Sreća u gradu je moguća

Bečki deseti okrug, ulica David. Na jednom uglu ulice se nalazi gril -restoran „Balkan-ekspres“. Otvaraju se vrata, iz lokala se širi miris prženog mesa i zvuci turbo-folka. Preko puta je zgrada sa fasadom braon boje, socijalistička novogradnja. Ulica je prometna i bučna, vodi ka pojasu koji se graniči sa perifernim okruzima grada. Na interfonu, pored nekoliko imena srpskog porekla, stoji i prezime Bogdanović. U stanu broj 7, jednom u nizu identičnih, živi bračni par Bogdanović, Bogdan i Ksenija. Dom gospođe Ksenije i gospodina Bogdana Bogdanovića, iako u Beču, na mene je ostavio utisak tipičnog beogradskog stana u kome se prepoznaje život arhitekte: prostrane površine za projektovanje, stručna biblioteka, probrani komadi iz prirode. Poslednji put kad smo se sreli, pre dve godine, dočekao me je u dnevnoj sobi sa svilenom, jarkocrvenom maramom oko vrata, uz objašnjenje da je ona simbol gusara. Ovoga puta sedeo je u fotelji držeći u ruci onaj isti štap zbog koga mi je izgledao poznato, kao kalemegdanski šetač sa nonšalantnim duhom karakterističnim za naše građansko vaspitanje. Zašto je štap deo vaše ličnosti? Nosio sam štap i onda kada mi nije bio potreban i još kao mlad čovek sam se sa njim pojavljivao. Završetak rata sam dočekao u niškoj bolnici, jer sam bio teško ranjen i tada sam štap istinski nosio, a zatim sam ga zavoleo. Štap je staromodni atribut generacije moga oca, za mlade atribut ozbiljnosti i većeg životnog iskustva. I moj je otac nosio štap, iako mu nije bio potreban. Taj sam štap povremeno nosio, pojavljivao se sa njim da me ljudi zapamte i da vide da afektiram, da bi posle, jednog dana kada mi stvarno bude bio potreban, mislili da ga i dalje iz istog razloga nosim. E, sada je došlo to vreme. Kako ste emotivno doživeli život u egzilu i kakva je to bila promena za vas? Doživeo sam ga kao spasenje iz pakla jer je nama u Beogradu bio život u opasnosti. Supruga i ja smo bili izloženi Miloševićevim i nacionalističkim agresijama i pretnjama. Odlazak iz zemlje smo doživeli kao put u slobodu, ali sve ima svoje dobre i loše posledice. Ovde sam počeo da uviđam da sam star. Nekada bi me to bekstvo radovalo, bio sam mlad nadrealista, a nadrealisti su voleli neobične životne situacije. Kako ste onda razmišljali o Beogradu? Beograd je utonuo kao u neku regresiju. Ovde je bilo jako dinamično, Beč je živ grad i interesantan. Beč sam poznavao, boravio sam u njemu u raznim životnim periodama, njegov stil, humor i šarm su opčinjavajući. Pisao sam i ovde objavio nekoliko knjiga. Milo Dor mi je preveo prvu knjigu „Ukleti neimar“, druga je „O sreći u gradovima“. Pored toga štampani su „Grad i smrt“, „Arhitektura sećanja“, „Grad i budućnost“ i serija manjih knjiga. Treća i poslednja knjiga iz moje trilogije je „Zelena kutija“. Ona je bila u Beogradu kao poštansko sanduče. U nju sam stavljao beleške za koje sam mislio da ih nikada više neću pročitati. Pred bekstvo sam je otvorio i sve što je u njoj bilo posakrivao sam po raznim ćoškovima u kući. Nisam želeo da neko u mom odsustvu nađe ono što sam pisao. Supruga je počela da skuplja ostatke iz te zelene kutije i da ih prebacuje u Beč. Od njih je nastala knjiga. Da li je prošla ogorčenost što ste morali da pobegnete iz zemlje? Ja sam ogorčen kada je glupost u pitanju, a krupne gluposti ne treba praštati. Pratio nas je osećaj tuge jer smo Beograd ostavili u jadnom stanju. Za mene je bio priličan šok da posle osam godina dođem na stanicu. Noću mi je stanični trg u Beogradu izgledao kao neka orijentalna čaršija: drvene kućice, kiosci, osvetljeni na razne načine. Grad je bio zapušten, ali nešto je bilo i jako lepo. Razvile su se šume na rečnim obalama i na čitavom prostoru Novog Beograda i to je divan doprinos gradu. Nekada je na tom mestu bila pustinja, leti pesak, a zimi voda. Kada sam došao u Beograd, te 2002. godine, išao sam peške Ulicom kralja Aleksandra do Đerma i vraćao se. Bio sam još uvek u formi. Tada sam bio i u poseti supruzi Ivana Stambolića. Sećam se da smo prolazili kroz dnevnu sobu da bismo izašli na terasu, bilo je leto - Vidovdan. I tada sam video kako Slobodana Miloševića vode na avion u Hag. To sam doživeo kao pozdrav. Zločinac je dobio ono što je hteo. Bio je mračna ličnost, teška za analize i objašnjenja... Koja su to lepa sećanja u vama vezana za Beograd? Moje celo detinjstvo. Kada govorim o mom otkrivanju Beograda, najfantastičnije su mi uspomene iz ranog detinjstva, kada sam počeo da shvatam da je Beograd na nekim velikim vodama. Da se te vode menjaju i idu u različitim pravcima. Prelascima preko Save u Zemun upoznao sam neke druge ljude i jezike i to je za mene bilo vrlo zanimljivo. Veliko je oslobođenje za mene bilo kada sam shvatio da mogu da živim i bez