Grad tragedije i svetkovine

Krećući se tragovima Žila Verna, Rebeke Vest, Lorensa Darela i Klaudija Magrisa, Žan Kristof Bison, urednik kulture u “Figaro magazinu”, nastoji da rasvetli tajnu privlačnosti koju oseća prema Beogradu. NJegova knjiga “Roman o Beogradu”, koja se upravo pojavila u francuskim knjižarama, otkriva pažljivog šetača beogradskim ulicama i odličnog poznavaoca istorije grada. Sa retkom blagonaklonošću Bison spušta pogled na dorćolsku kaldrmu, na zidine Kalemegdana, na penzionere koji igraju šah na klupama ispod spomenika Pobedniku, na prodavce zastava “Crvene zvezde”, Rome koji sviraju violinu... Nakon brojnih reportaža iz Beograda i Srbije, u kojima je poslednjih desetak godina uporno pisao o knjigama, kulturi, gastronomiji i drugim stranama grada koje su ostale u nemilosti kratkovidih i često ostrašćenih izveštaja koje su njegove kolege iz stranih medija slale u svet, francuski novinar je odlučio da svoja saznanja podeli sa sunarodnicima. Posle knjige o Draži Mihailoviću iz 1999. godine, “Heroj koga su izdali saveznici, general Mihailović”,  koja je podstaktnuta vezama srpskog generala sa generalom Šarlom de Golom, simbolom francuskog Pokreta otpora, Bison je 2001. godine sastavio literarni vodič kroz grad, “Ukus Beograda”, a potom i ovu knjigu o njegovoj istoriji, od prvih naseobina na njegovom tlu do smrti patrijarha Pavla, koja se čita kao uzbudljiv roman, natopljen mirisima i bojama beogradskih ulica i njegovih žitelja. U njoj se krije riznica detalja nepoznatih i većini Beograđana, koje je Bison izvukao sa brižljivošću jednog arheologa koji pomaže da se rekonstruiše priča o gradu koji je rušen četrdesetak puta,  i čije tlo je natopljeno različitim uticajima, od keltskih,  rimskih i  vizantijskih do otomanskih i austrijskih... Bisonova knjiga svedoči da francusko-srpsko prijateljstvo ne postoji još samo u udžbenicima istorije. Beograd je jedan od najružnijih gradova koje sam video i u isto vreme grad koji me najviše privlači.  Poželeo sam da otkrijem tu tajnu, zašto me toliko privlači, iako je na prvi pogled siv, hladan, pomalo neobičan. Vremenom sam shvatio je to nešto što je teško objasniti racionalno, da je to duša koju nalazimo u njegovim stanovnicima, u njihovom načinu života, u gastronomiji, u gostoprimstvu, u mešanju kultura. Ono što je iznenađujuće je da šetajući se dospete do hrama Svetog Save, jednog od najvećih pravoslavnih hramova, nešto dalje do Dorćola, starog  jevrejskog kvarta, pa prođete pored stare Bajrakli džamije, od koje nije daleko mala katolička crkva i zidine Kalemegdana... Beograd opčinjava posetioca, napisali ste,  iako ne razume njegov tajni kod.  Da, to je grad koji ima tajnu. Najstarije zdanje u Beogradu je kafana “Znak pitanja” i u tome je čitav simbol, jer je Beograd znak pitanja sam po sebi. Kako je uspeo da privuče toliko ljudi, i da izazove toliko nerazumevanja i toliko mržnje na Zapadu, iako je u svojoj istoriji bio vezan za njega, naročito za Francusku? Paradoks je u tome što je predstavljen kao prestonica srpskog nacionalizma, dok je to najkosmopolitskiji grad u regionu, zahvaljujući i tome što su mnoge izbeglice došle u Beograd poslednjih godina. Beograd je uvek štitio izbeglice i pomagao im. To je i grad koji u gastronomiji, umetnosti življenja i jeziku ima turske, jevrejske, srpske, hrvatske, slovenačke i austrijske uticaje. Ova mešavina, ovaj kosmopolitizam koji me je privukao, daje mu snažan identitet. Vaša knjiga je i jedinstvena hronika francusko-srpskog prijateljstva... Svaki put sam se pitao kako je moguće da mi ovaj grad, meni kao Francuzu, toliko govori. To je i zbog toga što odmah uočimo francuska imena, od Bulevara Franša d`Eperea i Francuske ulice do statue Lamartina.  