Ogledalo kritike

Muzika Odlazak Dušana Radića DOGAĐAJ: In memoriam, autorski koncert Dušana Radića IZVOĐAČI: Žebeljan orkestar, Jasmina Stojković, Neda Arsenijević, Miloš Veljković, Borislav Čičovački, Goran Uzelac, Dušica Mladenović, Dejan Božić, Slavica Boljević, Jovana Jovićević, Isidora Žebeljan MESTO: Svečana sala Skupštine grada Autorski koncert akademika Dušana Radića, najavljen kao rođendanski, održan je, nažalost, In memoriam istaknutom srpskom kompozitoru. Dušan Radić (Sombor, 10. april 1929 – Beograd 3. april 2010), stoji među najznamenitijim imenima srpskog muzičkog stvaralaštva druge polovine minulog i prvih godina ovog veka. Počeci njegovog umetničkog delovanja vezani su za doba pokušaja oslobađanja umetnosti od stega normativizacije koju je nakon Drugog svetskog rata u novouspostavljenom sistemu doneo socijalistički realizam. U to vreme Radić se prvi put suočava sa nesporazumima koje mu je doneo „radikalni modernizam“ i čak „kontrarevolucionarnost“ (kako je od strane pojedinih autoriteta svojevremeno okarakterisana njegova muzika). Marta 1954, zajedno sa kolegom Enrikom Josifom, priredio je zajednički autorski koncert kojim je inicirana čitava bura u muzičkom životu Beograda. Pavle Stefanović je tim povodom u Književnim novinama objavio članak „Dva seva munje u našoj muzičkoj žabokrečini“, i skrenuo pažnju na ime mladog kompozitora. Radićeva muzika je u to vreme jedna od retkih spona sa aktuelnim svetskim tokovima umetničke muzike (podsećamo, nakon studija kod Milenka Živkovića u Beogradu, Radić prolazi kroz usavršavanja u evropskim muzičkim metropolama od kojih je možda najbitnije ono kod Mijoa i Mesijana u Parizu). U svoja dela on ugrađuje tradiciju paralelno sa inovativnim kompozicionim tehnikama jer samo tako može da dosegne „slobodnu igru senzibilnog poetskog bića“ (D. Radić). Muziku retko odvaja od drugih umetničkih disciplina: logično, krug njegovih „intelektualnih ortaka“ (kako ih je nazivao Dragutin Gostuški), ne podrazumeva samo prijateljstva po liniji struke, tu su i književnici, slikari, sineaste... Tako će Radićeva muzika biti uvezivana sa poezijom, prozom, folklornim nasleđem, slikama koje su ga opsedale. Zanimljivo je da su mu upravo pokretne slike otvorile mogućnost odlaska u Holivud. Ovaj autor muzike značajnog broja dugometražnih filmova (među njima su bili i visokobudžetni holivudski spektakli), međutim, odlučio se za Beograd. Da li je pogrešio? Radićeva muzika, iako voljena od strane izvođača, nije prisutna u javnosti u onoj meri u kojoj to zaslužuje. Kompozitor je stoga poslednjih decenija, uz pisanje novih dela, pristupao i preradi postojećih svojih kompozicija u želji da ih učini pristupačnim interpretatorima; najčešće ih prevodi u kamerni zvuk (Radić je jedan od najplodnijih srpskih autora ovog domena). Ipak, nedobronamernost i osporavanje – u sopstvenoj otadžbini - prate ovog umetnika tokom čitave karijere. Čak je i poslednji koncert njegove muzike 13. aprila praćen neobičnim „nesporazumom“: Radić je otišao iznenada, ne sačekavši da čuje program koji je sam pripremao. Iz bogatog opusa koji je kompozitor za sobom ostavio (više od dve stotine dela razvrstao je u 35 opusa), ovom prilikom su izdvojena dela koja nude pogled na kamerne prostore njegovog stvaralaštva, pretežno obrade (izuzetak su Zapis za spomenik Darinki od Rajkovca za sopran i flautu i Svita za klavir), Radićevih prethodno postojećih kompozicija: za dve violine i klavir - Idila (obrada jedne od najčešće izvođenih autorovih dela, Pesme i igre za violinu i klavir, takođe i segment simfonijskih poema Iz moje zemlje) i Vinjete (po horskoj kompoziciji Gungulice); Probuđene senke za sopran i flautu (kao odjek kantate U očekivanju Marije), Ditiramb za violončelo i klavir (minijatura u originalu za kontrabas i klavir), Spisak za dva soprana i klavir (prvobitno deo triptiha Opsednuta vedrina za dva ženska glasa i kamerni orkestar). Izvođači, kojih je ove večeri bilo u velikom broju, ne skrivajući osećanja pristupaju partiturama; to je čitava pregršt intimnih posveta kompozitorovoj zaostavštini gde bliskost sa izvođenom muzikom govori da Radićevu muziku svakako neće dotaći prašina. Najuzbudljiviji trenuci koncerta stigli su sa proširenjem izvođačkog sastava, sa tri poslednja naslova u programu (Pastorala za flautu i gudački orkestar, Fantazija za violinu, violončelo i gudački orkestar i Kuća nasred druma za violinu i gudače) i izlaskom na scenu Žebeljan orkestra predvođenog kompozitorkom (ovde dirigentkinjom) Isidorom Žebeljan čije umetničke aktivnosti nisu usmerene isključivo na sopstveno