u matematiku, što potpuno razumem, no nije u redu da su zaboravili realan, privredni svet. Moje poznavanje oslanja se u velikoj meri na političku ekonomiju. Ukratko, ubeđen sam da daleko više možemo da naučimo iz istorije, nego da se bavimo teoretskim, komplikovanim ekonomskim modelima. Već negde od 1985. godine počeo sam da se bavim pojavama finansijske krize, a posle toga i sa pitanjem državnih i privatnih dugova. Ovaj fenomen je naročito prisutan u Sjedinjenim Državama. Tamo je stvorena kuća, no ne od solidnog materijala, već od karata. Dovoljno je da na dnu izvučete samo jednu kartu, pa da se cela zgrada sruši. Kako će se stvari dalje odvijati? Recimo, sledećih pet ili deset godina. Ne znam. Ovo niko ne može da zna, jer mnogo zavisi ne samo od banaka, industrije, već i od politike. U celoj igri učestvuje mnogo igrača i zato je budućnost teško predvideti. No, sigurno u vašoj fioci imate više scenarija? E, to je već nešto drugo. Najgore što bi svet moglo da zadesi, jeste svetska privredna kriza, kakvu smo imali godine 1929. Da se ona ponovi, za to postoje ne mali izgledi. Mnoge stvari su danas čak i gore nego 1929. godine, recimo, nivo državnog zaduženja. Druga mogućnost, da svet doživi „japanski scenario“. A to znači sledeće: neće se ponoviti kriza iz 1929. godine, no neće nam ni krenuti nabolje. Ekonomija se nalazi u stanju depresije, deflacije. Ovaj scenario mi se čini najverovatnijim. Mi neprestano upumpavamo ogromne pare u finansijski sistem, no ništa ne radimo da odstranimo đubre koje se nakupilo iz prethodnog perioda krize. I, najzad, treći scenario, a on je najpovoljniji: da dve godine imamo snažnu recesiju, koja bi svetu donela veliki porast nezaposlenih, a to bi opet povuklo inflaciju i ako ona iznosi deset odsto, tada bi svi štetni vrednosni papiri bili sami od sebe uništeni. Ukratko, inflacija je manje zlo i ona znači da novac gubi na vrednosti. No, inflacija je dobra za potrošača i privreda konačno može da se pokrene. Deflacija je daleko opasnija, jer tada banke prestaju da posuđuju novac, kredita nema ni za građane, a ni za privredu i beležimo neprestani pad privredne proizvodnje, jer ljudi ništa ne kupuju, jer nemaju novca i to pored činjenice da cene padaju, ali se zato smanjuju plate, a mladi ljudi nemaju mogućnosti da nađu posao. To je jedan užasan začarani krug. Deflacija na kraju vodi do državnog bankrota. U svakom od ovih scenarija neko prođe bolje, a neko lošije Tačno. Kada imamo inflaciju, najgore prođu penzioneri, ali zato većina ipak živi prilično dobro. Proteklih godina imali smo obrnutu situaciju da su, naime, najviše bili pogođeni mladi ljudi i mala privreda. No, političari se, zbog predstojećih izbora, boje da krenu sa pravim, radikalnim merama. Daleko je za njih komotnije da ništa ne poduzimaju i zato je možda japanski scenario verovatniji. Da li vas i političari pitaju za savete? Oni mi se obraćaju, ali ne direktno, već „iza zavese“. Američka vlada pre nekoliko dana optužila je nemačku firmu „Dajmler-Mercedes“, da su u više od dvadeset država platili mito. Koja je stvarna pozadina ovih optužbi? Reč je o privrednom ratu između Vašingtona i Brisela. U Americi njihovo ministarstvo spoljnih poslova, te CIA, imaju jasan zajednički zadatak, da u svakoj prilici i svim raspoloživim sredstvima podrže sopstvenu, američku privredu. Sasvim je moguće da su se „Dajmler“ ili „Simens” služili mitom. No, to nije samo slučaj sa Nemačkom, već nažalost predstavlja realnost i u mnogim drugim državama. No, i Sjedinjene Države se takođe služe nedozvoljenim sredstvima: one zemlje koje daju prednost američkim firmama, primiće od američke vlade pomoć u vidu raznih razvojnih projekata i humanitarne pomoći. A to i jeste jedna vrsta mita, jer dok je nemačka pomoć u razvoju siromašnijih zemalja stvarna, američka je skopčana sa uslovima. Kina i SAD danas deluju kao sijamski blizanci. Koliko će da traje ovaj brak? I jedna i druga strana se