Žena u pravoslavlju

U istoriji prvi slučaj da je jednoj većoj hrišćanskoj crkvi na čelu žena, trajao je samo četiri meseca. Okončan je ne iz teoloških, već iz banalnih razloga. Poglavarka Nemačke evangelističke crkve (EKD), sa skoro trideset miliona vernika, Margot Kesman (52) je, iako pod snažnim dejstvom alkohola, sela za volan. Da li ju je neko prijavio, ili je policija slučajno u pola noći zapazila da jedna dama vozi kroz crveno, ustanovljeno je da u krvi ima 1,54 promila alkohola. To je bio kraj njene vožnje, ali i karijere. Kajala se, izvinjavala, ali nije želela da izbegne odgovornost. Iako su je savetovali da se ne povlači, da joj vernici, kako su pokazala istraživanja javnog mnjenja, opraštaju, podnela je krajem februara ostavku. Sada je „obična“ sveštenica. Na doslednosti su joj mnogi odali priznanje, konstatujući, uzgred, da bi retko koji muškarac tako postupio. NJeno povlačenje izazvalo je u protestantizmu žaljenje, ali u pravoslavlju i katoličanstvu slabo pritajeno zadovoljstvo. Pred njen izbor prošle jeseni, od Rima do Moskve molilo se Gospodu da sačuva hrišćanstvo od takvog iskušenja. Nakon ustoličenja, muka je nastala oko toga da li joj čestitati. Poruku Kesmanovoj uputio je predsednik Nemačke biskupske konferenciji, ne kao poglavarki, ili biskupkinji, već kao gospođi koja predsedava jednoj organizaciji. Reakcija pravoslavlja prema njenom izboru je oštrija nego rimska. Moskovska patrijaršija je izrazila žaljenje zbog njenog izbora i obavestila da redukuje odnose sa EKD na minimum. Takođe, ne može da zamisli da ikada dođe do susreta patrijarha Kirila sa Kesmanovom. Mitropolit Ilarion Alfejev (42), koji vodi spoljne poslove crkve, otkazao je davno planiranu posetu Berlinu. Stav pravoslavlja prema mestu žene u crkvi je jasan, ona ne može biti klirik, rekao je on. No, ona je u ruskoj crkvi i na „rukovodećim funkcijama“, igumanije upravljaju velikim manastirima sa stotinama monahinja. Crkveni poredak treba da je u skladu sa apostolskim vremenima. Odnos prema ženi u pravoslavlju ne predstavlja diskriminaciju, smatra mitropolit, one imaju samo „druge funkcije“ nego muškarci, najčasnija je svakako materinstvo. Podsetio je da je RPC još 1976. u jednoj sinodalnoj poslanici obavestila ostale crkve sveta o svom stavu odbacivanja o „ženskog pastirstva“. Razlike između jelinskog pravoslavlja (Carigrad, Atina, Aleksandrija) i slovenskog (prvenstveno Moskva) su i te kako prisutne, no one ne ugrožavaju njegovo jedinstvo, jer nisu dogmatske. Između ostalog, u grčkoj teologije postoji veća spremnost da se uvek iznova sagledava tradicija crkve, učenje svetih otaca kao i komparira drevna i aktualna praksa, takođe i po „ženskom pitanju“. Svima je polazište Novi zavet, u kome se navodi da su svi koji su u Hristu kršteni jednaki, bez obzira na etničku pripadnost, socijalni status i pol: „nema više ni muško ni žensko“, zaključci su međutim često različiti. U okviru priprema panpravoslavnog sabora, koje traju već decenijama i bliže se kraju, na podsticaj Carigradske patrijaršije na Rodosu je 1988. održana svepravoslavno savetovanje o „mestu žene u Pravoslavnoj crkvi i pitanje rukopolaganja žena“ gde je predloženo da se obnovi služba đakonica u crkvi, koja je postojala u prvim milenijumu hrišćanstva. Ovim se ne bi uvelo žensko sveštenstvo, đakonice nisu ni nekada imale oltarsko služenje. Nakon Rodosa pitanje žena u crkvi zainteresovalo je brojne pravoslavne teologe. Obično je iznošeno da dogmatsko-kanonskih prepreka za njihovo rukopolaganje nema, radilo bi se o „kršenju tradicije“, pravoslavni vernici to ne traže, a u većini ne bi novinu prihvatili. Na konferencijama, savetovanjima a takođe i u pisanim radovima, govori se o brojnim mogućnostima delovanja žene. One mogu da pripremaju mlade i odrasle za krštenje i brak, da savetuju u porodičnim i socijalnim problemima. Sve su prisutnije u crkvenoj administraciji i milosrdnom radu u raznim domovima. Bave se ikonopisanjem, na bogosluženjima vode hor, ili pevaju u njemu, a mogu da pred vernicima čitaju „Apostol“. Žene