TAŠNA, MAŠNA...

U danima titanske moći Mirjane Marković, njenih monstruoznih ideja i još gorih realizacija istih, neki odvažni psihijatri i psiholozi skicirali su joj psihološki profil, uz ostalo, i po načinu kako je držala torbu. Sedeći nekom protokolarnom zgodom u prvom redu, narečena je drugarica sa obe ruke čvrsto, gotovo sadistički, stezala drške svoje tašnice šaljući nam (pod)svesno, nedvosmislene poruke. Koju godinu docnije, u trenucima potpune neizvesnosti države Srbije i njenih građana nakon ubistva premijera Đinđića, Nataša Mićić, predsednica najvišeg narodnog doma i formalni šef države, proglasila je vanredno stanje ne odvajajući se od torbe okačene preko ramena. Brižno i predano pri tom, poput poštara koji, baš toga dana deli penzije. Tim nesvesnim gestom Mićićeva je potisnula u nevažno onaj svoj šeronstounovski iskorak iz službenog automobila. Prizor kojem nisu odolele mnogobrojne naslovnice, pobedila je tek asocijacija na časnu i korisnu profesiju. I bez potrebe da se zazvoni dva puta. Ovih je dana hrvatska premijerka Kosor, na natovskom okupljanju srednjoevropskih zemalja u Pragu, na zvanično slikanje sa američkim predsednikom Obamom, ključim gostom skupa, stigla sa crvenom torbetinom. Bilo je čaplinovski smešno kako joj je Obama, bukvalno, oteo taj ogromni modni (?) premet i odložio ga u prvi ćošak. Potom je sledilo rukovanje, osmesi, i, konačno, veliko olakšanje: ogromno crveno opet je bilo u vlasničinim rukama. Dabome da su u hrvatskim medijima sledili komentari puni sprdnje zbog premijerkinog gafa, ali i nekolika apologetska i šlihterska (Nova t-eve) objašnjenja. Ta je torba, čuli smo, bila - poruka! Nacionalna, domoljubna, dragovoljna, braniteljska... U pomoć je pozvana i dizajnerka koja je, uz samozadivljujući traktat, objasnila naciji kako je reč o specijalno pravljenom komadu sa aplikacijama čuvenog kninskog (!)) veza. Nešto poput šarenica u Srbijici. (Ako ste namah pomislili i na Žiku, u ozbiljnom ste problemu, estetskotelevizijske naravi.) Čuli smo još, u tašnerkinom euforičnom istupu, da su primerci iz iste serije već među kolekcijama plavokrvnih stanovnica nekih evropskih dvorova. Predsednik Obama, očigledno, o tome nije imao pojma. Šta li mu je, tim povodom, gospođa Mišel kazala kada se grešnik vratio doma? Ne, verujte mi, nije ovo bio napad mizigenije. Ili seksizma. Htedoh da podsetim kako u politici, vrhunskoj naročito, malo ili nevažno na prvi pogled, ne mora to i da ostane i u naknadnom tumačenju. Baš kao i, recimo, pregojeni, balvanasti ovdašnji političarski vratovi u neprikladnim košuljama. Sa kravatama ili bez njih, svejedno.