Dali i Frojd u Beogradu

Obrazovanje je, za svaku zemlju i svakog čoveka, strahovito važno, a ovde je još strahovitije zanemareno i poniženo - rekao je Goran Jevtić koji je sa predstavom „Fedrina ljubav“ Sare Kejn u režiji Ive Milošević, Jugoslovenskog dramskog pozorišta gostovao na nedavnom održanom, prestižnom međunarodnom festivalu “Teatro Iberoamerikano“ u Bogoti i koji u predstavi „Histerije“, čija je premijera početkom maja, igra lik Salvadora Dalija. U razgovoru za NIN poznati glumac govori o pomenutoj predstavi i ulozi, svojim utiscima sa festivala, o nama danas, o odnosu vlasti i umetnosti… Govoreći o prestižnom pozorišnom, bijenalnom festivalu u Bogoti koji je ove godine održan 12. put i na kome je učestvovalo oko 100 trupa iz celog sveta, gde se igralo po dvadesetak predstava dnevno, a ukupno ih odigrano oko 500, u različitom pozorištima ili mestima koja su za tu priliku „pretvorena“ u pozorište, Jevtić kaže: „Na toj manifestaciji je sve u slavu pozorišta. Nikad ranije nisam bio na takvom događaju. Sve je prepuno, a karte koštaju od 15 do 45 dolara, što je ogromna cena za tamošnje stanovništvo, tako da ljudi, kako sam čuo, po godinu dana štede za tu priliku. I, sve je puno. Neverovatni međusobni susreti umetnika, sa publikom, takođe. Neviđeno. Zanimljivo je kad možeš u isto vreme da vidiš kako trenutno razmišljaju na klasične ili svima poznate savremene tekstove i teme Japanci, umetnici sa severa Azije, Rusije, Balkana, Afrike, Severne i Južne Amerike... Jeste li stigli da pogledate neku od predstave iz te bogate ponude? Gledao sam koliko sam stigao. Izdvojio bih japansku „Medeju“ koja je zapravo bila fantastična u svom konceptu zato što su tu priču o izneverenoj ženi koja je sve žrtvovala za ljubav, čak i sopstvenu decu, oni napravili iz muške vizure. Naime, žene igraju uloge ali priču, dakle intelektualni nivo, govore/izvode muškarci koji, poređani u jednoj liniji, čitaju ceo komad do jednog trenutka kada se one pobune i sve ih poubijaju. Bilo je i veoma zanimljivih i dobrih predstava sa Balkana. Inače, na festivalu su se tokom dana, dok nisu predstave, održavali razni vorkšopovi, master-klasovi... Mira Karanović je držala izvrstan četvorodnevni master-klas. Jednu od radionica vodio je Bojan Munjin, kritičar iz Zagreba, koji je na deo tog kursa pozvao Slobodana Beštića i mene da govorimo o uticaju rata i raspada zemlje na umetnost. Slobodan se bavio periodom od polovine osamdesetih do kraja devedesetih što je, uslovno rečeno, zlatno doba njegovog rada u pozorištu, a ja od kraja devedesetih pa naovamo, jer tada počinje moja karijera. Zapravo, glumac sam postao u Srbiji, a ne u Jugoslaviji, čije posledice raspada sam dobio kao datost, kao kontekst u kome treba da živim i radim. Bilo je vrlo zanimljivih rasprava, pitanja, komentara. Vaša sledeća uloga je lik Salvadora Dalija u predstavi „Histerija“ čija je premijera početkom maja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu? To je komad Terija DŽonsa koji režira mladi reditelj Ivan Vuković. Likovi su Frojd, Frojdov lekar, jedna njegova pacijentkinja i Salvador Dali. Radnja se odvija tokom jedne od poslednjih noći u Frojdovom životu. Zanimljiv tekst, slojevit, bavi se preispitivanjem određenih postulata i uverenja na kraju Frojdovog života. Svi se mi, na kraju nekakvih faza, bavimo preispitivanjem. U predstavi govorimo o četiri stuba ljudskog života – posao, odnos prema bogu, religiji i verovanju, zatim odnos prema pripadanju narodu, i odnos sa onim šta je naše delo ostavilo svetu, koje nove lavine je pokrenulo. Svaki od tih postulata u predstavi je dat kroz neki lik. Kroz lik Salvadora Dalija govori se i o uticaju Frojda na nadrealiste, na umetnost. Predstava je na momente burleska, na momente je vodvilj, na momente drama, na momente rekonstrukcija psihoanalize jednog slučaja; jedan miks i sat i po vremena ozbiljne pozorišne rasprave na razne teme. Pozorišta su devedesetih bila uporišne tačke kritičke reči i misli, a danas ? Vrlo često veliki bol iznedri veliki korak, važnu stvar. Tako je bilo i devedesetih u pozorištima. Danas, u malopre pomenutom ćutanju i trpljenju, ne pravimo više važne pomake, ne bunimo se. I ono što postoji kao pokušaj da se nešto kaže nema dovoljnu istinsku snagu, nije pokretačko, nije nešto što izađe iz okrilja onih koji nas dotiraju, nije nešto što će na svoj način da govori da nije presudan njihov novac već to što hoćemo da (im) kažemo da ne rade dobro. Nego, uzme se novac, a onda kao bude malo i neslaganja. To jednostavno nema snagu. Mislim da je Srbija, i šire gledano, izgubila snagu. Izgubila ju je na ulicama