Božanstvo zvano stranac

Nedavno je na jednom pariskom televizijskom kanalu prikazano hodočašće mladog para koji je, zaputivši se prema Anadoliji, prošao i kroz naše krajeve. Na severu Crne Gore mladi Francuzi su našli prenoćište kod samohrane starice koja živi u udžerici pokrivenoj poderanim ter-papirom, daskama i kamenim pločama. Nastavljajući sutradan put, gosti su izgledali prilično zbunjeno. Siromaška predusretljivost, koliko god dobro došla, bila im je pomalo i neprijatna. Nisu znali šta o njoj da misle. U odlasku, još jednom su uperili kameru prema krovu ubogog prebivališta. Ko bi rekao da se u takvoj krovinjari krije tolika predusretljivost? Nije široke ruke onaj ko ima, nego onaj ko je naučio da daje. A naš se svet od pamtiveka obučava u dužnosti da putniku-namerniku pruži konak i hranu i da ga, dok je u gostima, štiti od svakog zla. Fransis Kont, u obimnoj studiji „Sloveni“ (Alben Mišel, 1986), govori o srpskoj tradicionalnoj gostoljubivosti. Da bi je slikovito predočio čitaocu čiji su dom, novčanik i duša osigurani gvozdenim zaklopom, Kont navodi jedan portret iz proze Janka Veselinovića. Kuća izvesnog Čiča Tome je bila „uvek otvorena za siromašne i bedne; niko iz nje nije izišao gladan i žedan; namernici su bili gošćeni kao da su rođaci ili prijatelji“. Slovenska dočekljivost, po Kontu, ima prethrišćanske korene. Germanski biskup Oto de Bamberg ostavio je, u XII veku, svedočanstvo o dvojici putnika koji su zakonačili u domu slovenskog seoskog prvaka. NJegova žena im je oprala noge sa “pobožnom poniznošću“ i postavila obilatu trpezu. Gosti su se našli u čudu: zar je moguće da u đavoljem carstvu (tj. kod neznabožaca) ima takve ljupkosti, smernosti i predusretljivosti? Jedan drugi germanski sveštenik primećuje da “nijedan narod u gostoprimstvu ne nadmašuje Slovene“; slično svedoče vizantijski car Lav Šesti Mudri, i Persijanac Ibn Rusta. Požrtvovano gostoljublje, pored snishodljivosti koja je ponekad uključivala gostinsku obljubu, diktirala je gola životna nužnost. Prenoćišta su bila retka, a trgovinska razmena od koristi i putniku i domaćinu. Postojalo je, uz to, verovanje da se sam Bog povremeno prerušava u beskućnika i prosjaka, da bi proverio naš odnos prema bližnjima. I danas se, u crkvenoj službi, priziva milost Višnjega za bolesne, utamničene i putnike. Pa kako se desilo da naš svet, preterano uviđavan prema strancima, počne pokazivati znake agresivne ksenofobije? Pitanje mi se nametnulo u vezi s ubistvom fudbalskog navijača iz Tuluze. Očito je da su napadači tragali za strancem, bilo kojim, da bi na njemu iskalili dugo skupljani bes. Nije li divljački čin, u centru glavnog grada, u vezi sa divljačkim bombardovanjem iz 1999? Gostoprimljivost ima granicu koju je Vasko Popa, u epitafu za spomenik u Božunji, ovako odredio: LJubiš li stopalom zemlju dođi Gaziš li je vrati se putniče[.] Ništa lakše nego iracionalnu dobru volju okrenuti u osvetničku, iracionalnu mržnju koja je u nesrećnom navijaču prepoznala sunarodnika onih što su u leto 1999. bacali bombe na našu prestonicu. I, kako to već biva, nedužni se naplaćuju na nedužnima, jedna kolateralna šteta uzrokuje drugu. Dobra volja prema tuđinima se, zbog tolikih okupacija i agresija, počela pretvarati u zlovolju. Među posmrtno objavljenim, sitnijim spisima Ive Andrića ima i jedan memorandum namenjen, verovatno, diplomatskom činovništvu, i naslovljen Dodir sa strancima. Bolno svestan našeg položaja među zemljama i narodima, Andrić traži sredokraću između ropskog strahopoštovanja i besne oholosti: „Svoje zahteve, pošto smo ih tako promislili i sveli na najmanju meru, moramo izneti u obliku koji je strancu od koga stvar zavisi što bliži i što razumljiviji.