Ima tu nešto nelogično

U kakvom su odnosu država i Katarina Rebrača najslikovitije govori bizaran detalj s njenog sajta. Na stranici www.rebracafond.org na spisku tzv. prijateljskih sajtova postoje čak četiri linka za stranice državnih institucija (Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Srbije, Ministarstva zdravlja Republike Srbije, Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd). I, nijedan od ova četiri linka – sada nije u funkciji. Rečju, ako neko hoće da sa sajta Rebračinog fonda preko ponuđenog linka pređe na sajt, na primer, Ministarstva zdravlja – neće uspeti. Pojaviće mu se neumoljivo obaveštenje: Server not found. Otkad je tako, teško je znati. Ali, bivša manekenka s američkim i srpskim državljanstvom, vlasnica Dobrotvornog fonda „Katarina Rebrača“ i modne agencije „K models“ uhapšena je 7. aprila zbog sumnje da je proneverila 37 miliona dinara (370.000 evra) iz svog humanitarnog fonda, a njen sajt je ažuriran, poslednji put, 8. aprila u 13.04. Da li je baš tada država onemogućila pristup sajtovima svojih uglednih institucija sa net-stranice Rebračinog fonda, teško je utvrditi. Ali, sva kasnija zvanična saopštenja pomenutih institucija o Rebrači kao i ova neobična slučajnost kazuju jedno: država, iz petnih žila, pokušava da pokaže da ama baš ništa sa Katarinom Rebračom nema. I da je prevarena i sama kao i onih 106.000 građana koji su, dobivši u koverti Infostana i uplatnice za Rebračin fond, uredno punili račun lepe manekenke. Ko je odobrio da na tim uplatnicama uz račun Infostana bude utisnut logo Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije? Zašto o korišćenju ovog logoa ne postoji nikakav ugovor između Instituta i Fonda i ko će da odgovara za prevaru 106.000 građana? Na osnovu čega je Katarina Rebrača za vreme svojih humanitarnih aktivnosti koje su danas pod istragom, dobijala pokroviteljstvo Ministarstva zdravlja Republike Srbije, grada Beograda i Instituta za onkologiju i radiologiju? Zašto je ovim državnim institucijama trebalo četiri godine (Rebračin fond je osnovan maja 2006) da primete da nešto nije u redu u humanitarnim aktivnostima Katarine Rebrače? Ko, na kraju, kontroliše rad humanitarnih fondova u Srbiji? Niko, odgovor je na poslednje pitanje. Ili, u najboljem slučaju, humanitarci se kontrolišu „po potrebi“. Jer, mehanizmi kontrole rada humanitarnih organizacija navodno - ne postoje. Ne zna se ni tačan broj ovih organizacija u Srbiji. Zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima iz 1989. godine, kažu sagovornici NIN-a, zastareo je, mada su, po ovom zakonu, opštine na čijoj teritoriji su fondovi osnovani, zadužene za kontrolu tokova novca. U međuvremenu je promenjen Ustav, doneti su mnogi novi zakoni pa je danas nemoguće primeniti stari zakon, kažu. Novog zakona – nema, pa se humanitarni fondovi vode i kao udruženja građana, međutim Agencija za privredne registre nema tačan podatak o njihovom broju. Danas je, naime, moguće osnovati fond, fondaciju ili zadužbinu podnošenjem zahteva Ministarstvu kulture u Vlajkovićevoj 3, na prvom spratu u kancelariji broj 64, piše na sajtu Ministarstva kulture. Tako je učinila i Rebrača. Ipak, ni Ministarstvo kulture ne vodi evidenciju o tome koliko je ovakvih fondova u Srbiji osnovano. Dr Paja Momčilov, predsednik Odbora za zdravlje i porodicu Skupštine Srbije kaže za NIN da u važećem zakonu, koji nije suspendovan i nalazi se na sajtu Ministarstva kulture stoji da registar ovih fondova vodi Ministarstvo kulture, a humanitarne organizacije i fondovi su dužni da godišnje predaju svoje izveštaje. Sve te fondacije na kraju, dodaje Momčilov, pravna su lica i podložne su finansijskim kontrolama nadležnog ministarstva: „Finansijska inspekcija je dužna da kontroliše finansijsko poslovanje ovih organizacija. A kod nas ne postoji ni uredan registar, ne postoji ni kontrola opštinskih organa, a ne postoji ni kontrola finansijske inspekcije. U ovom slučaju država je potpuno zakazala.