Propast sela u Srbiji

Ko je poslednjih godina gledao televizijske serije o životu na našem selu – od južne, preko centralne Srbije, do Vojvodine, stekao je utisak da se u njemu, uz sve probleme, relativno lepo (i veselo) živi. Istina je, nažalost, potpuno drugačija. Siromaštvo među poljoprivrednicima i ruralnim stanovništvom se povećava u poslednje dve godine, govore podaci Kancelarije za smanjenje siromaštva. Pored trenda povećanja još više zabrinjava njegov nivo. Prema nedavnom istraživanju nevladine organizacije „za razvojnu inicijativu“, Sekons, koje su finansirali UNDP i EU, čak 38,6 odsto seoskog stanovništva živi ispod linije siromaštva. A čak 53 odsto onih koji se isključivo bave poljoprivredom ispod je linije siromaštva. Očigledno je da su poljoprivrednici najveća žrtva ekonomske krize i nesposobnosti države da definiše politiku koja bi umanjila njene efekte u ovoj oblasti. Tri su osnovna razloga zašto je ruralno siromaštvo ovako veliko i zašto se povećava: ekonomska kriza, neadekvatna agrarna politika i sistem socijalne politike koja ne prepoznaje poljoprivrednike. Za razliku od celokupne ekonomije, gde se iz jedne krajnosti („nama kriza ne može ništa i to je šansa za ekonomiju“), mada sa zakašnjenjem, prešlo u drugu („ovo je najveća kriza koja je kriva za sve“), u poljoprivredi smo još uvek u fazi negiranja krize ili, pak, nespremnosti da se sagledaju njeni efekti. Svi indikatori, kao što su pad prihoda poljoprivrednika i kompanija, pad potrošnje, investicija, kreditne aktivnosti i slično, ukazuju da je kriza vrlo duboka. Takođe, posle sedam godina konstantnog rasta izvoza poljoprivrednih proizvoda (preko 25 odsto godišnje) prvi put je 2009. zabeležen njegov pad u odnosu na prethodnu godinu. Pri tome, izvoz poljoprivrednih proizvoda je skoro identičan onome koji ostvaruje Hrvatska sa tri puta manje zemljišta i poljoprivrednika. U isto vreme dok je u Srbiji došlo do pada izvoza, Hrvatska je prošle godine zabeležila rast od 26 odsto. Situaciju otežava činjenica da su danas cene proizvoda koji najviše učestvuju u ukupnoj vrednosti proizvodnje - mleko, svinjsko meso, kukuruz i pšenica - na ekstremno niskom nivou. Cene su, naime, slične ili čak niže nego što su bile pre pet godina, kada je gorivo bilo 38 dinara, đubrivo upola jeftinije, a evro 70 dinara. Dodatni problem je u tome što su poljoprivrednici u drugim zemljama tokom 2007, kada su cene poljoprivrednih proizvoda bile rekordne, prikupili prihode i napravili zalihe, dok je našima zabranom izvoza to bilo onemogućeno. Zašto onda još uvek postoji ovakav stav prema krizi? Zato što je poljoprivreda delatnost kojom se bave mali ljudi u selima čiji glas i status se ne može čuti, a za koje se smatra da imaju prostora da apsorbuju efekte krize, tj. da uvek imaju da jedu. Oni nemaju svoj biznis forum na kojem bi mogli da zakukaju, a neorganizovani su da protestuju. Pa je ministar potpuno u pravu kada potcenjivački kaže da se kod nas ne mogu desiti protesti poljoprivrednika kao u Hrvatskoj, iako tamo poljoprivrednik dobije devet puta veće subvencije nego ovde i iako u Hrvatskoj gotovo da nema poljoprivrednika ispod linije siromaštva. Drugi problem je potpuno neadekvatna agrarna politika za vreme krize. Ona nije dobra i da nema krize, ali posebno svoje loše efekte pokazuje u ovo vreme. Zašto? Osnovni razlog je što potpuno isključuje preko osamdeset odsto poljoprivrednika. Tokom 2009. godine 84.000 poljoprivrednika je dobilo subvencije po hektaru, u prosečnom iznosu od 88.000 dinara. Statistika kaže da u Srbiji ima 778.000 poljoprivrednih gazdinstava, dok ih je registrovano svega 450.000. Znači, svaki peti registrovani poljoprivrednik dobio je subvencije. Razlog za ovaj nonsens leži u tome što je Ministarstvo dobijanje subvencije uslovilo plaćanjem penzionog osiguranja poljoprivrednika. Po istraživanju Sekonsa, samo 22,3 odsto onih koji jedini prihod ostvaruju od poljoprivrede uplaćuju u penzioni fond. Nekad je doprinose za PIO fond plaćalo 44 odsto seljaka. Očigledno da su poljoprivrednici pronašli svoju računicu. Godišnje za dažbine treba da plate oko 750 evra i da to plaćaju najmanje 15 godina da bi posle 65. godine dobili penziju. Takva penzija je manja od sto evra mesečno. Statistika smrtnosti kaže da će poljoprivrednik u penziji moći da uživa nešto manje od pet godina. Znači, primiće znatno manje nego što su uložili. Zato se oni odlučuju da za te pare kupe pola jutra zemlje, koje mogu da obrađuju i da im donosi prihod, a ako im stvarno zagusti kad ostare mogu