su veoma zastupljene u predavanju veronauke i naučnom radu u bogoslovskim oblastima. Dokument sa Rodosa govori i o ulozi monahinja kao i supruga sveštenoslužitelja (popadija i drugih). To je danas katalog oblasti delovanja žene u crkvi. U Rusiji se poslednjih nekoliko godina, posebno od kada je izabran patrijarh Kiril, ženama posvećuje veća pažnja. Zahteva za uvođenje đakonica nema, iako se sa tim saglasio sabor još 1918. godine. Ženski sajtovi sa blagoslovom crkve objašnjavaju da je rukopolaganje žene „nemoguće“. NJena je uloga u porodici, kao majke i vaspitačice pre svega, što ne znači da ne treba da radi i da u skladu sa mogućnostima „stvara karijeru“. Sajtovi su najviše posvećeni negovanju dece, stvaranju harmonije u porodici, kulinarskom umeći, posebno posnim receptima, ručnom radu, ljubavi prema prirodi, zdravlju. Prošlog decembra u Moskvi je održan prvi u istoriji “Sveruski forum pravoslavnih žena” sa preko hiljadu učesnica. Na panoima je pisalo “Slava majkama”, “Žena – čuvar ljubavi”, takođe “Rusija – dom Bogorodice”, “Klanjamo se podvigu materinstva”. Obratio im se i prvojerarh. U usvojenoj opširnoj rezoluciji žene obećavaju da će uvećati napore ka “duhovnom i moralnom obnavljanju društva”. Od države traže veću podršku za porodicu i majke, suzbijanje poroka (kulta razvrata, pornografije, alkoholizma, trgovine ženama i decom). Prema crkvi nemaju zahteve. Uzorom porodice i braka smatraju svete Petra Muromskog i suprugu mu Fevroniju, a od žena je to sveta velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna. Patrijarh Kiril je tom prilikom osudio “hiperpatrijarhalnost”, vezivanje žene samo za dom. Preporučuje da se ona “profesionalno samorealizuje”, da radi i stiče “opštedruštveno priznanje”. Neka se kloni “nerazumnog mužepodobija”, da imitira muškarca. Ne sme da zapostavi porodicu, ona je pre svega majka, čuvar porodičnog ognjišta, svakako i “punopravan član građanskog društva”. Još dok nije postao poglavar, Kiril je propovedao da pravoslavne vernice treba lepo da se oblače, ne jednolično, tamno, već da i odećom pokazuju svoju radost dolaska na bogosluženje. Pokrivanje glave u hramu, ne i na ulici i domu, maramom ili šalom, u Rusiji je uobičajeno, iako nijedan crkveni propis to ne zahteva izričito. Doskoro je ulazak žene u pantalonama u hram bio veoma nepoželjan, obično i onemogućen. Zimus je mitropolit Ilarion Alfejev obznanio da to više “ne treba da bude prepreka”. O ženi ne govori (samo) odeća, važno je “čisto i molitveno srce”, smatra on. Dok njegov stav, usaglašen sa patrijarhom, stigne do svih hramova i manastira u provinciji, proteći će dosta vremena. Patrijarh srpski Pavle je pre desetak godina izneo stav da žena može da nosi pantalone, ne radi mode, već u poslu ili na putovanju Pokušaj crkve da vernice privoli da ne slave 8. mart, Međunarodni dan žena, koji je u Rusiji i državni praznik, nego “Nedelju mironosica”, treća nedelja po Uskrsu, nije uspeo. Dan žena, smatra klir, ima ideološku osnovu, uz to uvek pada tokom uskršnjeg posta. I sadašnji patrijarh godinama više ne zamera ženama što tog dana obično prekrše post, “časteći” svoje supruge i kolege. Prošle i ove godine članaka u crkvenoj štampi prestonice protiv Dana žena nema. Sveruski primer izuzetne žene i vernice je supruga predsednika Dmitrija Medvedeva, Svetlana. Često je sa patrijarhom, odlazi u manastire, ima duhovnika, ispoveda se i pričešćuje, član je raznih pravoslavnih organizacija, dobitnik više crkvenih odlikovanja. Hvale je kao dobru vernicu i patriotkinju, bori se protiv pijanstva i pušenja, jer to ugrožava zdravlje i demografiju. Modni eksperti je savetuju šta da oblači i koju frizuru da nosi, to nije protiv crkvenih kanona, kažu njeni mnogobrojni poštovaoci. Ne samo ziloti, već i vernici koje označavaju konzervativnim ili tradicionalistima, u celom pravoslavlju, takođe i kod nas, polažu veliku pažnju na oblačenje žene. Po njima, šminkom, ako celiva ikonu, “skrnavi” je. Podseća se na tekstove svetitelja tokom dva milenijuma hrišćanstva koji ukazuju