devedesetih, izgubila ju je u ratovima devedesetih, sagorela je u svojoj strasti dvehiljadite, kad je mislila da će sa rušenjem tadašnjeg režima stvari same od sebe da se srede i završe. Nismo uradili ono što nam je govorio Zoran Đinđić, a to je da moramo mnogo da radimo, da se stalno preispitujemo, da sve što nam treba i što želimo moramo sami napraviti , da nam to niko drugi neće uraditi.... I sad smo u velikom problemu. Kako ocenjujete situaciju u kulturi? Situacija u kulturi je ozbiljno loša. Krupno i složeno pitanje. A odgovor bi, ukratko, mogao da glasi – riba smrdi od glave a čisti se od repa. Što se kulturne politike tiče, ne znam kako i zašto govoriti o nečemu čega nema. Jer, politika sem što je učestvovanje u javnom životu ona je isto toliko, ako ne i više – dugoročno planiranje. Dakle, ne da se sad radi kome je kako palo na pamet, nego da se radom stvaraju prostori, temelji za one koji će doći. To trenutno u kulturi ne vidim. Postoji sporadično i mestimično malo dotiranje, malo pretnja, malo negiranje, malo podržavanje... Sve to skupa nije politika. I, to naravno nije dobro. Kad jedan narod nema kulturu to onda govori o strašnom siromaštvu te zemlje, pre svega duhovnom a nemojmo se zavaravati - duhovno siromaštvo pre ili kasnije uvek, ali uvek, rezultira svakovrsnom bedom. Bio sam u Kostariki gde je poslednji rat bio ’48 godine i kad je završen ukinuta je vojska i narod je počeo da se obrazuje, tako da u poslednjem popisu stanovništva imate 98 posto pismenih ljudi. Zamislite zemlju sa 98 posto pismenih – pa to je zemlja koja prirodno ima potrebu da uzgaja cveće i ananas, da izvozi to u ceo svet i da od toga živi. Da se razumemo: ceo svet ima problema, nisam od onih koji će da kaže kako tamo negde cvetaju ruže a ovde je samo čemer. Jednostavno, govorim o tome da su se ljudi posvetili rešavanju problema, našli neke izlaze a da u tome ključnu ulogu igra obrazovanje. Za svaku državu je od suštinskog značaja da ima stabilnu, tzv. kritičnu masu koja zna šta su prave vrednosti. Živimo u zemlji gde je doskora bila sramota slušati treš muziku i pojavljivati se u žutoj štampi, a danas je gotovo ideal velike većine samo da se dokopa svojih pet minuta slave u žutoj štampi. Ti najlakši putevi se, naravno, najlakše i dosegnu ali se najlakše i izgube, što nužno otvara i pitanje smisla. Jer, to je zbilja samo pet minuta a život je ogroman maraton koji se trči decenijama i rezultat je, naravno, neizvestan ali ni ne juri se rezultat, važno je istrčati ga. Vratimo se predstavi „Histerija“ , gde vidite njenu najmarkantniju tačku preseka sa realnošću u kojoj živimo? Upravo u tome što se bavi time kako je jedan veliki čovek kao što je bio Frojd javno i otvoreno govorio o tome da je u jednom trenutku u nekim stvarima pogrešio. Bio je toga svestan, a dovoljno hrabar i sposoban da neke svoje teorije baci u vodu jer je uočio da su pogrešne te će kao takve nanositi štetu. Mislim da nas se to strahovito tiče zato što mi moramo da dođemo na taj nivo da bismo ustali i krenuli dalje, i otvorili sebi šansu da uspemo. Treba da preispitamo ono što tvrdimo, ono što mislimo, ono što živimo. Ako se nešto ispostavi pogrešno onda treba pokušati to ispraviti a ne sujete radi braniti put u propast koja, pre ili kasnije, neće zaobići nikoga. Dakle, važno je da zadovoljavajući svoje male sitne sujete ne ostavimo velike greške u amanet ljudima koji dolaze samo zato što nismo imali petlju i hrabrost da kažemo - pogrešili smo. Uverenje da je čovek najpametniji, nepogrešiv i nedodirljiv u najboljem slučaju ne vodi nigde. Stvari se moraju stalno preispitivati. Kod nas stvari predugo ne funkcionišu. I, kad je već tako jedino što sad možemo je da se presaberemo, preispitamo. E, značaj i veličina Frojdovog lika u predstavi – a i njega kao takvog jer je bazirano na istinitim događajima – jeste i u tome što je i ličnim primerom pokazao koliko je važno umeti reći „pogrešio sam“ i pokušati ispraviti grešku, a ako i ne možeš da je ispraviš, ostaviti u amanet generacijama koje dolaze da spoznaju da je to greška, a ne „sveto slovo“. Odlučio da ne ćuti Ko je i kakav je vaš Dali? To koliko je Dali izuzetna ličnost nema potrebe posebno isticati. Moj lik je pisan velikim delom na osnovu autentičnih spisa, izjava, intervjua... NJegove rečenice, odnosno replike jesu stavljene u kontekst drame ali su one same po sebi uglavnom originalne. On je prosto odlučio da ne ćuti, da ne čeka da bude prepoznat i priznat već je sebe u startu proglasio genijem i postavio se za nužnog, važnog, nezaobilaznog. Kao takav se nametnuo. E sad, Dali je Dali, a samoreklamerstvo je samoreklamerstvo.