Nema para: o poreskoj reformi

Možda ima smisla početi od dva stava. Prvo, poreski teret je određen visinom javnih rashoda. Drugo, porezi padaju na teret dohodaka, dakle na prihode od rada i kapitala (drugi izvori dohodaka su najčešće mali). Poreska reforma, dakle, mora da se oslanja na, sa jedne strane, odluku o visini i strukturi javnih rashoda, a sa druge strane, na ocenu o tome koliko bi oni trebalo da koštaju različite kategorije ljudi koji žive od rada ili od kapitala. Da odmah kažem šta to konkretno znači u kontekstu trenutnih rasprava o tome na koga bi trebalo da padne teret javnih rashoda. U najvećoj meri on mora da padne na one koji žive od rada, jer je to naprosto daleko najveći deo ukupnog dohotka. Ili, da to izrazim možda paradoksalno: ako se govori o smanjenju troškova rada, tako što će se smanjiti porezi na rad, to jest na plate, to bi trebalo da ima za cilj da preduzetnici imaju manje troškove, ili, drukčije rečeno, da imaju veću dobit. Iz čega sledi da će se ukupni poreski teret koji pada na rad povećati (ako javni rashodi ostanu na istom nivou), a smanjiće se oporezivanje dobiti. Pogledajmo to na primeru nekih predloga u javnosti. Predlog da se smanje troškovi rada ide uz to da se povećaju prihodi od poreza na dodatu vrednost (PDV). Da bi to imalo željeni efekat, a taj je da preduzetnicima ostane više kako bi mogli više da ulažu, ukupni efekat bi morao da bude da se više opterete dohoci od rada. Što se i postiže povećanim oporezivanjem potrošnje, koja se, opet, u najvećoj meri finansira dohocima od rada. Svi preduzetnici ne moraju da prođu jednako dobro, naravno. Izvoznici bi trebalo da prođu bolje od uvoznika, jer se PDV ne plaća na izvoz, ali to je tako samo u načelu, jer je potrebno i znati koja je elastičnost uvoza i izvoza i još ponešto da bi se to moglo sa sigurnošću tvrditi. Takođe, mala i srednja preduzeće, koja su, u velikoj meri, radno intenzivna, trebalo bi da prođu bolje od onih koja imaju manje izdatke na rad, pa će imati manju korist od jeftinijeg rada. Alternativni je predlog da se porez na dodatu vrednost ne povećava. Prigovor na ovaj predlog jeste da se na taj način ne mogu dovoljno povećati javni prihodi, pa to podrazumeva postojanje budžetskog deficita. To je najverovatnije tačno. Uostalom, predlagači su isti oni koji se zalažu za povećanje plata, potrošnje i povećano zaduživanje države. Šta taj predlog pretpostavlja, šta implicira? Pretpostavka jeste da se povećanjem poreza negativno utiče na potrošnju, pa tako i na privredni rast. Jer, da bi se one povećane dobiti iz prethodnog predloga ostvarile, potrebno je da postoje potrošači, pošto će inače pasti prodaja i od dobiti nema ništa. Implikacija ovoga predloga, opet, jeste da je bolje pozajmiti novac od budućih generacija, što je naravno posledica budžetskog deficita i povećanja javnog duga. No, ako bi se novac pozajmio, a ne bi se do njega došlo porezima, moglo bi, u načelu, da se postigne i da se povećaju dohoci i od rada i od kapitala. Da bi se, pak, znalo da li je to ostvarivo i održivo, potrebno je oceniti hoće li doći do značajnog povećanja proizvodnje i, posebno, izvoza, jer će inače porasti i javni i strani dug, ali ne i sposobnost da ih sutra buduće generacije otplate. Naravno, i u budućnosti, povećani teret otplate će u najvećoj meri pasti na dohotke od rada, jer, da ponovim, oni u ukupnom dohotku učestvuju u mnogo većoj meri nego dohoci od dobiti. Ovo sve pod pretpostavkom da se ne menja nivo i struktura javnih rashoda. O poreskim se reformama najviše govori kada nema dovoljno para da se plate javne obaveze. One se, takođe, često opravdavaju obećanjima da će čak dovesti do povećanja plata. Istina je, međutim, da će se realne plate (i penzije) smanjivati ili će se smanjivati zaposlenost ili i jedno i drugo. Rast dohodaka od rada je moguć samo ako se obezbedi privredni rast. A to u značajnoj meri zavisi od visine i strukture javnih rashoda. Da bi buduće generacije mogle da plate današnju potrošnju, potrebno je da budu znatno produktivnije. Da li će to i biti zavisi od toga koliko su mladi podstaknuti da ulažu u sebe i koliko tome doprinose javni rashodi. Svi predlozi poreskih reformi ne dodiruju ključno pitanje: kako povećati spremnost ljudi da ulažu u povećanje svojih sposobnosti i kako bi poreska reforma mogla tome da doprinese? Trenutno se samo traži način da se povećaju današnji ili sutrašnji nameti na rad. Jer država nema para.