“ Da finansijska inspekcija i te kako ume da kontroliše rad humanitaraca kad hoće, svedoči za NIN Branka Cvejić-Mezei, koordinator akcije „Impuls životu“ Karić fondacije: „Dolazili su, bogami, stalno, pogotovo pred kraj, pred oduzimanje BK TV. Bar četiri puta je akcija „Impuls životu“ prošla kroz velike kontrole Ministarstva finansija. Mi smo, međutim, svakog meseca svim akterima akcije i tadašnjem Mobtelu i kasnije Telekomu koji se uključio u akciju slali finansijske izveštaje sa kompletnom dokumentacijom za svako dete, u dinar. Imali smo ugovore sa svima koji su sudelovali u akciji prikupljanja humanitarne pomoći za decu. U svakom trenutku se znalo koliko je sredstava na računima roditelja, sa matičnim brojevima tih roditelja i kompletnim finansijskim izveštajem za svako dete. Naša akcija nije išla preko javnih ličnosti ili institucija. Baza naše pomoći bio je spot na BK Televiziji. Spot se snimao specijalno za svako dete i ljudi su znali kome za taj mesec uplaćuju sredstva. Za četiri godine skupili smo humanitarnu pomoć za 450 dece. Zato mi je jako neobičan slučaj fondacije Katarine Rebrače. Neobično je što četiri godine niko nije kontrolisao rad ove fondacije. Nešto mi tu nije logično.“ I Fond B92 danas slično posluje. Veran Matić, predsednik UO Fonda B92, kaže za NIN da ovaj fond svoje akcije sprovodi partnerski sa organizacijama kojima je pomoć namenjena: „Izveštavanje i komunikacija o finansijskom toku akcija odvija se prema njima istovremeno kao i prema donatorima. Pored toga informacije o prikupljenim sredstvima u toku akcija kao i o realizaciji projekata se stalno objavljuju. Aktivnosti Fonda B92 podležu unutrašnjoj finansijsko-revizorskoj kontroli a izveštaji o poslovanju se podnose Upravnom odboru B92 u kome sede akcionari kompanije.“ Zanimljivo za „slučaj Rebrača“ je i to da je baš tokom akcije Fonda B92 „77 žena u 7 dana“ prikupljen novac za kupovinu pokretnog digitalnog mamografa za Institut za onkologiju. Matić kaže da je prvobitno za realizaciju  bila projektovana suma od pola miliona evra plus uvozne dažbine i PDV. Akcija je zaustavljena kada je prikupljeno (ili ugovorima obezbeđeno) 49.413.290,40  dinara (oko 49 i po miliona): „Međutim, u finalnoj fazi realizacije akcije ostvarene su značajne uštede, najpre obezbeđivanjem cene opreme niže od projektovane (440.000 evra) a zatim i uspešnim oslobađanjem od plaćanja carine i PDV-a. Time se u budžetu akcije pojavio višak novca koji je u dogovoru sa Institutom za onkologiju i radiologiju utrošen delom na plaćanje drugog, stabilnog digitalnog mamografa, a delom na finansiranje troškova kampanje za rad pokretnog mamografa. Tako je potrošen kompletan prikupljen novac.“ I Katarina Rebrača je, svedoči Matić, izrazila želju da bude uključena u kupovinu pokretnog mamografa: „Sa Katarinom Rebračom smo imali povremenu komunikaciju kao sa osobom koja se bavi kampanjom protiv raka dojke. B92 je takođe izveštavao o javnim akcijama u njenoj organizaciji, kao i drugi mediji. Zbog praktično različitog načina rada do konkretne saradnje u samoj kampanji koju je B92 sprovodio nikada nije došlo, ali je Katarina izrazila želju da bude uključena u kupovinu pokretnog mamografa. Tako je došlo do potpisivanja ugovora između našeg i njenog fonda o donaciji od tri miliona dinara. Verujući da će ova donacija biti realizovana, u duhu dobre volje mi smo na vozilu među donatorima naveli i njen fond.“ Ime Rebračinog fonda stavljeno je prvo na spisak donatora na vozilu pokretnog mamografa. Rebrača nije ispunila svoju ugovorenu obavezu. A ime njene fondacije je ostalo na vozilu. Veran Matić kaže da je to ispravljeno. Javnost se naslađuje pikanterijama iz zatvorske ćelije u Bačvanskoj: da li je NJujorčanka koja je odrasla u kući Orsona Velsa plakala pored čučavca, zašto je, po najnovijim medijskim saznanjima njena majka Sandrina Bogunović-Vagner izmenila iskaz pred istražnim sudijom i svoju kćer koju je dosad branila sada okrivljuje... Napolju, pokušaji da se utvrdi ko je odgovoran što četiri godine niko nije proverio poslovanje Rebračinog fonda ostaju jalovi. Kao po onoj: Zar je važno ko je kriv kad se već sve to desi? Tako, Ministarstvo zdravlja Republike Srbije jeste dalo pokroviteljstvo Rebračinom fondu, bez finansijske podrške, ali samo za 2007. i 2008. po zahtevu za dobrotvorni rad, kaže za NIN dr Dubravka Šaranović-Racić, viši savetnik u Ministarstvu zdravlja. Ona dodaje: „Aktivnost Katarine Rebrače je bila vezana za podršku nacionalnom programu Srbija protiv raka, Strategije za hronične nezarazne bolesti. Obaveza onog ko dobije pokroviteljstvo od Ministarstva je da nas na kraju svojih aktivnosti izvesti o tome šta je urađeno.