Radovan je pisao ćirilicom

Uloga Momčila Krajišnika u događanjima u Bosni i Hercegovini na kraju XX veka spada među važnije. On je predsedavao u parlamentima - prvo u Sarajevu, zatim na Palama. Učestvovao je u donošenju svih važnijih odluka. Haški tužilac veruje da je u njegovom radu bilo dela koja treba najoštrije kazniti. Već četvrtu godinu se sprema optužnica. Za to vreme Momčilo Krajišnik od svojih beleški sastavlja opsežnu knjigu o svom učešću u bosanskim događanjima. Prvi deo, iz koga će nIn u nekoliko nastavaka objaviti izvode, priprema se za štampu. U prvom nastavku Krajišnik opisuje kako je, pre rata, upoznao svoje ključne nacionalne saborce Radovana Karadžića i Nikolu Koljevića.

Da bi čovek u životu bilo što uradio, potrebno mu je vreme. Zato neki ljudi, svesni te činjenice, šute, marljivo rade i stvaraju dok se drugi samo pravdaju da su prezauzeti i da nemaju slobodnog vremena da išta stvore i završe. I tako, nije mali broj onih koji “u hodu” potroše gotovo ceo svoj život. Ta vrsta ljudi jedino zna da kritikuje, pre svega uspešnije i vrednije od sebe, ne primećujući da iza sebe neće ostaviti ništa vredno ni korisno. Oni ignorišu narodnu mudrost koja kaže da je vreme najveća vrednost koju čovek na dar od Boga dobije.

Zbog toga sam, svestan činjenice da se vreme koje čovek potroši jednom, nikad ne može vratiti, doneo odluku da kaznu, što se nalazim u haškom zatvoru, pretvorim u vlastitu korist. Odlučio sam da napišem svoju ispovest, svoje viđenje i svoja sećanja na događaje i ljude koji su obeležili najnoviju istoriju BiH.

U svom kazivanju sam odlučio da istinom repliciram nekolicini nabeđenih bosanskohercegovačkih i međunarodnih memoarista, uglavnom aktivnih sudionika bosanskohercegovačke krize, koji su iskrivljujući istorijske činjenice pokušali da za sve ono što se zlo desilo u BiH okrive srpsku, a amnestiraju muslimansku i hrvatsku stranu.

Nisam se, kao oni, bavio “zvučnim” imenima belosvetskih “mentora”, koje sam imao priliku, kao i oni, da sretnem, a koji su koristeći poziciju da predstavljaju veliku državu, nadmeno pokušali da fetišiziraju svoju inače skromnu ulogu u mirovnom procesu u BiH. Radilo se o uskogrudim i razmaženim ljudima, koji su ostali večno uvređeni i kivni na Srbe što im nisu omogućili da budu uspešni u njihovom nečasnom poslu.

Te diplomate, kukavice po svom duhovnom sklopu, svoj kukavičluk su skrivali protežirajući tzv. buldožer diplomatiju. U kontaktu s njima osećao sam prezir jer nikad ništa bezvrednije nisam video nego tu vrstu ljudi koje je na nesreću sudbina bila dodelila narodima Jugoslavije da im kroje sudbinu i određuje budućnost. Zato sam zaobišao ovu bezličnu masu nižerazrednih međunarodnih posrednika koji su, umesto pomoći, sve vreme dok je trajala kriza u BiH pokazivali svoje “mišiće” i trenirali strogoću verujući da će za svoje postupke dobiti aplauz a ne prekor iako su prekor zaslužili. NJih sam ostavio istoriji i istini da ih pošalje u zaborav gde im je i mesto a težište kazivanja sam usmerio na one koji danas trpe osudu i kritiku a sutra će se, verujem, o njima govoriti kao o časnim ljudima i žrtvenicima. Ubeđen sam da kad se strasti slegnu, objektivni sud istorije će njihovo zalaganje da do rata ne dođe, adekvatno vrednovati.

Kako sam upoznao Radovana Karadžića i Nikolu Koljevića

Uvek sam verovao u sudbinu jer sam imao dubok osećaj da kad sudbina uplete svoje “prste”, tada čovek teško može na sled događaja da utiče. Kad bih hteo ovu tvrdnju da potkrepim, prijateljima sam život upoređivao sa ćilimom kao simbolom lepote i prefinjenih šara i boja. Sudbina čoveku, kao za ćilim osnovu, određuje dužinu i čvrstinu, dok svi krupni i sitni motivi su čovečije delo čija lepota i sklad boja zavisi od čovekove veštine da život ulepša. Kraj života se završava kad osnova ćilima dođe do kraja. Svakako, postoje izuzeci koji tu osnovu preseku, odnosno od Boga dat život sebi prekrate, što je po hrišćanskom običaju smatrano smrtnim grehom pa je zato samoubicama i bilo zabranjeno sahranjivanje sa ostalim ljudima u istom groblju.