Beograda. U Evropi je arhitektonska struka bila veoma tražena, mogao sam nebrojeno puta da odem, ali sam mislio da od Beograda ne mogu da se odvojim. Beograd je, međutim, postao mračan, bez neke temeljne filozofije. Danas on ima jednu veliku anomaliju jer je mononacionalan grad, a ima stanovnika nešto manje nego Beč. U današnje vreme, monoetnički grad od dva miliona stanovnika je monstrum. U Beču ima, kažu, preko sto hiljada Srba, neka ima i pola od tog broja, pa zamislite i pola od te polovine Austrijanaca u Beogradu. Neki od mojih beogradskih prijatelja se užasnu kada im to predočim, a veliki gradovi su svuda u svetu višeetnički, višekonfesionalni i to je sudbina ove civilizacije. Tokom karijere dali ste puno od sebe, imali ste ideje koje ste uspeli da realizujete, uveli ste urbanologiju kao predmet na fakultetu. Da li vam je to pružalo osećaj zadovoljstva? Vremena su bila očajna posle rata. Arhitektura je bila tužna, nije bilo para niti tehnike. Spomenike nisam mislio da ću ikada praviti, ali su mi oni bili jedina veza sa nadrealističkim kumulusom ideja. Sve je počelo sa spomenikom na Jevrejskom groblju. Tada sam shvatio da se meni otvara nešto do tada apsolutno neviđeno. Mi smo u Beogradu dosta znali o Jevrejima, počevši od drugova Jevreja koji su bili sa mnom u razredu. To je bio put na kome sam ušao u jevrejsku metafiziku i ta moja jevrejska komponenta mi je i danas velika uzdanica. Što se urbanizma tiče, to je praktična disciplina, pored toga on je kompromitovan s obzirom na to da se radi o novcu, lokacijama i basnoslovnim finansijskim igrama. Urbanologija je već jedan spekulativni pojam, to je nauka i filozofija grada koju sam predavao studentima. Kakvo je vreme za vas bilo kada ste postali gradonačelnik Beograda? To je za mene već bila završnica. Do toga uopšte ne bi došlo da me Stambolić nije naterao, on je hteo da ima nekoga ko ne pripada komunističkom establišmentu i nekoga kome može da veruje. Ali već onda je sve to bio mafijaš do mafijaša. Tada su politiku sveli na gašenje elektrike i to je bilo potpuno izvan moje moći. Sve što se kasnije dogodilo, uključujući i Stambolića, mračne su balkanske priče. Kakav je značaj za vas imala izložba „Ukleti neimar“ u bečkom „Centru za arhitekturu“. Mene je Beč izvanredno prihvatio. Moji projekti, crteži, dokumenta i fotografije spomenika su prebačeni iz Beograda i sve što bi trebalo da se stavi na uvid budućnosti ostaće ovde. Kada biste nešto mogli da promenite u životu, da li biste to i uradili i šta bi to bilo? Ja znam da to ne bih mogao. Išlo je kako je moralo da ide, a ja sam u datim uslovima ipak uspevao da gradim, da pišem i objavljujem. Bio sam prevashodno intelektualac i to je obeležilo moj život. To znači da sam bio obavezan da mislim, da polažem sebi račune i to je iznad svega značilo da moram neprestano da čitam. Živeli ste u jednoj lepoj građanskoj kući u Beogradu sa kolekcijom probranih stvari. Kako ste se navikli na bečki stan? Već sam bio u godinama i svoje sam ideje o tome kako treba živeti realizovao, tako da mi je bilo potpuno svejedno i nisam se trudio da ovaj stan preuredim prema sebi. Ovo što visi na zidu je jedna serija beogradskih crteža. Taj fantastičan svet čudnih figura, to je moj ambijent i to sam ja. U Beču ste za proteklih sedamnaest godina objavili šest knjiga. Jedna među njima je o sreći u gradu. Da li je vama grad doneo sreću? Neko ko se bavi teorijom i budućnošću grada mora da računa i sa tim faktorom - sreća u gradu. Ja sam vrlo srećan, jer sam ovde uspeo da isteram svoje: moj egocentrični inat, koji mi je pomagao da se održim. Mitski šetač Na poziv pisca Mila Dora, školskog druga iz Druge muške gimnazije, stigli su decembra 1993. godine u Beč. Nekadašnji „mitski šetač“, kako je Bogdanović sebe nazivao zbog čestih šetnji po Beogradu i Beču, teško se kreće i retko izlazi. U njegovim sećanjima i dalje su žive priče predratnog Beograda, ruske emigracije, jevrejskog arhitekte Baumgartena i njegovih eseja. Ti nekadašnji susreti definisali su Bogdanovićevu intelektualnu budućnost i od njega napravili nadrealistu. Pedesetih godina prošlog veka je na jednom konkursu dobio da gradi spomenik palim borcima na Jevrejskom groblju, to je odredilo njegovu dalju profesiju. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu Bogdanović je predavao trideset i pet godina i u selu Mali Popović osnovao slobodnu školu. Dva mandata je proveo kao gradonačelnik Beograda. Od tog vremena bio je u čestom sukobu sa režimom, koji ga je na kraju naterao na izgnanstvo. Za osamdeseti rođendan Bogdanović je odlikovan od strane austrijskog predsednika Ordenom časti I reda za nauku i umetnost, primio je i Zlatni orden časti za zasluge Beču. Prošlog proleća Beč mu je poklonio retrospektivnu izložbu.