da ga prodaju za iste ili često veće pare. Dodatni razlog zašto poljoprivrenici ne plaćaju penziono, jeste specifičnost poljoprivrednog gazdinstva i poljoprivrednog posla kao što je multigeneracijska seoska porodica, pa samim tim ni velike promene u životu kada napune 65 godina i ispune uslove za penziju. Znači, većina poljoprivrednika se ponaša sasvim ekonomski racionalno i zato ne plaća PIO. Problemi u funkcionisanju penzionog osiguranja poljoprivrednika nije specifičnost Srbije. Međutim, Srbija je jedina zemlja koja ovim plaćanjima uslovljava dobijanje subvencija. Po Ministarstvu, poljoprivredom se bavi samo oko jedan odsto stanovništva, što je na nivou Velike Britanije i Luksemburga. Realnost je, naravno, potpuno drugačija. Srbija je poslednjih godina jedinstvena i po tome što je jedina zemlja u Evropi i regionu u kojoj registrovani poljoprivrednici nemaju nikakvu subvenciju na gorivo. Akciza na gorivo se svuda, pa i u Srbiji, i zvanično opravdava time što se iz tih sredstava finansira održavanje puteva. Pošto traktori ne koriste drumsku mrežu (to im je, ne računajući, naravno, seoske saobraćajnice i zakonom zabranjeno) sve zemlje poljoprivrednike oslobađaju dela ili celokupne akcize na gorivo. Tako je bilo i kod nas do 2006. godine kada su svi registrovani poljoprivrednici bili oslobođeni plaćanja akcize (koja je tada iznosila 40 odsto cene goriva). Ako bi se država lišila samo onog što joj po pravilu i ne pripada, kao što je akciza na gorivo za traktore, značajan broj poljoprivrednika bi prešao sa druge strane linije siromaštva. Zašto se Ministarstvo poljoprivrede ovako maćehinski ponaša prema većini poljoprivrednika? Zato što je agrarni budžet danas manji nego što je bio 2004. godine, iako je ukupan budžet u istom periodu udvostručen. Tako je učešće agrarnog budžeta u ukupnom sa pet odsto koliko je iznosio tokom 2004-2006, pao na 2,2 odsto prošle i (planiranih) 3,1 odsto ove godine. Nikada u svojoj istoriji Srbija nije izdvojila manje para za podršku poljoprivredi. Da je učešće ostalo na pet odsto BDP-a bilo bi nekoliko desetina procenata manje siromašnih među poljoprivrednicima. Treći problem traje najduže i tiče se generalnog socijalnog pristupa poljoprivrednicima. Jednostavno rečeno, sistem socijalne zaštite za njih praktično i ne postoji. Dobijanje materijalne pomoći se uslovljava veličinom poseda, a ne prihodima gazdinstva, jer se podrazumeva da neko ko ima dva hektara po članu gazdinstva mora da zaradi dovoljno da mu državna pomoć ne treba. Još gora je situacija vezana za pristup zdravstvenim i socijalnim uslugama, jer su one nedostupnije što su udaljenije od gradskih centara. Zato u kriznim godinama ruralno stanovništvo može da sigurnost potraži i da se osloni samo na tradicionalne resurse – sopstveno gazdinstvo, samopomoć, porodična i užegrupna solidarnost. Loša vremena ne treba da budu izgovor da nije vreme da se menja socijalna politika prema poljoprivrednicima. Naprotiv, ova vremena pokazuju koliko je ova reforma potrebna i svako njeno odlaganje samo uvećava posledice kojima je izložena ova grupa. Najgore od svega je što se ništa ne radi da se situacija popravi. Naprotiv sve se radi da se još pogorša ili, pak, da se stvori lažna slika o situaciji na selu i poljoprivredi. Nažalost život na selu nije samo pesma žetelaca, krompir u čakširama, svinjokolji, prela i posela. Danas je sve više to duboko siromaštvo, alkoholizam, neobrazovanost, nedostatak elementarne infrastrukture. Danas u selima živi 44 odsto stanovništva Srbije, po našoj metodologiji mereno. Ako bi primenili bilo koju drugu (EU, OECD) metodologiju, onda bi se on uvećao za još preko desetak odsto. Po tome je Srbija jedna od najruralnijih zemalja u Evropi. Poljoprivreda je delatnost koja doprinosi bruto nacionalnom dohotku Srbije sa oko 10 odsto i stvara sirovinu za prerađivačku industriju, koja onda doda još oko 25 odsto ukupnom dohotku. Po ovom kriterijumu, tj. učešću poljoprivrede u stvaranju narodnog bogatstva, Srbija je jedna od najagrarnijih zemalja u Evropi. Tu joj društvo prave Albanija, Moldavija i Bosna. Činjenica da je u toj meri ruralna i poljoprivredna zemlja, kreatorima ekonomske, agrarne, razvojne i socijalne politike sigurno otežava da pronađu održivo rešenje za ruralna područja i poljoprivredu. Izgleda, međutim, da su se oni odlučili da prirodi prepuste da „reši“ ovaj problem.  Siromaštvo na selu (u%) Region Ispod linije siromaštva Jugoistočna Srbija 42,9 Vojvodina 39,3 Centralna Srbija 38,7 Zapadna Srbija 33,2 Prosek 38,6