Ništa nije izgledalo tako sudbonosno ni posebno važno to što sam se upoznao sa Radovanom Karadžićem i Nikolom Koljevićem, tada kad se to desilo. Kasnije sa vremenske distance taj prvi utisak je dobio drugu ocenu i značaj, posebno kad sam se prisetio događaja koji su se desili nekih desetak godina kasnije.

Radovana sam upoznao osamdesetih godina, u vreme kad je Bosnom vladao politički “dvojac” Pozderac-Mikulić. Poznanstvu je prethodila molba jednog mog poznanika koji je od mene tražio uslugu a koja je bila vezana za njegovog prijatelja, tada nisam znao, radilo se o Radovanu. Tražio je da ga upoznam sa uslovima pod kojim banke odobravaju kredite za gradnju objekata namenjenih za preduzetničke privatne poslove.

Posle podužeg objašnjenja, u kome sam se trudio da dam što više podataka koliko su meni bili dostupni, moj poznanik je i dalje postavljao dodatna pitanja žaleći se da ima nezavidnu ulogu da to što mu pričam, mora da prenese svom prijatelju i shvata da se u taj posao dovoljno ne razume.

Da bismo rešili ovaj problem, zajednički smo zaključili da je najbolje da on organizuje sastanak nas dvojice s njegovim prijateljem kako bih ja njegovom prijatelju direktno objasnio uslove bankarskog kreditiranja. Tako je moj poznanik ugovorio prvi sastanak na kome sam se prvi put susreo sa Radovanom.

Na sastanku je Radovan izložio svoju ideju da na Palama izgradi jedan kombinovani namenski objekat, za odmor i za uzgoj koka nosilja. Znači, hteo je, po preporuci prijatelja s Pala, da se bavi proizvodnjom konzumnih kokošijih jaja. Radovanova ideja, kao doktora sa psihijatrijskom suspecijalizacijom i pored toga što poslove nisam delio na važne i manje važne, bila mi je neobična i nespojiva sa njegovom profesijom. U stvari, bio sam nepravedan jer ni poljoprivredni poslovi na mom imanju nisu bili prema toj istoj teoriji spojivi sa ekonomijom pa sam se ipak, bavio poljoprivredom i to sam smatrao logičnim. Svoje misli, kada sam se sam na tren zastideo, nisam izrekao Radovanu. S jedne strane, jer se nismo tada dovoljno poznavali, a s druge strane, jer me je razoružao njegov ogromni optimizam koji je iz njega izvirao. Radovan me je potpuno razoružao i odagnao insinuacione sumnje u veliku profitabilnost u predmetnom poslu. Zato sam odustao od bilo kakvih primedbi i pitanja i usmerio se da dam što korisnije odgovore na pitanja koja mi je Radovan postavljao, a postavljao je mnogo veći broj pitanja nego naš zajednički poznanik pre njega.

Verovatno bi se naše poznanstvo završilo tim prvim sastankom da kod Radovana nisam zapazio jednu retku i za mene, zbog tadašnjih međunacionalnih odnosa, možda najznačajniju transparentnu srpsku osobinu. Radovan je pisao ćirilicom. Zato sam ga tada, kad je već bio zapisao lične podatke jednog poznanika direktora, u Privrednoj banci u Sarajevu, upitao: “Zar je moguće da ima doktora kada znaju ćirilicu?” misleći da je to uradio izuzetno, jer su se masovno i “pravi Srbi” doktori pravdali što pišu latinicom “da to rade zbog latinskog jezika kada pišu recepte”, a ne zbog toga što je ćirilica proglašena nacionalističkom. Pravdali su se i zbog niza drugih razloga koje su pozivali u pomoć da bi svoj oportunizam opravdali u prilici kad im je to bilo potrebno.

Umesto sličnih odgovora na koje sam naučio da čujem, od Radovana sam dobio odgovor koji me je potpuno zbunio. Rekao je: “Ja sam Karadžić koji verno čuva Vukovu tradiciju, a što sam doktor, to me ništa manje ne obavezuje da ne budem ono što jesam.” Rekao je to tako divno bez teatralnosti i unapred sračunatog efekta, kome su ljudi težili, da sam u sebi priznao, iako ga praktično nisam kako treba ni upoznao, da je čovek koji pripada vrsti ljudi čije predstavnike do tada nisam sreo.

