Voda državna, đubre privatno

Poreski obveznici u Srbiji godišnje plaćaju više od 100 miliona evra gubitaka koje naprave javna komunalna preduzeća. Ovaj gubitak se iz godine u godinu povećava, a poznavaoci prilika u našim komunalnim preduzećima kažu da je takvo stanje nastalo kao rezultat korupcije, nestručnog vođenja i pritiska političkih partija, koje u preduzećima pod njihovom kontrolom zapošljavaju svoje kadrove. Mnogi rešenje vide u privatizaciji, davanju preduzeća na upravljanje privatniku koji će znati kako da se nosi sa viškom radnika i kako da organizuje preduzeće da ono posluje na tržišnim osnovama. Drugi, međutim, smatraju da preduzeća koja su od strateškog interesa i koja imaju monopol moraju da ostanu u državnim rukama. Ove dileme bi trebalo da reši strategija privatizacije JKP na kojoj se već duže vreme radi u Ministarstvu ekonomije, a koja bi krajem ovog meseca konačno trebalo da bude predstavljena javnosti. Poslovno udruženje komunalnih delatnosti (KOMDEL) napravilo je opsežno istraživanje i ustanovilo da je komunalna privreda u ozbiljnim problemima i u sve dubljoj krizi. Ukupni gubici komunalne privrede su se sa 18 miliona evra u 2005. godini povećali na 102 miliona evra u 2008. godini. „Gubici i nelikvidnost u komunalnim preduzećima jasno pokazuju da su najvažnije delatnosti - vodosnabdevanje, grejanje, čistoća - u sve dubljoj krizi. Osnovni uzrok tome leži u pogrešnoj politici cena, ali ne samo u tome. Rast gubitaka u poslovanju sam po sebi utiče na pogoršanje likvidnosti komunalnih preduzeća, a u tom segmentu poslovanja je komunalna privreda i do sada imala ozbiljne probleme izazvane niskim stepenom naplate potraživanja, neefikasnom pravnom zaštitom zarađenog prihoda, neekonomskim cenama i preranim dospećem obaveza za PDV. U uslovima globalne krize svi zatečeni problemi su dodatno pojačani“, stoji između ostalog u pomenutoj analizi. Lazar Krneta iz KOMDEL-a kaže za NIN da ukupno gledano broj zaposlenih u komunalnom sektoru, koji iznosi oko 50.000, nije (pre)veliki, ali da je „problem u tome što ima previše zaposlenih u administraciji, a fale neposredni izvršioci. Nema ko da siđe u kanalizaciju, dok su kancelarije pretrpane. Naravno da je veliki pritisak od političara na zapošljavanje u tim preduzećima, mada ima preduzeća koja odolevaju političarima“, ističe Krneta. Koliko su komunalna preduzeća zapuštena najbolji govori podatak da se ne zna, to jest ni ona sama ne znaju tačno, kojom imovinom raspolažu. O tome svedoči primer Beogradskog vodovoda čije se procene kreću od 360 miliona do milijardu i dvesta miliona evra. Zato prvi uslov za otpočinjanje privatizacije JKP mora da bude potpisivanje njihove imovine uz što hitnije donošenje novog zakona o imovini lokalnih samouprava, kojim bi javna preduzeća napokon dobila u vlasništvo ono što im je trenutno dato samo na korišćenje. Tek kada se to završi moći će da se pristupi njihovoj privatizaciji. Suština strategije, kaže za NIN Mišela Nikolić, pomoćnica ministra ekonomije, neće biti u određivanju načina na koji će se izvršiti privatizacija, već u definisanju problema, a zatim i standarda usluga, kako bi preduzeća mogla da se pripreme za tržišnu utakmicu. Iako još nije završena, na strategiju već stižu primedbe. Branimir LJumović, sekretar Udruženja za komunalnu delatnost Privredne komore Srbije, kaže za NIN da se „strategija donosi kako bi se omogućila prodaja četiri najveća vodovoda u Srbiji i kako bi se njihovim budućim vlasnicima obezbedio profit. To su beogradski, niški, novosadski i subotički vodovod. Pošto ni jedan od tih vodovoda nema popisanu imovinu ne postoji tačna procena koliko oni vrede. Nacrtom strategije predviđeno je da se privatizuju samo specijalizovani vodovodi. To su, dakle, vodovodi koji nemaju druge delatnosti u svom sastavu, nego se samo bave proizvodnjom, kanalisanjem i prečišćavanjem voda i to su upravo ovi vodovodi koje sam nabrojao. U njima je i sada cena vode najveća. Dok je, na primer, kubik vode u Surdulici 16 evrocenti, u Beogradu je 40 evrocenti. Pored toga, u ovom nacrtu piše da mora da se obezbedi ekonomska cena usluga, a to u prevodu znači da ćemo svi morati da plaćamo skupu vodu. Dakle, onaj ko bude kupio vodovod imaće laku zaradu. Zato smo mi protiv toga da se preduzeća koja obavljaju delatnosti od javnog značaja privatizuju. Tu mislimo na delatnost prečišćavanja i distribucije vode, prečišćavanje i odvođenje atmosferskih i otpadnih voda, toplane, trolejbuski i šinski prevoz putnika i groblja“ - odlučan je LJumović. U Ministarstvu ekonomije, međutim, kažu da u Nacrtu strategije ne postoji nikakva preporuka oko toga šta i kako treba da se privatizuje, a još manje da treba da se privatizuju samo vodovodi. Mišela Nikolić kaže da se u ovoj, praktično radnoj verziji strategije, pre svega naglašava