do sada ponašaju prilično odgovorno. No, ne treba da zaboravimo da svet danas doživljava jednu radikalnu promenu. Jedna sila, Sjedinjene Države, polako ali neizbežno silazi sa svetske pozornice, a druga, Kina, se pojavljuje na horizontu. Dolazi do transfera privredne moći: Vašington predaje štafetu novoj, nadolazećoj sili, a to je Peking. A kao što znamo iz istorije, primopredaje štafete bile su uvek veoma opasne. Najčešće su u prošlosti one prouzrokovale ratove: pomorska sila Španija ustupila je mesto Holandiji, a ova je onda prešla u ruke Engleske, a onda je iz Engleske prešla u vlasništvo Amerike. Više je nego očigledno da će moć Sjedinjenih Država u svetu i dalje sve više da slabi. Sjedinjene Države i NATO vodili su rat protiv Srbije. Zašto je Zapad uništio Jugoslaviju i bombardovao Srbiju? Balkanski sukob jeste jedna veoma složena igra. U jednu sam stvar, međutim, ubeđen: ne verujem da se sva krivica može pripisati samo jednoj strani, a u ovom slučaju je to Srbija. Kada je došlo do raspada Sovjetskog Saveza, pa dakle i Varšavskog ugovora, a to je bilo početkom devedesetih godina prošlog veka, mnogi na Zapadu počeli su glasno da se pitaju: Zbog čega NATO uopšte postoji? U pitanju je ne samo postojanje NATO-a, nego i dominirajuća pozicija Vašingtona u Evropi. Da bi NATO ipak našao opravdanje da je i dalje potreban, valjalo je naći neki razlog, „neko zlo“. I ono je pronađeno. To su bili Srbi. I tako je NATO odjednom našao opravdanje da i dalje ima pravo da postoji, jer, evo, samo je on u stanju da izađe na kraj sa „zlim Srbima“, jer Evropa se, eto, pokazala nesposobnom da sama rešava probleme u svojoj kući. Tako su Amerikanci i dalje vojno ostali prisutni u Evropi, premda je pao Berlinski zid i Varšavski pakt više ne postoji. Imate li i vi ambicije da se bavite politikom? Moj otac se bavio komunalnom politikom. Do moje 21. godine i ja sam verovao da ću postati političar. Danas sam daleko srećniji da sam poduzetnik, vlasnik firme, publicista, profesor i ekonomista. Ono što mi smeta u politici, jeste to da je čovek neprestano prisiljen da pravi kompromise i to obično loše. Sada nemački političari, na primer, dižu buku protiv svojih građana koji su stavili novac u švajcarske banke, ili u banke u Lihtenštajnu. Šta je pozadina ove akcije nemačke vlade? Ovi nemački građani koji su, recimo, svoj novac stavili u švajcarske banke, da li znate koliko prosečno novca oni tamo drže? Sitne pare, između sto hiljada do pola miliona evra. Retko ko u švajcarskim bankama ima više od jedan milion evra. Dakle, reč je ovde o sitnim prekršiocima zakona. Krupan nemački kapital uopšte nema ni potrebe da napušta Nemačku. Zašto? Jer je zakon skrojen po njihovim željama. Slovom, ovde imamo samo manevar političara da se pokažu da nešto rade za opštu, narodnu stvar. Bave se sporednim stvarima jer nemaju snage da počnu sa rešavanjem krupnih državnih i ekonomskih pitanja zemlje. Zar danas, posle ove finansijske krize, političari nemaju više moći? Ja to vidim drugačije, jer se moć i dalje nalazi ne u rukama političara, već ekonomije. Političari mogu samo da se služe retorikom, no stvarnu moć ima privreda. Naš državni aparat danas liči na feudalnu podelu, koju diktiraju i kontroliši ne političari, već privreda. Da, mi danas u Nemačkoj imamo novi feudalni sistem. Moć banaka je i dalje ogromna i neokrnjena. Feudalci našeg doba nisu više vojvode i grofovi, već menadžeri velikih firmi, predsednici banaka i direktori koncerna. To je naša vodeća kasta. Političari njima služe. Ta kasta se ponaša kao članovi politbiroa bivšeg Sovjetskog Saveza. Pre trideset godina menadžer je zarađivao trideset puta više od običnog radnika. Danas je taj odnos 1 prema 300. To, razume se, nije u redu i ne sme da se toleriše. Što je prouzrokovalo finansijsku krizu u Americi? Tržište je za nepostojeće, fiktivne proizvode stvorilo isto takve, dakle, fiktivne cene i vrednosti. Na delu je bila ne stvarna, nego