Umesto da svako od nas trojice pođe svojim putem, kako smo pre toga nameravali, nastavili smo razgovor o “fenomenu” koji se zvao ćirilica, ubrzo konstatujući da se ljudi, kada pišu ćirilicom u BiH, iako ravnopravno pismo latinici po Ustavu, mogu izbrojati na prste jedne ruke, kako narodna izreka kaže za slučajeve kao što je ovaj. Koliko smo do pre nepun sat svi imali razlog za žurbu, rasprava o ćirilici i razgovor o drugim nacionalnim pitanjima nam je svima bila prijatna. Gotovo smo bili zaboravili razlog zbog kog smo se sastali. Radovan je izneo svoja iskustva iz Udruženja književnika BiH u okviru čije aktivnosti Srbi pisci se bore za srpska nacionalna prava koja su, i po njima, u BiH ugrožena.

Bio sam iznenađen saznanjem da u Sarajevu postoji tako snažna intelektualna snaga koja se ne ponaša oportunistički prema zvaničnoj vlasti. Posebno sam bio srećan što se radilo o Srbima iz urbanog dela Sarajeva za koje je važilo mišljenje da kolaboriraju sa komunističkom vlasti sarajevske čaršije stavljajući sebe u ostvarenje velikobosanske ideje. S nevericom sam slušao o svetu s kojim se do tada nisam mešao i o kome sam imao pogrešno mišljenje. Zato sam nastavio da s Radovanom komuniciram, telefonom najčešće, ali i da se sastajemo.

Druženje sa Radovanom bilo je prijatno. U razgovorima je bio tolerantan, a u iznošenju mišljenja, i kad je verovao da je u pravu, nije bio grubo uporan, a posebno nije bio istrajan da svoje mišljenje nametne sagovorniku. Ne samo da nije bio isključiv nego je pokazivao razumevanje za ljude suprotnih stavova sa kojima se nije slagao. Divio sam mu se zbog te osobine koju nisam mogao da primetim kod većine ljudi koje sam poznavao. Otkrio sam u njegovom karakteru pravoslavnu plemenitost pomešanu sa boemskom komocijom i crnogorskom epskom tradicionalnošću. Bio je divna i skladna kombinacija različitih vrednosti u rasponu od tradicionalnih do savremeno modernih osobina čemu je mogao da pozavidi svako.

U našim razgovorima najčešća tema su bili nacionalni problemi. Aktuelnost ove teme sve češće se sama od sebe nametala kako su se političke prilike u BiH komplikovale. Imali smo gotovo identične stavove pa nas je podudarnost nacionalnih stavova još čvršće povezala. Spontano smo, umesto naših pojedinačnih političkih stavova, počeli da u naše druženje uključujemo veći broj ljudi. Bili su to Radovanovi i moji poznanici i prijatelji koje su nacionalna pitanja zanimala a koji su imali slične stavove kao i mi. Pored uobičajenog, da kažem spontanog, druženja počelo je naše druženje na krsnim slavama gde sam i upoznao Nikolu Koljevića.

Tog dana Nikola, njegov stariji brat Svetozar, takođe univerzitetski profesor i Risto Bokonjić, inače šef jedne od klinika Kliničko-bolničkog centra Sarajevo i njihove supruge, bili su Radovanovi gosti, koji su sedeli za stolom povodom Svetog Arhanđela, kad sam sa suprugom Milankom došao na slavu. Moj dolazak ih je prekinuo, kako sam shvatio, u razgovoru o temi o kojoj su očito često raspravljali. Tako su razgovarali kao da su unapred znali šta će ko od njih reći i kakve stavove izneti o temi o kojoj su vodili konverzaciju. Naš dolazak im je došao kao osveženje pa su se ljubopitljivo zainteresovali da dokuče što više informacija o nama i od nas. To se videlo iz vrste pitanja koje su postavljali. Nisu to rekli, ali sam to razumeo iz razgovora koji smo vodili. Imao sam osećaj kao da su pitanja unapred pripremili kao školsku lekciju koja se nauči namenski za dobru ocenu a ne da se to znanje sačuva. Kasnije se moje uverenje potvrdilo kao tačno, jer je ispitivanje kome sam bio podvrgnut bilo u uskoj korelaciji sa Radovanovim prethodnim razgovorom koji je sa njima vodio predstavljajući suprugu i mene u vanredno pozitivnom svetlu. To mi je Radovan naknadno potvrdio na šta sam se od srca nasmejao sećajući se njihovog lica koje nije moglo sakriti radoznalost da provere navode Radovanove priče. Čak sam imao utisak da su bili delimično razočarani jer su očekivali vanredne efekte a zauzvrat ja sam pokazao potpunu suzdržanost u razgovoru.

