Klimatizacija nebesa

Sve je počelo naivno. Postepenim i sporadičnim uvođenjem parnog grejanja u crkve. Ne mogu više da se setim ni kad ni gde (ima tome poodavno) uđoh u neku crkvu i ugledah diskretne radijatore, sprovedene pored zidova, onako oniže, da ne bodu oči, ali da greju. Ne bi mi nešto pravo suočenom sa tim prizorom. Ne može se, pomislih u momentu, mešati crkva i „Infostan“. Hram, po mom skromnom mišljenju, treba da bude hladan ili vreo, svejedno. Jer, saglasno jevanđelju, svi treba da budemo ili hladni ili vrući. Ne bi trebalo da se od hramova podignutih u slavu Boga razapetog na krstu prave društveni domovi sa prosečnom temperaturom podesnom za sve posetioce. „Dolaze stariji“, čula su se opravdanja, „dolaze vernici slabijeg zdravlja. Promaja je velika. Vlažnost vazduha ekstremno visoka. Ko da stoji sat i po na liturgiji po mrazu? Šta ima loše u toploti?“ I promaja. E, sad dolazimo u procep konfuzne političko-religiozne korektnosti. Kažeš li: radijatorima nije mesto u crkvi, u crkvi čovek ne treba da se oseća udobno kao u šah-klubu, eto odmah glasova sa svih strana koji te optužuju za zilotizam. Zucneš li, pak, da je to jako dobro i da će toplota privući vernika, sledi optužba za unijaćenje i protestantizam. Nekada su teolozi vodili nadahnute raspre o tome da li žena ima dušu ili ne, ili o tome koliko miliona anđela može stati na vrh igle. Bogoslovlje se danas, izgleda, svodi na disput: treba li crkvu zagrejati ili je ostaviti hladnom. Vaseljenska pomama prema luksuzu i udobnosti nije zaobišla ni vaseljensku crkvu uprkos tome što je onaj pomalo cinični teolog rekao da je jako teško, a često i kontraproduktivno, pokušati udobno sesti na krst. Naša se, Srpska pravoslavna crkva, tokom komunističke vladavine nalazila u prilično lošem položaju. Nisu naši komesari – od kojih su neki kasnije počeli da nedremano pohode patrijaršijske dvore – baš doslovno sledili sovjetske uzore. Za divno čudo, drčni i avangardni kakvi su bili, ipak nikad ne podigoše muzej ateizma poput onoga koji svojevremeno obiđoh u tadašnjem Lenjingardu. Nisu, fakat, od crkava pravili studija animiranog filma, kakva viđah po Moskvi. Ali su stajali na liniji humanog ateizma. Dobro, hajde, projahaćemo nekog popa – razmišljali su – pa posle ćemo ih pustiti. Neka narod videvši električne stubove i radio-aparate sam uvidi koliki je magarac bio i koliko je opijuma za narod popušio. Šta da se bakćemo sa ljudima i stvarima iz ropotarnice istorije. Nas čeka sledeća petoletka. Mračna prošlost je iza nas. Crkva će, poput tuberkuloze, gušavosti, zatucanosti i drugih zala, nestati sama od sebe. Uostalom, zvanična doktrina je držala da je crkva, onovremeno, odigrala pozitivnu istorijsku ulogu i da je, takoreći, utrla put marksizmu i lenjinizmu. I pop Vlado Zečević je svedočio trijumf dijalektike. I mnogi drugi popovi. Istok i zapad se probudili. Na religiju se gledalo popreko, ali ne nasilno. Neki su drugovi, pod pritiskom baba i strina, potajno krštavali decu i slavili slave, ali glave, kad ih otkriju, nisu zbog toga letele. Bar u mom kraju ne. Dođe sekretar komiteta i kaže drugu. „Šta će ti to, nemoj da ti to zamere gore. Ostaćeš, čoveče, u Solotuši. Beograda nikad nećeš videti. Mani se ćorava posla. Mani se Svetog Nikole. Šta fali našem Prvom maju?“ Baba moja, Zorka Veizović, nenametljivo me je vaspitavala u religioznom duhu. Bog joj dao rajsko naselje, kao što sasvim sigurno i jeste. Malo-malo, baba mene za ruku, pa u manastir Raču ukraj Drine. Jesmo li baba i ja bili progonjeni tih kasnih pedesetih i ranih šezdesetih? Jok, more. Vraćamo se baba i ja iz Rače, a pored nas staje džip. Udba, bog te mazo. Vraćaju se udbaši sa Tare. I šta kažu: „Tetka Zorka, ulazite da vas povezemo do Bašte, da ne pokisnete.