to da svako preduzeće treba da sagleda svoju situaciju i da vidi gde je u odnosu na ista takva preduzeća u Evropskoj uniji. „U strategiji će se definisati ključni problemi JKP, kao što su nizak kvalitet usluga, neadekvatan broj zaposlenih i menadžment preduzeća, problem finansiranja i definisanje potrebnih investicija za unapređenje kvaliteta usluga. Ujedno, ovom strategijom će biti predloženi pravci za rešavanje tih problema u skladu sa najboljom svetskom praksom. Država, dakle, može da propiše standarde, ali je sve ostalo ostavljeno samim preduzećima koja zajedno sa lokalnim samoupravama i državnim organima treba da pronađu rešenje koje im najviše odgovara. Strategija će, dakle, definisati pravac, a svako preduzeće će imati svoj program restrukturiranja i eventualne privatizacije. Nerealno je očekivati da postoji univerzalni model koji će se odnositi na sva preduzeća. Želimo, takođe, da primenimo najbolju dosadašnju praksu i da sve to bude u skladu sa direktivama i standardima EU“, objašnjava Mišela Nikolić. Naša sagovornica kaže da se u ovom Nacrtu strategije potencira ulazak privatnog kapitala u JKP, jer se on u praksi pokazao kao efikasan, ali je takođe sugerisano da lokalna samouprava kontroliše ta preduzeća i da određuje cenu usluga. „Kada je o ceni usluga reč, smatram da svako preduzeće koje dođe sa zahtevom za povećanjem cene mora, prvo, da dokaže da će taj novac uložiti u poboljšanje usluga, odnosno za zadovoljenje krajnjih korisnika. Mislim da je sada preuranjeno sa kritikama Strategije, jer ona još nije gotova. Kada bude završena, biće organizovana javna rasprava na kojoj će se sva rešenja još jednom razmotriti i svako će moći da ponudi svoje rešenje problema“, ističe Nikolićeva. Oprezno, ali odlučno - tako bi, u najkraćem, glasila (pre)poruka ekonomista u pogledu transformacije i privatizacije (kako, gde i koliko treba) javnih komunalnih preduzeća. Iz više razloga. Pre svega zato što su, kako ističe Boris Begović, komunalna preduzeća dosta raznorodna. Neka od njih - vodovodi, toplovodi, šinski prevoz - prirodni su monopoli gde ne može da bude konkurencije (ne možete da uvedete dva vodovoda). S druge strane, neke delatnosti su povremene, kao iznošenje smeća, na primer i mogu se dodeljivati konkursom. Razlike, konačno, postoje i među samim komunalnim preduzećima. Ne samo u zavisnosti od delatnosti koju obavljanju, već i od veličine grada koji opslužuju. Pa se stoga mogu razlikovati i privatizaciona rešenja, zaključuje Boris Begović. Nikola Zelić zato smatra da (neke) prirodne monopole uopšte i ne treba privatizovati. Ali i Zelić i Begović su saglasni da od javnih komunalnih preduzeća prvo treba napraviti - preduzeća. Jer, ona to danas faktički i nisu. To znači pre svega da budu preduzeća sa sopstvenom imovinom i kapitalom. Tek posle toga može da se razmišlja kako i šta sa njima uraditi.  Vladimir Jelić, direktor Novosadskih toplana Toplana greje i bez ekonomije Da li bi toplana radila bolje ukoliko bi se privatizovala? Nezahvalno je davati takve prognoze. Za očekivati je da bi privatizacija donela novu poslovnu politiku koja verovatno ne bi bila po volji naših potrošača, jer bi podrazumevala poskupljenje. Sa druge strane, obezbedilo bi se bolje funkcionisanje preduzeća koje u takvoj situaciji ne bi bilo na gubitku kao što je sada slučaj, već bi poslovalo sa profitom. Reorganizacijom unutar Toplane neki sektori bi mogli da se formiraju kao samostalni delovi preduzeća i da se nađu u privatizaciji, ali sistem bi trebalo da ostane pod gradskom ingerencijom. Znači, ekonomska cena je rešenje? Kada govorimo o ekonomskoj ceni grejanja, naš osnivač je taj koji može da proceni da li je cena visoka ili ne, pa bi se po osnovu subvencija pokrivala razlika između cene u primeni i realne, tj. ekonomske cene. Ali osim obezbeđivanja uslova da Toplana radi bez gubitaka, nama je potrebno da obezbedimo i dovoljno prihoda za obnavljanje delova sistema daljinskog grejanja. Novi sistem obračuna troškova, odnosno naplata po utrošku za koju se pripremamo i koja bi trebalo da se primenjuje već od oktobra, obezbediće Novosadskoj toplani stabilnije finansijsko poslovanje, a što je značajnije, bićemo prva toplana u Srbiji koja će imati obračun naplate troškova kakav se primenjuje u zemljama EU. Dobitak/Gubitak komunalne privrede (u evrima) Podela JKP po Delatnosti 2005 2006 2007 2008 Vodovodi -1.272.772 -6.487.241 -64.005.767 -59.464.077 Toplane -15.701.251 -23.146.266 -4.099.167 -36.879.549 Čistoće 346.140 1.603.608 6.361.686 2.924.379 Zelenila 166.152 355.785 440.447 -231.685 Pogrebne usluge 1.031.649 -45.987 65.750 -1.183.555 Mešovita JKP bez vodovoda -2.714.690 623.506 800.846 -2.747.054 Mešovita JKP sa vodovodom -526.503 -998.595 -809.768 -4.199.278 UKUPNO -18.671.275 -28.095.190 -61.245.974 -101.780.818