Ništa bolji utisak na početku nisam imao ni ja o svojim sagovornicima. Posebnog razloga za takav stav nisam imao, osim ako to definišem kao psihološki odgovor na ono što je lebdelo u vazduhu ili ono što sam jednostavno umišljeno kod sebe formirao. Ipak, takav utisak sam vrlo brzo promenio jer je razgovor postao zanimljiv i prijatan. Doznao sam da se nalazim u društvu Krajišnika pošto su Koljevići i Bokonjići slovili za stare banjalučke familije. Moji sagovornici su se kao kvalitetni kadrovi doselili poodavno iz Banjaluke u Sarajevo i tu ostali da žive i rade. Posebno sam se iznenadio kad sam doznao da su Sveto i Nikola oženjeni dvema sestrama, što je tada bila retkost.

Za stolom sam sedeo do Nikole, pa sam nastavio da s njim razgovaram ostavivši ostale da vode započeti dijalog koji smo supruga i ja našim dolaskom prekinuli. Verovatno zbog Nikolinog društva brzo sam zaboravio na prve utiske, osećao sam se prijatno. Nikola je bio divan i zabavan sagovornik. Kod njega sam prepoznao niz divnih ljudskih vrlina. Posebno, bio je elokventan upotrebljavajući u razgovoru prefinjene izraze i tople reči. Doznao sam da piše ćirilicom, da nije član Saveza komunista i da je univerzitetski profesor. Sve je to rekao kao da deklamuje pripremljeni tekst i kao da je želeo da stekne moje poverenje, ali imao sam utisak i da bi od mene dobio isto tako otvoren i iskren odgovor. Imponovalo mi je što je posedovao ogroman izvor emocija koje na trenutak nije mogao a na trenutak nije hteo da sakrije i obuzda. Pravo osveženje za mene je bio taj razgovor.

Nikolin brat Svetozar bio je takođe divan čovek, sa osobinama koje su bile gotovo istovetne Nikolinim. Slovio je u sarajevskim intelektualnim krugovima za poznatog naučnika i intelektualca. Kao i Nikola, prosto je u razgovoru zračio toplinom i nenametljivošću. U njegovim rečima je uvek bila neka snažna poruka i prijateljska sugestija. Oba Koljevića su posedovali urođeni karakterni šarm, pravoslavnu blagost i gradske gospodske manire. Kad sam dobio priliku da ih bolje upoznam, stekao sam utisak da ih poznajem godinama. Isto tako, njihova kopija bile su njihove supruge. Kao da su htele da ni najmanje ne zaostanu za muževima. Trudile su se da pokažu svoje simpatije i naklonost prema sagovornicima i da izraze zadovoljstvo zbog obostranog druženja i poznanstva.

Treći par na krsnoj slavi je bio Risto Bokonjić i njegova supruga. Gospodin Bokonjić je bio takođe uvaženi univerzitetski profesor i veliki stručnjak-lekar u KBC u Sarajevu. Imao je kao i braća Koljević veliki ugled u svojoj struci. Sa Karadžićima se družio jer je bračnom paru Karadžić, dok su bili studenti, bio profesor. A druženje se aktiviralo kad su postali kolege u istoj ustanovi.

Za razliku od Svete i Nikole, gospodin Bokonjić je imao pomalo nadređivački stav koji obično imaju ljudi prema mlađim od sebe ili ljudima koji žele da s drugima, kada se druže, zadrže prvouspostavljenu distancu. Kasnije sam konstatovao da sam zbog njegovog takvog stava imao onakav prvi nelagodan utisak.

U stvari, grešio sam. Zanemario sam činjenicu da je gospodin Bokonjić pre svega bio bivši profesor Karadžićima pa onda prijatelj i gost. Obe strane su takav odnos namerno negovale, što sam definisao kao odnos večno zahvalnog učenika prema dragom autoritativnom učitelju.

Gospodin Bokonjić je, u stvari, bio odmeren i staložen čovek koji se uspešno održao u sarajevskoj muslimanskoj čaršiji i uspeo da izbegne da ga kao “opasnog” Srbina eliminišu iz intelektualnih krugova kada su se donosile važne odluke iz njegove struke.

