Investicije u Srbiju

Davno, davno nekada, u gimnazijsko doba, s trojicom drugova kojima više ni imena ne pamtim, vraćao sam se autobusom sa utakmice. U jednom trenutku jedan od njih pitao je drugog „Je l’ silaziš na Trgu?” (misleći na Trg Republike), na šta ga je ovaj drugi optužio da ne zna padeže. Kako to? – iznenadili smo se svi. – Pa lepo – rekao je on – kaže se penjem se na nešto, silazim na nešto, a ne na nečemu. Ja, dakle, silazim na Trg, a ne na Trgu. Zbunio nas je, nismo znali šta da mu odgovorimo. Da mi je onda bilo današnje iskustvo, verovatno bih mu rekao: – Izvini, lafe, ali pitanje nije „Na šta silaziš?” nego „Gde silaziš?” Da si ti vanzemaljac, pa da se tvoj leteći tanjir pojavi iznad Trga, zamrači nebo od Narodnog pozorišta do „Mažestika”, i ti se spustiš niz lestvice i sedneš na konja iza kneza Mihaila, onda bi mogao reći da si sišao na Trg. Ovako, ti silaziš na trotoar ili na kolovoz, a sići ćeš na Trgu, to jest kad autobus bude na Trgu. Setio sam se ovog davnog razgovora kad mi je Minta Aleksinački, kompozitor, poslao pismo u kome između ostalog piše: „Političari, da li (zlo)namerno ili iz neznanja, govore ’strane investicije u Srbiju’, a iz konteksta se vidi da su to strane investicije u Srbiji, koje samo posredno jesu i ulaganje u Srbiju. Ali nikada ne kažu npr. američke investicije u Kinu, ili nemačke u Rusiju, nego ispravno u Kini i u Rusiji.” I ovde se padež najbolje određuje na osnovu pitanja na koje odgovara. Stranog investitora mogli bismo upitati: „U šta ulažete novac?” Naši političari bi sigurno voleli da odgovor glasi: „U Srbiju, jer želim da pomognem njen brzi razvoj pod rukovodstvom koje vredno radi na uključivanju u Evropu i pruža najbolje garancije za strani kapital.” U stvarnosti, biznismen će sigurno reći da ulaže u maline, ili automobilske gume, ili košulje, ili ma šta drugo što ima prođu na tržištu, a uzgred može da napomene da će se ta roba proizvoditi u Srbiji. Naš čitalac je, dakle, u pravu. O padežima govori i Miloš Petrović. „Gotovo redovno”, piše on, „u novinskim tekstovima naslov Luča mikrokozma se menja ’Luče mikrokozme’, ’u Luči mikrokozmi’ i slično: tako je bilo i u ’Politici’ od 26. marta. Čini mi se da to nije pravilno, jer mikrokozma u naslovu je već genitiv, pa se ne može menjati kao da je imenica ili pridev na -a. Ili možda grešim?” Ne grešite, čitaoče. Iskreno govoreći, mi koji nismo njegošolozi, filozofi ili teolozi ne znamo šta je pesniku tačno značilo Luča mikrokozma (ni za Gorski vijenac nije nam baš jasno zašto se tako zove!), ali u svakom slučaju, mikrokozma je genitiv. Grčke složenice mikrokosmos (bukvalno „svet u malom”) i makrokosmos („veliki svet”) kod nas su odbacile grčki nastavak „‑os” i između dva suglasnika na kraju ubacile nepostojano a, dajući mikrokozam i makrokozam, onako isto kao što smo od grčkog spasmos dobili spazam, od ritmos – ritam, od psalmos – psalam (ne „psalm”, kako danas kažu neuki). Sama reč kosmos nam tada još nije trebala, jer smo imali svet, svemir i vasionu. Primili smo je kasnije, posredstvom zapadnih jezika, usled čega je zadržala izvorni oblik. Danas nam više ni kosmos nije dovoljan, pa je u modu ušao „univerzum”, jer se tako kaže u engleskom!