Kriv sam!

Kada sam pre trinaest godina izišao iz vlade, zbog ostavljanja društvene svojine i guranja opozicije na ulicu, i otišao sa mladima koji su hteli novu politiku za novo vreme, bio sam žestoko napadnut na isti način na koji su me napali u ovo vreme, dok sam čistio “Augijeve štale”, po zadatku koji sam dobio od predsednika Koštunice i premijera Đinđića. Tada sam pitao Matiju Bećkovića šta da radim, kako da odgovorim? Rekao mi je: priznaj, i citirao mi početak narodne pesme koja govori o lažnim optužbama seljana protiv babe koja im nije odgovarala. “Priznaj, babo, jesi li veštica? Jesam kneže, ne vredi kriti!”

Posle boja svi su generali.

Kako i ovih dana u medijima čitam, slušam i gledam, jedne koji su kao sveznalice i supermeni sve otkrili i rešili, druge kako me neuspešno imitiraju i spominju iako ih nikad u životu nisam ni video ni čuo, treće koji znaju da se nisam mešao u svoj posao, četvrte kako tvrde da sam im za sve kriv, to mi ne ostaje ništa drugo nego da ponovo priznam. Jesam kriv, ne vredi više kriti.

Kriv sam, što znam Danteovu misao: “Dobrim namerama popločan je put u pakao”, američku poslovicu: “Svako dobro delo ima zasluženu kaznu”, narodnu mudrost: “Ko sa decom spava ne ustaje suv”, i da nisam Herkul koji je očistio Augijeve štale.

Kriv sam, što predsednika Koštunicu nisam uspeo da ubedim u potrebu formiranja nacionalnog saveta za bezbednost, ni kao član Predsedništva DOS-a, 7. oktobra, ni kasnije kao ministar.

Kriv sam, što sam prihvatio molbu posvađanih lidera, i u ime jedinstva DOS-a, privremeno došao na mesto ministra policije namenjeno drugom.

Kriv sam, što sam znao da ministar policije treba da obavi prljavi posao pa da sam ode sa prljavom vodom.

Kriv sam, što nisam uspeo da ubedim javnost u svoje saznanje koje sam formulisao u tvrdnji: “Milošević je u zatvoru, ali mafija je na slobodi i traži novog kuma u vladajućem režimu.”

Kriv sam, što sam uzalud mnogo puta, a posebno nakon ubistva Gavrilovića, upozoravao da takvi skandali mogu ugroziti rezultate demokratskih promena, rekavši da policija traži ubice, ali da ne može rešavati političke konflikte.

Kriv sam, što me niko nije čuo 16. avgusta 2001. godine kada sam rekao: “Ukoliko se budemo bavili intrigama, ogovaranjima, kreiranjem paralelnih centara moći i paradržavnih institucija, Srbija će postati centar kriminala i mafije, i da policija može imati pravu ulogu samo ukoliko državno rukovodstvo bude složno i vodi jasnu politiku.”

Kriv sam, što nisam hteo da budem novi Leka ili Krcun i da ispunim željoteke profesionalnih revolucionara, ostrašćenih naivaca i ojađenih građana.

Kriv sam, što sam postao “loš momak” za neke dojučerašnje prijatelje iako sam ponajviše uradio za interese njihovih zemalja.

Kriv sam, što nisam ispunjavao želje mafije i političara i što sam svima pomalo smetao.

Kriv sam, što su me promašili na početku mandata.

Kriv sam, što nisam rasformirao Službu državne bezbednosti, sve sa “Crvenim beretkama”, i objavio imena saradnika tajne političke policije.

Kriv sam, što sam otkrio da kriminalno nasleđe predstavlja piramidu koju čine ratni zločini i ratno profiterstvo na jednoj i mafija na drugoj strani, i na čijem vrhu su bili najviši predstavnici službi bezbednosti i države.

Kriv sam, što sam otkrio hladnjaču u Dunavu, masovne grobnice pod našim prozorima, i počeo goniti osumnjičene za ratne zločine počinjene u naše ime.

Kriv sam, što sam zatražio da se uradi “Bela knjiga” o organizovanom kriminalu u Srbiji.