“ Baba i ja u kampanjolu, kakav džip, sad se setih, i eto nas očas u Bajinoj Bašti. Što ne znači da je crkvi i vernicima u to doba bilo dobro. Ali iz kog razloga crkvi i vernicima treba da bude dobro? U smislu – udobno, luksuzno, raskošno. Za udobnost, luksuz i raskoš prinadležne su druge ustanove na koje crkva ne bi trebalo blagonaklono da gleda. I da ne dužim: tako je to išlo sve do „demokratskih promena“. Onda je, da kažemo, usledio crkveni procvat. Svako ko drži do sebe prekonoć je obnovio svoj pravoslavni identitet. Svi su počeli da slave krsnu slavu. Mnogi, bogme, uz muziku i prigodni program. Na slavama su stale da padaju istorijske odluke i da se pored slavskog kolača crtaju ratne mape. S jedne strane, sve mi je to bilo drago; ni za jedno društvo nije dobro da se deli na avangardu i reakciju. Sa druge, opet, strane, gorljivost sa kojom su državne strukture podržavale crkvu, podsetila me je na strategiju Josifa Visarionoviča iz vremena kada su Nemci stigli nadomak Moskve. Nesvršeni ali vispreni bogoslov dokonao je da je đavo odneo šalu i da parole tipa „svetska socijalistička revolucija“ i slične neće imati mnogo efekta. Zato je privremeno okrenuo ćurak naopako i počeo da udara u tanke žice o matuški Rosiji i zlatnom pravoslavlju. I da vidite – delovalo je. Da li je Milošević imao Kobu na umu ili nije, nikada nećemo saznati. Tek, posegao je za njegovim metodom. Sveci su povađeni iz ćivota i nošeni po „događanjima“ naroda. Ikone su donošene iz Hilandara i izlagane na mitinzima. Profano se i sakralno pomešalo do neprepoznavanja. Ali, kako to uvek biva u takvim prilikama, na štetu profanog. Nije da ovde nije bilo dovoljno obrazovanih teologa koji su mogli da ukažu da upotreba svetog u političke ciljeve ne donosi ništa dobro. Iz nekog razloga, osim nekoliko sporadičnih primera, takvo upozorenje nije dato. A i da je dato, niko ga ne bi ni čuo, a još manje poslušao. Uprkos „pomirenju“, odnosi između crkve sa jedne i Miloševića i SPS-a sa druge strane, nisu bili sasvim idilični. Pravo govoreći, Milošević je bio i ostao komunista i religija i crkva su mu zauvek ostale mrske. A crkva je, sa svoje strane, podozrevala da je Milošević komunjara, da je ne voli i da je jedino vezivno tkivo između dveju strana briga za srpstvo. S tim što je Miloševića i za srpstvo bolelo dupe. Druge su stvari njemu bile na umu. Eto ti utom i petooktobarskog prevrata i pune društvene i arhitektonske afirmacije Srpske pravoslavne crkve. Stadoše da niču zadužbine, vladičanski dvori, pretenciozne i kičerske kopije srednjovekovnih hramova. Počeše da se voze BMW-i, mercedesi i kajeni. Pade u zaborav da je Sin Božiji rođen u štali, u jaslama, ne zato što nije mogao biti rođen u Jerusalimu, u svili i kadifi, nego da bi okolnostima rođenja potonjim generacijama ostavio simboličku poruku o dostojanstvu uniženja, o tome da se njegova sila savršeno pokazuje u slabosti i – konačno – da njegovo carstvo nije od ovoga sveta. Kad eto ti vladike Kačavende gde kaže da su njegovi dvori parče carstva nebeskog na zemlji. Čist revizionizam: ipak se, znači, komadić carstva nebeskog može svući na zemlju. Nego, da ne ulazimo mi laici u teološke finese, pa da se vratimo na arhitekturu, mada smo i tu laici. Gradilo se, dograđivalo se, ambicije su rasle i eto ti jednog dana na prastarom manastiru erkondišna. Ne znam da li na vratima stoji ona autobuska samoreklamerska nalepnica AIR CONDITIONED. Pronose se glasovi da je u planu podizanje neke crkve na plovećem ostrvcetu (pontonima?) na Adi ciganliji. I šta sad reći? Napišeš li: skidajte erkondišn, odmah si zilot. Saviješ li rep pa kažeš: neka erkondišn ostane i neka se doda još jedan – istog trenutka si u taboru mondijalista. Ima li srednjeg rešenja? Meni je, recimo, erkondišn iznad crkvenih vrata isto što i amvon u spejs šatlu. Dakle, nešto što stoji na mestu na kome ne bi trebalo da stoji. I onda bacaju drvlje i kamenje na postmoderniste. Vele: mešaju babe i žabe. Velika se digla halabuka oko tog erkondišna, ali uglavnom se – s pravom moram reći – bune istoričari umetnosti i arhitekti. Smatraju to ruženjem stare arhitektonske celine. I ta kritika stoji, ali mislim da je erkondišn u crkvi znak jedne mnogo gore stvari. Kao postmodernisti, meni to izgleda ovako: ako su blistavi vladičanski dvori pokušaj da se nebo spusti na zemlju, rashladni uređaj je naopaki naum da se na nebesa uspne biznis klasom. A to nikako ne ide. Čak i u međunarodnom avionskom saobraćaju. Aktivira se vulkan, svi letovi otkazani. Ostaje samo strah od letenja. I od dana kada bi krštenja, ne dao Bog, mogla da se obavljaju u đakuziju.