Dešabanizacija Niša

Jovanović je urednik starog kova. Čovek čvrste ruke. Još ne izađe ovaj, recimo, tekst, eto ti ga zove i daje temu za sledeći. Ali ne bunim se. Tako i treba da se radi. Tema je muka, tekst je napisati lako. Elem, dopade mi da pišem o niškoj ulici koja se mesecima (možda i godinama) pokušavala da nazove imenom Šabana Bajramovića, pa se nazivala, pa stanovnici ulice protestovali, pa peticije, pa panel diskusije, pa argumenti, pa kontraargumenti i, na kraju, pojede vuk Šabana. Nema za njega ulice u Nišu. I tačka. Ne, navodno, zbog toga što je Rom. Ne zbog toga što je bio pevač i autor sjajnih pesama. Ponajmanje ne zbog toga što je imao zlatne zube. Voleo sam Šabana, pa sam pratio njegova posmrtna ulična priključenija i – ma koliko se naprezao – ne ukačih pravi razlog zbog čega Šaban nikad neće simbolično prošetati sopstvenim šefteli sokakom. Sve sam nešto podozrevao da je stvarni, pravi i dobro prikriveni razlog pevačevo ime – Šaban. A onda krenuše asocijacije. Vratih se decenijama u prošlost. U Užice. I prisetih se još jednog Šabana. Elem, tih godina u Užicu smo najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti interno zvali Šaban. A zašto? Iz sasvim prozaičnih razloga. Da ne zaglavimo u mardelj. Jer pomeneš li u ono doba ime Tito, a da ispred ne stoji „živeo drug“; laneš li nešto, ma i bezazleno, eto niotkuda narodne milicije i eto tebe pred licem pravde. A mi pusti Užičani, Ere, na dupe bi progovorili protiv vlasti. Da stvar bude komplikovanija, u našoj varoši sve još strože jer se varoš, je li, zvanično zvala Titovo Užice. Čuvena registracija TU. Bilo je, docnije, i komičnih stvari. Dvotomna istorija Užica, recimo. Prvi tom, od pamtiveka pa do 1941. izašao pod naslovom „Istorija Titovog Užica“. Drugi tom, od 1941. pa do devedesetih, koji govori o Užicu dok se Titovim zvalo, izašao naslovljen: „Istorija Užica“. No, dobro. Da se mi vratimo u ondašnje TITOVO Užice i da ja pojasnim priču o „Šabanu“. Dakle, sedimo tako pred Gradskom kafanom, tu svraćaju i političke i bezbednosne strukture; tu blizu SUP, još bliže sud i Udba. Lokacija svima zgodna. Tek će neko povikati: „Uh, Šabane, mamicu ti tvoju potkivačku.“ Strukture dostojanstveno sede, pijuckaju, mala je varoš; sve se zna. I oni znaju da je Šaban na koga mi mislimo daleko od potkivača. Ali, šta da rade? Tetragramaton nije pomenut, svetinja nije oskrnavljena, dokaza nema, nije se ni u SFRJotu, bar u ono vreme, za takve stvari moglo ići na sud. Jer, da vidite, nedaleko, u Bajinoj Bašti, doista beše jedan Šaban, doista beše potkivač i čovek ni u najluđem snu nije sanjao u kakvu je prljavu političku (i pomalo konceptualnu) igru bio umešan. Kakav je moćan alibi bio. E, sad. Taj „Šaban“ je imao sve glavne ulice u svim gradovima širom naše socijalističke domovine. Imao, bre, i nekoliko gradova. I – onda – prekonoć, ostade bez naselja, bez ulica, bez škola, bez – praktično – svega što je ponosno nosilo njegovo ime. Pa, kako čovek da ne pomisli da je bez svega toga ostao zato što se – makar na trenutak, makar i mimo njegovog znanja – zvao Šaban. Izgleda da je to ime ukleto. Jer, pazite: onaj, veliki Šaban, imade mnogo ulica i na kraju ostade bez ijedne. A ovaj, takođe veliki Šaban, dobi ulicu u Nišu, pa mu je uzeše. Sad prelazimo na drugu temu. Pretpostavljam da bi pokojnog Bajramovića baš nešto bolelo uvo hoće li neka ulica poneti njegovo ime ili neće. Pre svega, u Srbiji ako danas po tebi nazovu neku ulicu, nemaš nikakvih garancija da će taj sokak sutradan osvanuti pod tvojim imenom. Već sam i ranije pisao o tome. Bilo je u tim mojim razmišljanjima i paranoje. Računao sam ovako: kako očekivati bilo kakvu stabilnost u zemlji u kojoj su nestabilna i nestalna i imena ulica. U kojoj se sa gotovo svakom promenom režima, uklanjaju jedni a podižu novi spomenici. Pa se onda novi ruše, a stari ponovo liju i postavljaju. Naše su ulice revolucije koje teku. A ima i praktičnih reperkusija. Nešto sam izbivao iz zemlje, ne naročito dugo, onda se vratim, treba sa nekim da se nađem u Ulici Save Kovačevića, potegnem tamo; znam gde je ulica, stignem u ulicu Save Kovačevića. Jeste ulica ista, ali – sa druge strane – i nije. Nekako se drugačije zove. Vidim na onoj tabli ime nekog budućeg