virtualna ekonomija. Kao što je početkom dvadesetog veka postojala zlatna groznica u Kaliforniji, tako je groznica i to špekulacija sa nekretninama zahvatila u naše vreme celu teritoriju Sjedinjenih Država. Gotovo svaki građanin u Americi mogao je da dobije kredit za jednu ili više hipoteka na kuće. U ovu igru uključili su se u bukvalnom smislu građani, dakle i vlasnik pica restorana, frizerka, vodoinstalater i sekretarica. Svi su oni kupovali kuće i u kratkom vremenu ih, uz veliki profit, ponovo prodavali. Vas zovu prorokom finansijskog sloma. Da li vam to prija? Ne, ja nisam prorok, već sam 2005. godine napisao upravo to što sam jasno video. Sem toga, ja nisam bio jedini. Problem je u tome da je predstojeći finansijski slom, pored mene, predvideo zaista mali broj ekonomista. Prosto su u tom poslu mnogi odlično zaradili, od centralne i investicione banke do kontrolnih poreskih instanci i političara. Svi oni se tek godine 2008. primetili da kralj zapravo ne nosi novo odelo, već da je go. U naš kompjuter i celokupno društvo ušao je jedan opasan virus, a on se zove - virus dezinformacije. Šta mislite pod tim pojmom? Kako taj virus dezinformacije konkretno deluje? Poduzetnici, poslovni ljudi, njihova udruženja, političari i takozvani ekonomski eksperti – svi oni, dakle, javnosti prodaju svoju „istinu“, a iza tih brojnih „istina“ ne krije se ništa drugo već sakriveni interesi određenih privrednih krugova. Građani su izloženi i bombardovani tim „istinama“ i na kraju više ne znaju kome zapravo da veruju. Javnost svakodnevno zapljuskuje reka informacija i krajnji efekat je katastrofalan. Čovek se pita da li nisu možda srećniji bili građani iz onih prošlih vremena, koji nisu primali nikakve informacije? Ali, koliko sam informisan, moja nemačka banka je po zakonu prisiljena da mi pruži podrobne informacije za produkt koji želi da mi proda, zar ne? Tu i leži problem, jer postoji razlika između informacije i „informacije“. Kada ja mušteriji pružam loše i nedovoljne informacije, onda je reč o svesnoj dezinformaciji. Mušterija je zasipana informacijama i time postaje sve nesigurnija, a ja takvoj mušteriji onda daleko lakše mogu da prodam moju robu. Problem je u tome što političari često imaju dobre namere, no nemaju moći da te namere i ostvare. Finansijski lobi je toliko jak, a za protivnika ima recimo nemačko ministarstvo finansija, koje je neuporedivo slabije. Rezultat: svi dobri predlozi političara u vezi s reformom finansijskog sistema onemogućeni su već na početku. Ponavljam, politika je nemoćna da se suprotstavi privredi. Ministarstva finansija ili privrede reaguju samo na pritisak lobija. Ko je jači, taj dobije najveći deo kolača. Da li da čovek kupi akcije u zapadnoj Evropi, Kanadi i SAD, ili ipak da izabere neku od zemalja koje mnogo obećavaju, recimo, Indija? Moj odgovor: u Evropi i SAD. Daleko bolje poznajem velike, čuvene stare firme u Evropi i Americi nego neku u Indiji koja postoji tek nekoliko godina. Danas postoji toliko dobrih akcija na Zapadu. A ako morate da se odlučite između Sjedinjenih Država i zapadne Evrope? Ja bih se odlučio za Evropu i to zato jer velike evropske firme prosečno poseduju više sopstvenog kapitala nego slične firme u Americi. Pored Evrope i SAD, nikako ne smemo da zaboravimo Japan. Trenutno je berza u Tokiju jedna od najinteresantnijih u svetu. Da li mogu da se očekuju socijalni nemiri, demonstracije ili čak revolucije? U to ne verujem. Stvar je danas daleko banalnija. Društvo pre liči na džunglu. Žderi i budi progutan. Do velikih nemira i revolucija neće doći. Ta, niko nije organizovan! Da li ste znali da je vođa nemačke levice Lafonten bio sve donedavno član upravnog odbora jedne nemačke banke i to „KfW-Bank“? Ispričali ste anegdotu da je jedan od najvećih umova na polju nauke, NJutn, kupio akcije „južnog mora“ i izgubio. - On je umeo da proračuna kretanja nebeskih tela, ali ne i „kretanje ljudske ludosti“.