stvaralaštvo, već u značajnim/internacionalnim razmerama na tumačenje i promociju opusa srpskih kompozitora. Žebeljanova sa svojim ansamblom i solistima, s prisnošću dodiruje sofisticirano tkivo Radićevih raznobojnih zvučnih pripovesti: nežnu i malko rastuženu Pastoralu; fantaziju koja je još u kompozitorovom uhu zvonila kao „asketski mirno izlaganje (...) bez ikakvih spoljnih efekata“; spokojstvo koje donosi povratak u sigurnost starinskog - u „spasonosne korene našeg veka“ - u Kuću nasred druma... Marija Ćirić Savremena proza O štetnosti istorije NASLOV: Ruševina AUTOR: Milan Đorđević IZDAVAČ: Matična biblioteka „Svetozar Marković“, Zaječar 2009. Neće biti netačno ako se kaže da je Ruševina svojevrstan mono-roman, ekskluzivna ispovest-pripovest jednog junaka i njegovih sećanja, komentara, shvatanja o ljudima, događajima, takozvanim malim i velikim stvarima. Prvi roman cenjenog pesnika, ali i pripovedača Milana Đorđevića knjiga je, dakle, svedene i u izvesnom smislu ovlašne narativne strategije, oivičene konvencijom tzv. pronađenog rukopisa i u potpunosti oslonjene na sugestivnost onoga o čemu se kazuje. A kazuje se, zaista, o mnogo čemu. Đorđevićev junak Vladan Konstantinović, sredovečni beogradski arhitekta, potomak ugledne građanske porodice i razočarani intelektualac koji svodi životne, a u neku ruku i epohalne račune, sasvim slobodno ili uz pomoć činjenica i (pseudo)dokumenta razmišlja o prošlosti i sadašosti Beograda i Srbije, o Londonu, Veneciji i Pragu, o graditeljima i rušiteljima gradova, o vladarima i plavookim diktatorima, o politici i ideologiji, o psihologiji čaršije, o porodičnim znamenitostima, o ratovima i bitkama, ali i o zidnim satovima, ženskim rukavicama, psećim ogrlicama, dečjim igračkama i još koječemu. Labava sižejna nit pri tome postoji tek u početnim poglavljima, koja Konstantinovića zatiču kod „mostarske“ raskrsnice i koja donose niz povezanih razmišljanja, celih malih eseja i slika na temu urbanističke i političke povesti prestonice, da bi junakov unutrašnji monolog potom meandrirao u različitim pravcima bez vidljivije motivacije, najčešće po logici predmetne ili tematske asocijacije. S druge strane, lajtmotivska žiža ovog „rasutog“ romana data je već u naslovnoj sugestiji, koja se zatim ponavlja i varira u junakovim brojnim refleksijama o tome da „sve što je sagrađeno ljudskom rukom postaje ruševina, razvalina i ruina“, odnosno da se „neprimetno i sam pretvorio u ljudsku ruinu“. Vrhunac ovog pesimističkog senčenja donosi uviđanje da „ruševine nimalo ne opominju našu jadnu vrstu, a ni prošlost, baš kao ni istorija, ničemu nas izgleda ne uči“, pa se zato i „sva telesna uživanja, sve strasti… delovanja i očajanja ljudi pretvaraju u fusnotu na kraju dosadno napisane istorijske knjižurine koju niko neće čitati“. Stoga je Ruševina u krajnjoj liniji zapravo deziluzionistička pripovest o beskorisnosti i štetnosti istorije za ljudski život, koji svoje najbolje momente ima tek u njenim „fusnotama“, u „napomenama“ i „apokrifnim detaljima“ zvaničnih povesti i oficijelnih tokova postojanja zajednica i civilizacija. Na ovakav odnos, uostalom, ukazuje i podnaslovna sintagma – „antiistorijska fantazmagorija“, stavljena u pročelje knjige kao svojevrsna formula ličnog pogleda na svet. Ruševina je, reklo bi se, bez ostatka i nastala u protivljenju fatalnom „višku istorije“, za koji je još pre stoleće i nešto više slavni filozof „vesele nauke“ i volje za moć tvrdio da neizostavno drobi i izopačuje život, upozoravajući na to da su istorijsko i neistorijsko jednako neophodni za zdravlje pojedinaca i kolektiva. Pitanje je samo povinuje li se ovaj deklarativno antiistorijski narativ Milana Đorđevića i onom ničeanski modernom uverenju da se umetnost suprotstavlja istoriji tako što je preobličava u čisto umetničko delo. Pasionirano se, s viškom diskurzivnosti i retoričnosti opirući istoriji kao povesti ideološko-političkog beščašća, on je, naime, do te mere zapravo uronjen u nju, u njene rđave posledice i zlehude odjeke, da bi se pre moglo kazati da je protivistorijski nego antiistorijski u doslovnom značenju reči. Uostalom, simbolične i doslovne razvaline nad kojima u ovom ruševnom romanu sve vreme lebdi ambivalentni benjaminovski anđeo povesti same po sebi svedoče o neotklonjivom, makar i epiloškom prisustvu istorije, koju je, kao što i biva u završnici knjige, možda moguće odaslati u virtualnu ropotarnicu „risajkl bina“, ali je, bar ovde, u ovakvom i ovdašnjem pisanju, ipak izgleda nije moguće trajno izbrisati i zameniti drugačijom vizijom postojanja. Tihomir Brajović