na “pravo mesto” žene u crkvi, društvu i porodici. Ona ima “veliku silu kako u vrlinama, tako i u poroku”. Umesto zlata, bisera, skupocenih haljina, treba da teži skromnosti, čestitosti, ljubaznosti, da je zadovoljna onim što ima. Mužu treba da pruža “ispravne savete”, jer je razumnija, da njega, koga “uznemiravaju poslovi”, smiri i uteši, da mu “razgoni nepotrebne i teške misli”, da omekša neukrotive i surove supruge, kako je preporučio sveti Jovan Zlatousti (4. vek). “Pristojnosti oblačenja” pridaje se poseban značaj, kako ne bi “sablažnjavala druge i izazivala u njima grešne pomisli”. Zato, osim pokrivanja glave, treba da potpuno pokrije i prsa i noge. Ako sa mužem nije crkveno venčana, greh joj je i da dolazi u hram, još više da se pričesti. Blaženopočivši patrijarh Pavle, odgovarajući na pitanje o pokrivanju glave žene, nije izričit, navodi šta o tome piše apostol Pavle u Novom zavetu, muškarac da se moli Bogu gologlav, a žena da pokrije glavu. Vladika Nikolaj Velimirović beleži da u njegovo vreme evropska kultura nije “izbezobrazila” ovdašnje žene. “Srpska žena je isposnica, molitvenica, svetiteljka, uzvisila se do nebesa”. Srpkinja, bila carica ili sirotica, podražava svetu Petku, kućanica je i vaspitačica dece, inteligentna i vešta, i kad je nepismena “znade deset zanata”. Muškarcima svetitelj savetuje: “Čuvaj se sine evropskih žena. To su strašila. Voze se na točkove. Nose muško odelo. Šišaju kosu. Prekrštaju nogu preko noge, puše, piju, cerekaju se. Kod njih je devojaštvo prljavo a materinstvo jalovo”. U pravoslavlju je jedno od čestih pitanja žena da li su zaista posle porođaja i za vreme mesečne menstruacije “nečiste”, da li ne treba da ulaze u hram, niti da se pričešćuju, kako im neki sveštenici i vernici govore. Pitanje se stalno ponavlja ruskim, grčkim, takođe i srpskim kliricima. Odgovori su obično potvrdni, što poznati grčki teolog Anastasios Kalis smatra “ogrešenjem o dostojanstvo žene”, iako tako stoji u kanonskom korpusu. Otkud to, pita on, da molitva za očišćenje posle porođaja pominje da majka biva “izmeštena u carstvo zla”. Međutim, podseća, “Apostolsko pravilo” (380) ima sasvim suprotan stav od prethodnih sabora, privremeni status nečistoće žene smatra “izmišljotinom ljudi kratke pameti”. Uticajni teolozi kritikuju “tromost crkve” u uklanjanju “arhaičnih shvatanja” koja su se održala u pravoslavlju do danas, i pored njihovog odbijanja od velikih svetitelja. Patrijarh Pavle je govorio da žena, primenjujući “savremena higijenska sredstva”, i u vreme “mesečnog pranja” može dolaziti u hram, celivati ikone, primiti naforu, ali “pričestiti se u tom stanju, ili se nekrštena krstiti, ne bi mogla”. Zabrana ženi da uđe u oltar, uvedena od Laodikijskog sabora u 4. veku, od brojnih, mada ne svih, teologa se smatra “diskriminacijom ženskog bića”. U pravoslavnim crkvama jelinske tradicije 40 dana po rođenju dečak se pri “ucrkovljenju” unese u oltar, devojčica ne, čega nije bilo do 15. veka. Ovaj obred se u većini slovenskih crkava, takođe i srpskoj, ne upražnjava. “Veliki trebnici”, zbornici sveštenih prozbi za razne konkretne potrebe, sadrže molitve za žene u određenim prilikama: u prvi i 40. dan po porođaju, “kad žena pobaci dete” i druge. Pojedini grčki teolozi traže da se iz teksta izostave delovi koji govore da je majka šest nedelja od porođaja, kao što su i stari Jevreji smatrali, “telesno i duševno nečista” i nedostojna pričesti. Za one koje su “upale u ubistvo i začeto u sebi pobacile” moli se Gospod da im oprosti, isceli ih od bolova i daruje im zdravlje i krepkost tela i duše. Žene, vernice pravoslavnih crkava, održavaju povremeno konferencije, sa blagoslovom crkve. U Bratislavi i u Volosu (Grčka) su proteklih godina konstatovale da im je pozicija i u crkvi sve značajnija, uz znatne razlike od zemlje do zemlje. Sigurne su da će na jelinskom području već za desetak godina biti đakonica. To će, smatraju, biti poželjan optimum, o rukopolaganju za sveštenice ne razmišljaju. U nekoliko crkava se već obavljaju pripreme u ovom pravcu.