Gde je gorila?

Zamislite da ste na ulici i da vas, u jednom trenutku, zaustavi zbunjeni prolaznik pitajući vas za pravac prema nekom parku. Dok mu objašnjavate, dva radnika prolaze između vas i njega, noseći velika drvena vrata. Onda se događa nešto ludo: u trenutku, sa druge strane vrata, umesto prolaznika dolazi neka druga osoba, a ovaj odlazi. Kad prođu radnici s vratima, vi nastavljate da objašnjavate kako je najbolje stići do traženog cilja, ali vaša uputstva sada sluša druga ličnost, koja je znatno viša, drugačije odevena i ima različit glas od prve. Da li mislite da biste ovu promenu primetili? Vaš odgovor je uglavnom: „Da, naravno“! Jeste li sigurni? Ako izvedete ovaj mali skeč, ponavljajući ga 15 puta, pred 15 potpuno različitih osoba, koje ništa ne sumnjaju, najmanje devetoro od njih neće primetiti promenu koja se odigrala iza vrata. To je poznato kao „slepilo na promene“ i događa se zbog hroničnog nedostatka važnog mentalnog energetskog izvora iz koga potiče pažnja. U eksperimentu s vratima, testirano lice ne vidi promenu zbog toga što je njegova pažnja automatski usmerena ka nečemu drugom, tj. prema pokretnim vratima, koja sakrivaju nešto što bi pod drugim okolnostima bilo u centru pažnje. Pažnja je proces koji nije dovoljno proučen, ali šta god da jeste, lako se iscrpe i nestaje, mada se brzo i obnavlja. Od svih informacija koje ulaze u naš mozak, ili se u njemu proizvode (opažanje, zvuci, memorija, itd.) samo delić dospeva do svesti. Studije o sposobnostima praćenja raznih objekata pokazuju da maksimalni broj detalja koje možemo fiksirati u bilo kom vremenu, iznosi između pet i šest. Kad uđete u prostoriju i na stolu vidite više od šest nasumice postavljenih objekata, nikada nećete moći reći koliko ih je. Prvo ih morate izbrojati. Mnogi psihološki eksperimenti pružili su primere koji su važni za svakog pravnika i sudiju, jer se na sudu poklanja mnogo pažnje dokazima očevidaca. Najpoznatija demonstracija „slepila za očigledno“ i to zbog pomeranja pažnje sa centralne ideje koju sledi akter događaja, izvedena je 1999. u jednom eksperimentu profesora Danijela DŽ. Sajmonsa (Daniel J. Simons) u Čikagu. Profesor je pre eksperimenta 25 sekundi snimao šestoro mladih ljudi kako stoje u krugu i jedan drugom dobacuju par košarkaških lopti. Igrači ulaze i izlaze iz kruga i menjaju mesta tokom dodavanja lopti, tako da je scena veoma živa i teško se prati. Pre nego što će kasnije prikazati film, subjektima eksperimenta, tj. budućim gledaocima filma, kaže da bi trebalo da obave zadatak kojim će se testirati njihova moć opažanja. Oni će brojati koliko su puta lopte prešle iz ruku jednih u ruke drugih učesnika igre. Na kraju testa, brojevi se zapisuju iako posmatrači filma ne znaju da to nije poenta eksperimenta. Kad se završio film i kad je rukovodilac eksperimenta prikupio zapisane brojeve i stavio ih na stranu, uspravio se i postavio pitanje koje je potpuno zbunilo prisutne. Pitanje je glasilo: „Ko je video gorilu?“ Naravno, svi su bili zbunjeni jer nisu znali o kakvom se gorili radi, a još manje su i pomišljali da su ga mogli videti. Eksperimentator potom ponovo pušta film, ali publici objašnjava da se okane registrovanja broja dodavanja lopti iz ruke u ruku. Dogodila se neverovatna stvar: devet sekundi od početka filma pojavljuje se čovek u kostimu gorile, nonšalantno se šeta po sobi i ulazi u centar kruga sa igračima, zatim se zaustavlja i okreće prema kameri gledajući je uz istovremeno udaranje rukama po grudima, kao što to i čine gorile. Potom izlazi iz kruga, lagano i bezbrižno odlazi prema vratima. „Gorila“ je u kadru proveo devet sekundi, tj. više od trećine filma. Ipak, većina gledalaca nije ga videla tokom prvog posmatranja filma. Ta većina mogla bi se zakleti na sudu da se tokom studentske igre nije pojavljivao nikakav čovek u kostimu gorile, jer su oni čitavih 25 sekundi pažljivo posmatrali događanja na filmu. Zapisivanje broja kretanja lopte iz ruke u ruku bilo je smišljeno da bi se skrenula pažnja sa glavnog događaja, sa pojave gorile. To je nešto slično što se viđa na priredbama iluzionista koji gledaocima na sve načine skreću pažnju, a kako ne bi primetili i shvatili način kojim se izvlači zec iz šešira. Postoji dug spisak ljudi koji su pogrešno osuđeni na temelju svedočenja očevidaca i potom posle mnogo godina oslobođeni na osnovu naknadnih pregleda DNK. Za sada je samo u Americi 35 osuđenika oslobođeno i biće ih još, što je jako značajno, imajući u vidu polet kojim Amerikanci izvršavaju smrtne kazne. Sasvim je moguće da bi priličan broj pogubljenih ljudi bio u životu samo da su očevici imali malo bolju pažnju i da je mogućnost korišćenja DNK i ranije postala univerzalna.