Shvatio sam da ovaj grad voli Francusku, njenu kulturu, književnost i poželeo sam da otkrijem odakle to potiče. Udubljujući se u njegovu istoriju ustanovio sam da ove veze traju još od srednjeg veka i kraljice Jelene Anžujske, majke dva srpska princa, koja je proglašena za sveticu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. One su značajno osnažene krajem 19. veka, kada se Petar Karađorđević, koji je živeo u Francuskoj i bio u Legiji stranaca, borio za Francusku u ratu protiv Prusa, i naročito u ratu 1914-1918. godine kada je Francuska spasila srpsku vojsku i pomogla Srbiji da se oslobodi Austrougara i Nemaca. Prve reportaže koje sam pravio bile su o francuskim vojnim grobljima od Soluna do Beograda. Bio sam iznenađen kad sam otkrio da u najmanjem selu u Makedoniji, u staroj Srbiji, kao i u Srbiji, slave francuske vojnike koji su poginuli pomažući srpskoj vojsci. Dok u Francuskoj jedva održavamo naša groblja, ova vezanost seljaka, radnika, trgovaca, žitelja velikih gradova za neznane francuske vojnike me je duboko dirnula. Pomislio sam da ako ovaj narod ovako odaje počast Francuskoj, moram da mu uzvratim. To je bio početak moje ljubavi i moje strasti, potpuno iracionalne, prema Srbiji i Beogradu. Pored toga što rasvetljava velike događaje iz zajedničke istorije, knjiga je i prava riznica manje poznatih epizoda... Da, poput francuskog poručnika (Ipolita Mondena) koji je postao ministar vojske (1860. godine) i pomogao stvaranju srpske vojske ili odjeka koji je Kosovska bitka imala u Francuskoj. U Francuskoj je slabo poznato da su se prvi izaslanici vratili na zapad sa vestima da su Srbi pobedili Otomansku imperiju. Francuski kralj, Šarl V, tražio je da se organizuje služba u katedrali Notr Dam, u slavu pobede Srba na Kosovu. Ima mnogo sličnih priča koje vezuju Srbiju i Francusku. Na početku Drugog svetskog rata, 1941. godine, general Draža Mihailović je za francuski Pokret otpora bio simbol suprotstavljanja nacističkoj Nemačkoj. General De Gol je mnogo voleo generala Mihailovića. Eto još jedne dodatne veze između Srbije i Francuske. U šezdesetim i sedamdesetim godinama predstavnici francuske levice su se divili jugoslovenskom modelu samoupravljanja. Jugoslavija, u njihovim očima, nije bila diktatura staljinističkog tipa, iako je bila komunistička zemlja. Ovim vezama su doprineli i brojni jugoslovenski fudbaleri koji su igrali u Francuskoj. Bilo ih je nekoliko među mojim idolima koji su igrali u Lionu, i Ivan Ćurković koji je bio u ekipi Sent Etjena. Sve ove veze svedoče o trajnosti francusko-srpskog prijateljstva. Težak momenat u istoriji ovog prijateljstva je bila 1999. godina kada je Francuska učestvovala u bombardovanju Beograda od strane NATO-a.... Bio sam u Beogradu tokom bombardovanja i pogodilo me je to što su Srbi koje sam sretao bili istinski traumatizovani zbog toga, nisu mogli da shvate kako je Francuska mogla da učestvuje u tome. Da ih Englezi i Amerikanci bombarduju, to se već dogodilo, da ne govorimo o Nemcima, o Turcima takođe, ali Francuska je za