Ta krsna slava i sve naredne zbližile su me sa Radovanom i Nikolom. Shvatio sam da nas je sudbina zbližila, posebno što smo sva trojica imali kasnije prosto potrebu da se sastanemo i razmenimo misli i raspravimo neku dilemu. Nažalost, utroje smo imali retko priliku da se sastanemo. Svak je imao svoje obaveze i svoj život, ali i onoliko koliko smo to činili, bilo je dovoljno da ih dobro upoznam, ali i da od njih saznam o velikom broju Srba iz Sarajeva, koji su neorganizovani ličili na zlatnu prašinu prosutu i pomešanu u morskom pesku. Saznao sam o nizu pojedinačnih sudbina intelektualaca koji su bili proterani od tadašnjih vlasti u Beograd “sa kartom u jednom pravcu”. Poslednji od takvih, do tada čestih primera, bio je Rajko Petrov Nogo. Rajko je bio primer i ljudska sudbina o kojoj smo često razgovarali. Tako sam saznao za sva proganjanja koja je doživeo ovaj vrsni daroviti srpski pesnik ali ne samo on. Bilo ih je bezbroj i to sve velikih i divnih ljudi i intelektualaca.

Kad je Rajko bio “na tapetu”, muslimanska nacionalistička ali komunistička klika iz Udruženja književnika nije mogla da negira njegov talenat pa ga nisu mogli kao književnika da eliminišu nego da ga potkažu tadašnjoj policiji kao srpskog nacionalistu. Proteran je iako se grupa poštenih muslimanskih intelektualaca, pre svega njihovih kolega književnika, sa književnicima Srbima, do maksimuma založila da ga odbrani i u Sarajevu kao pesnički dragulj sačuva. Nisu uspeli jer se sve to dešavalo baš u kritičnoj komunističkoj dekadi dvadesetog veka, neposredno pred premijernu predstavu zaokruženja bosanskohercegovačke državnosti i stvaranja BiH, pre svega kao muslimanske države.

Kao što je Rajko proteran u tim posttitovskim godinama, Sarajevo je napustio veliki broj Srba intelektualaca, ali i Hrvata. Iz Sarajeva su proterani i neki Muslimani intelektualci kada su u novoj politici prepoznali veliko zlo koje će kasnije iste Muslimane kao narod posvađati sa oba druga naroda u Bosni i Hercegovini.

Šta su sve bili gresi Srba u Sarajevu a i u celoj Bosni, ilustrovao je Radovan na svom i Rajkovom primeru u jednom našem razgovoru. Pričao mi je kako su njih dvojica jedne godine na Badnji dan kupili i javno kroz grad proneli Hristovo drvce-badnjak, što su tadašnji vlastodršci proglasili njihovim nacionalističkim prkosom i srbovanjem.

Sam Radovan priznaje da je samo formalno bilo dozvoljeno slobodno izražavanje verskih i nacionalnih osećanja. Stvarnost je bila da je takva javno proklamovana odluka bila pusta licemerna proklamacija vlasti i ništa više. Stvarnost je bila sasvim drugačija. Diskretnim pritiscima, a u nekim slučajevima pravdajući pritiske kao preventivnu meru, vršena je otvorena represija protiv neposlušnika. Postojalo je nepisano pravilo da su bile dovoljne sugestije za ponašanje koje se smatralo nedozvoljenim iako za to nije postojala zakonska zabrana. Tako je bio slučaj i sa hrastovom grančicom koja je simbolizovala Hristovo rođenje. Zvanično je badnjak predstavljao ostvarenje ljudskih prava dok je nezvanično za gospodare Bosne bio faktor povređivanja nacionalnih osećanja nehrišćana. Kad je trebalo da se osude Srbi, ukazivalo se da tako ponašanje tangira nacionalna osećanja Muslimana, dok je slična mera činjena prilikom optuživanja Muslimana i Hrvata a sve u funkciji tobožnje zaštite Srba. A, u stvari, štićeni su samo komunistički interesi.

Iako je tu podvalu bilo lako prepoznati, građani iz reda sva tri naroda su krivili jedni druge a ne stvarne izvršioce njihovog progona. Zato je negovanje i upražnjavanje verskih i nacionalnih osećanja bilo getoizirano u okviru crkve ili ograničenog prostora, od režima osnovanih, nacionalnih ustanova i društva. Iako je to bilo tako, ipak tri srpska simbola: badnjak, ćirilica i ekavica bili su pod posebnim nadzorom zvanične vlasti. Kako su obični ljudi znali da primete, svi ostali simboli su bili neeksponirani i kao takvi bili su nevidljivi i bezopasni da postanu remetilački faktor za održanje vlasti dok su badnjak, ćirilica i ekavica transparentno bili nezaobilazna stvarnost koja se nije mogla sakriti.

-Nastaviće se -