“ Rebrača izveštaj nikada nije dostavila Ministarstvu i tada, pre godinu i po-dve, to valjda nije bio dovoljan razlog da se Rebračino poslovanje prekontroliše? Onda je UO Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije 10. februara obavestio Ministarstvo da je ukinuo podršku Dobrotvornom fondu Katarine Rebrače. Na ponovni Rebračin zahtev za pokroviteljstvo 23. februara ove godine Ministarstvo joj je odgovorilo da je neophodna detaljnija dokumentacija o manifestacijama Ženski bazar zdravlja i sl. Međutim, Katarina Rebrača se više nije javila. Otkud logo Instituta za onkologiju na uplatnicama za Rebračin fond koje su stizale građanima u koverti Infostana? Bez bilo kakvog ugovora. Na reč. Pa, ukrstile su se nekako dve važne podrške koje je imala Rebrača, podrška grada Beograda i podrška Instituta. U gradskom sekretarijatu za zdravstvo NIN-u je potvrđeno da je Rebrači na račun dva puta iz sekretarijata, 2008. i 2009, uplaćivana suma od 200.000 dinara. Nije, međutim, proveravano kako je novac potrošen. Slučaj Borisa Stajkovca, najpoznatijeg srpskog humanitarca koji je utajio porez, pa Simeona Vilovskog iz manastira Banjska, koji je osumnjičen za proneveru novca iz humanitarnih fondova Eparhije raško -prizrenske, dokazuju da Katarina Rebrača nije izuzetak. U ovoj državi zbog nedostatka valjanog zakona (ili nečeg drugog?) važi pretpostavka humanosti, ali se zato svakodnevno krši pretpostavka nevinosti. Zato je jedino pitanje za vlast: Hoćete li bar jednu medijsku aferu dovesti do kraja? Makar pronevera bila i „simbolična“, to jest, 370. 000 evra. Ipak je dala 80.000 dinara Iako je više puta poslednjih dana izjavljivao da Katarina Rebrača nije ni dinara uplatila Institutu za onkologiju, dr Nenad Borojević, direktor Instituta, na pitanje NIN-a da li je Rebračin fond finansirao besplatne preglede žena, odgovara potvrdno: „Jeste. Uplaćeno nam je iz Fonda Katarine Rebrače osamdeset i kusur hiljada dinara. I to je jedini ugovor koji imamo sa Rebračom. Takvi ugovori se prave sa nevladinim organizacijama ili preduzećima koji su spremni da finansiraju preglede. Od tog novca su plaćeni honorari sestrama i lekarima za rad preko vikenda. Pregledi su i inače besplatni u Institutu, samo, kada dobiju vaučer koji neko finansira, žene ne moraju da idu po uput u dom zdravlja. To je olakšica.“ Dr Borojević i dalje nije siguran da li je 10 miliona dinara iz Skupštine grada za nabavku mamografa, plus pet miliona dinara iz Skupštine grada za rekonstrukciju ambulantnog bloka, plus pet miliona iz SO Stari grad za rekonstrukciju tog bloka, na neki način izlobirala Katarina Rebrača ili ne. Iako je Institutu i ranije iz ovih institucija na osnovu direktnih kontakata a ne nečijim posredstvom stizao novac za nabavku medicinske opreme, rezervnih delova aparata, dr Borojević u razgovoru za NIN ostavlja mogućnost da je Rebrača možda posredovala. Međutim, dr Zoran Rakočević, direktor službe radiološke dijagnostike Instituta za onkologiju i radiologiju, i predsednik republičke Radne grupe za rano otkrivanje i skrining raka dojke, kaže za NIN da nikada nijednu donaciju Katarina Rebrača nije usmerila ka službi radiološke dijagnostike. „Iako je bilo površnih razgovora o donacijama Fonda Katarine Rebrače službi radiološke dijagnostike pri Institutu. Uobičajena je praksa da se nabavka za neko odeljenje na Institutu ne radi ukoliko rukovodioci tih službi nemaju glavnu reč o nabavci.“