njih bila jedina zemlja na svetu koja nije mogla da vodi rat protiv Srbije. Nisu mogli da razumeju kako se francuska vlada usuđuje da bombarduje Beograd nakon što ga je spasla sto godina ranije. Tada sam shvatio da zaista postoji francusko-srpsko prijateljstvo koje prevazilazi političare i vlade, koje postoji između jednog i drugog naroda. Danas mi se čini da je ta trauma prošla, shvatili smo da je (bivši predsednik Žak) Širak spasao sve što se moglo spasti, odnosno da je sprečio da mostovi budu bombardovani. To nije mnogo, ali je nešto. Sa piscima Peterom Handkeom i Patrikom Besonom kao da formirate tajno udruženje čiji je cilj da svoju viziju Srbije suprotstavi rasprostranjenoj, koja je nepovoljna... Handkea ne poznajem lično, Besona znam pomalo. Razlozi zbog kojih se interesujemo za Srbiju su različiti, što je važno. Handke je nemačkog porekla, dakle ima sve razloge da ne bude posebno naklonjen Srbima. Besonova majka je Hrvatica, ali je učestvovala u ratu na srpskoj strani. NJegova strast prema Jugoslaviji je pre svega književna; bio je blizak sa Danilom Kišom. Ja sam Srbiju otkrio kroz reportaže koje sam pravio, nisam imao drugi razlog da se zainteresujem, osim što sam kao mali gledao utakmice u Lionu sa Nikolićem, Topalovićem i Mihajlovićem. Sva trojica smo se složili da na Zapadu postoji jedan oblik nepravde protiv Srbije, zbog političkih razloga za jedne ili estetskih, književnih i sportskih razloga za druge. Svako je pronašao svoje razloge da bude na strani Srba.  Nismo želeli da se utopimo u rulju, jer kada rulja viče na nekoga spontano imamo želju ako ne da branimo, a ono da razumemo zbog čega su se na njega okomili. To se desilo svakome od nas pojedinačno. Ako postoji neko tajno udruženje, to nije namerno, ali mu rado pristupam. Bibliografija za ovu knjigu je neobično bogata. Koji tekstovi su vas najviše inspirisali? Ivo Andrić, naravno, Svetlana Velmar Janković poslednjih godina, ali,  neočekivano, i neki strani autori, poput  DŽona Irvinga ili Klaudija Magrisa u knjizi “Dunav” ili u Francuskoj knjige Žerara de Vilijea, njegovi špijunski romani u kojima se radnja odvija u Beogradu. I, naravno, Viktor Igo i Lamartin. Koji period u istoriji grada smatrate najblistavijim? Za mene su to dvadesete i tridesete godine prošlog veka. Srbi su izašli kao pobednici iz Prvog svetskog rata, osećala se želja za životom, za slavljem. Srbija je bila ustavna monarhija, za razliku od zemalja koje su je okruživale a u kojima je režim bio fašistički, bila je u savezništvu sa Francuskom i Velikom Britanijom. U estetskom,  književnom i kulturnom smislu to je zemlja koja privlači mnoge. To su najlepše godine Beograda koji u ovom periodu blista nad čitavim regionom. Šta je ono po čemu se izdvaja od drugih gradova? Po svojoj istoriji koja je izuzetna. To je grad koji je bio rimski, vizantijski, mađarski, bugarski, otomanski, austrijski i srpski. To je verovatno grad koji je najviše uništavan i koji se svaki put iznova budio, gradio i potom ponovo bio uništavan, što čini njegovu posebnost, njegov identitet, koji ne nalazimo nigde drugde, svakako ne na Balkanu. Beograd je obeležen stalnim tragedijama koje su, zahvaljujući snazi, veri i identitetu Srba pretvorene u svetkovine. Takvi su Srbi – oni uspevaju da nedaće okrenu u veselje, pa i šalu. Za mene je Beograd tužan grad koji postaje veseo zahvaljujući njegovim stanovnicima.