Kriv sam, što prijatelje mojih prijatelja i kolega, junake demokratskih promena, i aktere krimi priče kojoj nema ravne nadaleko, nisam poznavao pre i za vreme događaja oko 5. oktobra, niti sam ih ikad video za vreme svog mandata, već sam se sa tim moćnim svetom upoznao iz spomenute “Bele knjige”.

Kriv sam, što nisam prihvatio da budem novi šef mafije, ni njihov ministar.

Kriv sam, što sam ukinuo neformirani “Poskok” i formirao Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala.

Kriv sam, što sam osnovao Žandarmeriju i obnovio SAJ.

Kriv sam, što sam dame uveo u redove policije.

Kriv sam, što sam uhapsio Miloševića i isporučio ga Hagu.

Kriv sam, što sam uhapsio Šiptara i Kuma.

Kriv sam, što sam penzionisao, pa uhapsio heroja 5. oktobra, koga su primali predsednici i premijeri.

Kriv sam, što nisam podneo ostavku kad su ih puštali iz zatvora.

Kriv sam, što mi je mladi Čeda pocepao ostavku u Kuli.

Kriv sam, što nisam otišao kad je moj predsednik počeo da prima pukovnike Državne bezbednosti meni iza leđa.

Kriv sam, što sam pristao na prekvalifikaciju pobune u protest.

Kriv sam, što sam ostao privremen i posle razlaza onih koji su me gurnuli.

Kriv sam, što su uhapsili Perišića, a ne mene.

Kriv sam, što su ubili Đinđića, Buhu, i četrnaest policajaca.

Kriv sam, za “Sablju” koja je rasturila mafiju u Srbiji.

Kriv sam, što nije bilo “Skalpela”.

Kriv sam, što sam ćutao kad je glupost govorila.

Kriv sam, što sam, zajedno sa mnogim časnim i hrabrim policajcima, udario dobre temelje moderne policije u Srbiji i pri tom izbegao mnoga iskušenja sile i moći.

Kriv sam, što se danas u Srbiji lakše diše, bezbednije i slobodnije živi.

Kriv sam, što je policija, depolitizovana i dekriminalizovana, sve moderniji i efikasniji servis građana u koji oni sve više imaju poverenje.

Kriv sam, što je broj krivičnih dela u opadanju, a efikasnost policije u stalnom porastu.

Kriv sam, što naši policajci pobeđuju na profesionalnim i sportskim takmičenjima širom sveta.

Kriv sam, što danas policija sarađuje sa Interpolom i kolegama iz mnogih zemalja.

Kriv sam, što policija ima bolje uniforme, vozila, opremu, najsavremeniji sistem za prepoznavanje podataka, što građani neće više čekati na šalterima, što se uvodi “Tetra”, i mnogo drugog što nije imala.

Kriv sam, što i pored nestabilne političke situacije u zemlji imamo relativno dobru bezbednost, stabilan javni red i mir, i što više nema “Crvenih beretki” i “Šilerove”.

Kriv sam, za izgubljeni rat sa medijima.

Kriv sam, što su me finansije i vlada zezali za pare i stanove.

Kriv sam, što koreni mafije, o korupciji da ne govorim, nisu iščupani, pa ponovo, čim pažnja društva i policije oslabi, mafija može iznova proklijati, i što nije ni počet pravi obračun sa ratnim profiterstvom i prljavim kapitalom koji danas kupuje Srbiju.

Kriv sam, što nisam pipnuo stare i novokomponovane tajkune koji žare i pale po Srbiji.

Kriv sam, što nisam hteo da prodam svoje saradnike u reformama i heroje “Sablje”.

Kriv sam, što sam se stalno držao mota Ministarstva: “Ne daj da te Zlo pobedi, nego pobedi Zlo Dobrim.”

Kriv sam, što sam teško oštetio interese svojih saradnika u Liberalima Srbije.

Kriv sam, što sam čuvenu “Lutru” pustio da propada.

Kriv sam, što sam se udaljio od svojih prijatelja, zanemario porodicu, i zapostavio svoja istraživačka zadovoljstva.

Kriv sam, što sam između prolazne popularnosti i državničke odgovornosti izabrao teži put.

Kriv sam, što svom nasledniku neću biti dobar izgovor.