“ „Treba pronaći i vešto istaći koristi koje bi i taj stranac imao od ostvarenja naših zahteva.“ „Postoji jedno nevidljivo knjigovodstvo u tim odnosima, i onaj ko je u njemu zapisan kao rđav ili nepošten platiša ne može da računa na uspeh u radu.“ „Vazda tražiti priliku da nekom koncesijom koja ne zadire u državne interese ili uslugom koja zavisi od njegovog ličnog truda i veštine, obaveže što više ljudi i ustanova.“ „On (izaslanik) treba da poznaje kulturu dotičnog naroda, da se služi i vlada njome , kao stranim jezikom, ali da se nijednog trenutka ne poistoveti sa njom.“ Andrićevi saveti su korisni i osvešćujući. Prostoumna domaća uobraženost, kao i ideološka megalomanija naših doskorašnjih upravljača, učinile su da počnemo smetati s uma svoje pravo mesto, značaj i veličinu, što je pisac „Travničke hronike“, u književnosti i u diplomatiji, stalno imao na umu. Nešto drukčije držanje nam je zaveštao vojvoda Marko Miljanov. Na vest da mu bečki dvor šalje knjaževsku titulu za severnu Arbaniju, učitelj iz čojstva i junaštva poručuje Tomu Oraovcu da carskog izaslanika dobro dočekaju i da mu „kao srpskom dušmaninu udare stotinu tojaga, ili, ako oćete kao velikome, stotinu i jednu.“ „Istina, ža mi ga je ka slugu i ka čoeka koji služi svoje otačastvo, ali mu ne možemo drukče kazat, njemu ni caru austrinskome, da i mi želimo dobro našoj otadžbini i našemu gospodaru. Ja znam da s ovijem nećemo učinjet usluge otadžbini, ali mi je milo pokazat bar toliko bečkome caru da mu ne želim manje zla no on srpstvu što ga želi.“ „Oni će se rugat našemu siromašnome prkosu, s tijem što nemamo sile da im smetamo, ali ćemo se i mi njima rugat, zašto nemaju blaga ni sile za koju te ne kupit.“ „Može bit vama se učinjelo prećerano da ga bijete, kako sam vi prijed pisa. Ja i sam vidim da je prećerano, kad bi se gledalo s gledišta čoečanskoga, ali nesita sila čojstva ne zaslužuje.“ „Mi možemo našu ličnu uvredu praštat i zaboravjat, ali uvredu sa naroda neću zaboravjat niti ju i za čem zamjenjivat sa zadovoljstvom svojijem i drugijem. Sebe ću svaku štetu činjet koliko bidnem moguć teke srpski dušman da od mene nema koristi.“ Onako diplomata, ovako stari vojvoda; veliki, rodoljubivi očajnici, i jedan i drugi. Andrić je svoje očajništvo ukrotio i gleda kako da iz nepovoljnih okolnosti izvuče moguću korist; vojvoda je pustio da mu srcu odlane u grudima. Sa Andrićem smo saglasni sto posto, a u Vojvodinom pismu uživamo. Knjaževske titule sumnjivih prijatelja našeg naroda nekima i danas stižu iz tuđine. Počastvovani ih sa zahvalnošću primaju, uvereni da stranci najbolje znaju ko u našoj kući radi na polzu otadžbine, a ko na štetu. Te se stvari, valjda, iz daljine jasnije vide i bolje ocenjuju. Kao božanstvo, stranac je počeo odumirati još u srednjem veku. Što se tiče stranca kao partnera u razmeni korisnih usluga, Andrićevo iskustvo je nezamenljivo.