Šabana. A ne znam o čemu se radi. Napravim krug, može biti da sam pogrešio, sumrak neki, ja pomalo ćorav... Jedva shvatih da sam u Ulici Save Kovačevića, ali da ona više nije Savina. Jesam li ja zakleti poklonik Save Kovačevića? Nisam. Sa druge strane, nemam ništa protiv Save. Dali ste mu ulicu, neka tu ostane do sudnjeg dana. Stabilnosti radi. A, Bogu hvala, gradi se na sve strane. Biće ulica za svakoga. A mi – građani – znaćemo gde je koja. Nećemo morati da svakih pet godina ponovo bubamo plan grada. Ima tu još koječega. Imena ulica su – rekoh to već ranije – bitna isključivo policajcima, poštarima i Tomi Nikoliću. On, bajagi, ne može da podnese činjenicu da stanuje u bulevaru Zorana Đinđića, pa čovek najavljivao i preseljenje. Slaviša ga Lekić godinama opominje na obećanje. Šta bi tek bilo da se Zoran zvao Šaban? Zlo i naopako. U kakvim ja sve ulicama nisam stanovao. Mnoge od njih behu nazvane imenima ideološki i estetski mi stranih ličnosti. Al baš me bilo briga. Gde stanuješ, pita me neko, a ja kao iz topa: u Ulici maršala Tolbuhina. I vrapci znaju da ja nisam ljubitelj Crvene armije (kad bolje razmislim – nisam ljubitelj nikakvih armija), ali šta da se radi. Tamo našao stan. Pisma i računi stižu, to je osnovna ideja imenovanja ulica, a maršalu svaka čast. Neka mu istorija sudi. Ja neću. Nema kraja asocijacijama. Setih se, opet, jedne poučne priče iz mog zavičaja. Ukradu nekom Kremancu neki iz (da ne pominjem ime sela, nije politički korektno) par volova. Čovek prijavi krađu, milicija uđe u trag lopužama, a oni primenili proverenu tehnologiju krivljenja volovskih rogova vrelim voskom. Suoči narodna milicija oštećenog, počinioce i volove, a komandir patrole pita Kremanca: „Je li ovo tvoj vo?“ A čovek, neiskvaren kakvim ga je Bog dao, veli: „Jeste moj vo, ali glava nije njegova“. Za istinitost priče garantujem. Cela ta stvar sa ulicama nekako me podseća na krivljenje volovskih rogova. Ko shvati, shvatiće. A ja se vraćam na Šabana i na Niš. Bajramović je, među drugim znamenitim Nišlijama, bio, kako se to danas kaže, niški brend. I ne samo niški. Srpski, čoveče. Da je pokojnik imao više smisla za biznis i marketing garantovano bi bio i svetska zvezda, ranga, recimo, Paka de Lusije. Kad već ulice moraju imati imena, niko me neće ubediti da Šaban ne zaslužuje da jednu nišku ulicu nazovu po njemu. Gradski su to oci još i dokonali, doneli odluku da se jedan niški bulevar (videh ga na TV, više liči na bulevarsku štampu) nazove po Šabanu. Pa gde je zapelo? Kod stanovnika ulice. Iz kojih razloga? Pojma nemam. Ulice su, koliko znam, javni prostor, opštinsko vlasništvo, krštavaju ih opštinari, sada već – stvari idu nabolje – demokratski izabrani predstavnici građana. Stanari nesuđene Šabanove ulice imaju u sokaku privatna vlasništva, što im je ustavom zagarantovano i protiv čega niko ništa nema. Privatnost bi im, međutim, trebalo da bude ograničena na mestu gde počinje javni prostor. E, tu nastaju problemi. Filozofija, naime, palanke o kojoj je Konstantinović onako nadahnuto pisao, smatra da ima prava da sve oko sebe uredi u skladu sa svojim skučenim horizontima, pizmama, kapricima, raspoloženjima i neraspoloženjima. Nije to samo srpski problem. Svukuda je to tako. Ali upravo zbog toga postoje države koje, sa jedne strane, brane privatni posed, ali isto tako strogo čuvaju javni prostor od privatnih nasrtaja. Zašto? Zbog toga što mešanje privatnog i javnog, državnog i ličnog dovodi do žestoke konfuzije. U tom smislu farsa sa Šabanovom ulicom ukazuje na mnogo zlokobnije tendencije. Izaziva primisli da ovde, zapravo, države u pravom smislu i nema. Da je, nekako, u celosti privatizovana od državnika, državničkih pajtaša i rodbine i, kako se ono kaže – tajkuna. I, konačno, od svakoga ko nameri da pomeša privatno sa javnim. U takvom ambijentu, sve biva postavljeno na glavu. Krene to samovoljnom promenom imena neke ulice. Onda dođemo u situaciju da kaluđeri postanu preduzimači i mešetari. Zatim manekenke počnu da osnivaju humanitarne fondove iz kojih mažnjavaju pare. I ode mast u propast. Ne treba se čuditi ako jednog dana pročitamo da je Crveni krst počeo da se bavi dilovanjem droge. A Šabana Bajramovića što se tiče, ima on ulice na svim mestima gde ih zaslužuje.