Odgovor Vojinu Dimitrijeviću

Vojin Dimitrijević piše da bi Zoranu Avramoviću i meni za borbu protiv Haškog tribunala mogli “dobro da dođu” argumenti “iz hrvatskog tiska”. On zatim navodi desetak citata koji su puni nacionalističke patetike i potpuno slepi za zločine pripadnika vlastitog naroda. Ni u jednom od njih, međutim, nema argumenata.

Budući da ovakvi citati mogu služiti samo izrugivanju, a ne borbi protiv Haškog tribunala, pretpostavljam da Dimitrijević hoće da kaže da ga oni podsećaju na ono što Avramović ili ja pišemo. Ali, gde sam to ja, bilo u našim bilo u zapadnim medijima, na takav način kritikovao tribunal u Hagu?

Sve što je Dimitrijević postigao svojim pismom, jeste da snizi nivo polemike koju smo Avramović i ja vodili u prethodnim brojevima NIN-a. I šta će mu uopšte ova bizarna kolekcija gluposti “iz hrvatskog tiska”? Zašto ne skuplja ozbiljne, utemeljene kritike tribunala u Hagu. NJih ima i kod Hrvata i kod Srba i na Zapadu. Izgleda da se Dimitrijević jedino usuđuje da polemiše sa komičnim šovinističkim besmislicama. Zar profesor baš toliko sumnja u svoju sposobnost da odbrani Haški tribunal.

Zapadna štampa u poslednje vreme piše da postoje ozbiljne mogućnosti da Tribunal odustane od optužbe da je Milošević kriv za genocid. Bilo nas je koji smo od početka dovodili u pitanje taj najteži deo optužnice. Dimitrijević, koliko znam, nije. Zar mu kao stručnjaku za ljudska prava nije bila dužnost da postavlja teška i neprijatna pitanja?

Ja sam od početka kritikovao tajnost u sudskom postupku jer se njome kršio princip transparentnosti suđenja i smanjivala mogućnost da se ispita autentičnost dokaznog materijala i traže protivdokazi. Sada se može dogoditi da Milošević bude osuđen, između ostalog, i na osnovu dokumenata koji su dostupni sudijama ali ne i javnosti.

I Vojin Dimitrijević i ja verujemo da je našem društvu potrebna katarza i izlečenje od “balkanske” paranoje. Ali, presuda Miloševiću čiji su dokazi delimično obavijeni velom tajne znatno bi usporila ova dva neophodna procesa.

Da dodam kako na Zapadu mnogi opisuju kao rekla-kazala dokazni materijal koji je zasnovan na izjavama svedoka u kojima oni opisuju i šire okolnosti u kojima se nešto događalo, a ne samo ono što su lično doživeli.

Na početku suđenja Miloševiću, glavni tužilac Karla del Ponte izjavila je da se njime pokazuje kako niko nije iznad zakona. Ovih dana ona na vlastitoj koži može da oseti da su velike sile ne samo iznad zakona već i da su zakon. Amerikanci uz podršku Britanaca sada tvrde da tužilac ima prevelika ovlašćenja i da ih treba smanjiti. Vašington i London su u pravu, ali zašto se toga nisu ranije setili. Pa, zato što im je odgovaralo da se što jače i što duže - svedoci optužbe u Miloševićevom procesu nižu se jedan za drugim preko dve godine - udara po poraženom protivniku.

Kada sam kritikovao prevelika prava tužioca u odnosu na odbranu i sudije - činio sam to i u televizijskoj debati s Vojinom Dimitrijevićem u jednoj davnoj emisiji Olje Bećković - bilo je onih koji su me optuživali za nacionalizam. Smatrao sam to nepravednim, jer sam se samo zalagao za visoke sudske standarde.

Ali, američki i britanski motivi jesu nacionalistički. Oni hoće da zaštite i uvećaju moć svojih država. Amerikanci traže suđenje Karadžiću, Mladiću i Gotovini i da se onda zatvori Haški tribunal. Bušova administracija vidi njegovo dalje postojanje kao neku vrstu pritiska da Amerika pristupi Međunarodnom krivičnom sudu koji su kao stalan osnovale Ujedinjene nacije i čiji je statut usvojen u Rimu 1998. Ovom sudu Bušova administracija neće da pruži ni onu malu, gotovo sasvim formalnu, podršku koju mu je davao Klinton.

Svi se na Zapadu slažu da su odnosi Vašingtona i Haga hladniji nego ikada ranije. U stvari, sama ideja međunarodnog sudstva dovedena je u pitanje ponašanjem Amerike na svetskoj sceni. Međunarodne ustanove, na prvom mestu same Ujedinjene nacije, uvek su bile veoma osetljive i ranjive, i u izvesnom smislu, uvek su bile u krizi. Ali, nikada kao sada.

Vojin Dimitrijević bi trebalo da ih brani, umesto da ponavlja opšta mesta kako mi imamo obaveze pred međunarodnom zajednicom i kako moramo da se suočimo sa zločinima počinjenim u naše ime.

Aleksa Đilas,
Beograd