Ne dam srce bogatašu!

U zemlji u kojoj nije retkost da se neko sahrani sa televizorom i prasećim pečenjem, logično je da se sahrani i sa srcem, jetrom ili pankreasom. A za tim organima na svakih 12 minuta neko novi stane u red za čekanje na transplantaciju organa sa polovičnom nadom da će dočekati ako živi u civilizovanom delu planete, pogotovo ukoliko se zadesio u Srbiji. U najboljem slučaju tek, svaki četvrti pacijent u Srbiji može da se nada dobije bubreg iako se radi o parnom organu koji može da se donira i sa živih srodnika. Kakve su onda šanse za organe koji se uzimaju samo sa kadavera (mrtvih davalaca) ako znamo da u Srbiji postoji samo 30.000 registrovanih donatora? Nije samo srce to koje nas određuje na skali humanosti; njega ćemo radije da ponudimo truljenju, crvima ili peći za kremiranje. Srbi ne žele da doniraju ni kožu. Deru se, bukvalno, živi ljudi da bi se pomoglo pacijentima sa opekotinama kojih je daleko više od onih kojima je potrebna transplantacija organa. Ponekada, za samo jednog pacijenta, odere se šest zdravih osoba (na taj način stvarajući i od njih pacijente), dok se svuda u svetu koža uzima sa mrtvih osoba i to na veoma jednostavan način – u periodu od 24 sata se uzme, obradi i stavi u zamrzivač na minus 80 stepeni. Na taj način ona je godinama upotrebljiva i ne postoji trka sa vremenom koja se obično javlja kada je neki drugi organ u pitanju, a ova pogodnost je omogućila da se obrazuju banke kože. Jedan od naših najpoznatijih plastičnih hirurga Dimitrije Panfilov je 1976. kao dežurni lekar u poznatoj bolnici za opekotine u Ludviksafen primio Niki Laudu, nekad, slavnog automobilskog asa, posle automobilske nesreće. Opekotine su prekrivale 90 odsto kože i to je nečim moralo da se prekrije. „Naša bolnica je lečila ljude od povreda na radu i kao jedna od najvećih i najopremljenijih je primala pacijente sa opekotinama od preko 50 odsto kože. Pacijentima sa tolikim opekotinama ne možemo uzimati sopstvenu kožu. Potrebno je vreme da se ona regeneriše. U prvom trenutku je neophodno pokriti tkivo biološkim zavojem da ne bi došlo do infekcije. Ta koža se odbacuje posle tri do četiri nedelje i tada je potrebno staviti novu. Kod nas se uglavnom ide na donatorstvo od rodbine i prijatelja, a mi smo u Nemačkoj imali mogućnost da dobijamo kožu sa leševa. Sarađivali smo sa institutom za patologiju i čak su naše sestre išle da je skidaju sa preminulih osoba. Takva koža se stavlja u azotni frižider tako da može gotovo beskonačno da se čuva. Postoji i alternativa – veštačka koža ili svinjska, ali se pokazalo da se ona vrlo brzo odbacuje, što je mučenje za pacijenta“, kaže dr Panfilov i dodaje: „Doniranje kože nije jedini humani aspekt kada je u pitanju plastična hirurgija, danas je medicina stigla dotle da se ljudima presađuje i tuđe lice. Rezultati nisu estetski zadovoljavajući, ali su u nekim slučajevima jedino rešenje. Francuskinja koja je pre dve godine primila tuđe lice nije imala izbor – pit bul je u potpunosti odgrizao njeno“. Da su ljudi, tačnije njih 1070, koliko ih je nedavno anketirao „Ipsos stratedžik marketing“ povodom donacije organa imali u vidu šta se sve može donirati, pitanje je da li bi rezultati bili drugačiji. Da li bi im ideja da nekom daju svoje lice ili šaku bila prihvatljivija ili odbojnija od pomisli da nekom ustupe svoju jetru? Interesantno je da većina ljudi koja razmišlja o transplantaciji uvek misli o tome da ona nešto mora da da, a veoma retko sebe zamišlja u ulozi primalaca (samo 27 odsto ispitanika je pomislilo na tu varijantu). Problem je što Srbi, bar tako tvrde, nisu obavešteni: polovina uopšte, veliki deo i jeste i nije, a samo petina tvrdi da tačno zna o čemu se radi. Ti koji znaju podržavaju donaciju organa, a negativniji stav imaju neobavešteni u koje spadaju: Beograđani, lica starija od 64 godine, domaćice, penzioneri i osobe sa nižim obrazovanjem. Protiv su jer nemanje poverenja u lekare i zdravstveni sistem, imaju strah od manipulacije organima, to jest, da neće završiti kod onih kojima su zaista potrebni?! Zatim, uvereni su da su bogati na vrhu liste čekanja i da time nema šanse za obične ljude, a pominje se često i strah od potencijalne nelegalne prodaje organa na crnom tržištu. Uz takva razmišljanja nije ni čudo što smo pri dnu evropske lestvice po broju transplantacija jer nije potrebna ni obaveštenost, ni obrazovanje, pa čak ni velika pamet da bi se shvatilo; nikada nijedan organ neće stići do nekoga kome nije potreban. Srce ne može da se drži u šteku, mora se usaditi u roku od nekoliko sati, a istorija nije zabeležila da je neko sa zdravim srcem poželeo da nosi tuđe. Da su malverzacije sa trgovinom organa preko reda nemoguće potvrdio je, svojevremeno, za NIN i profesor dr Zoran Kovačević koordinator Nacionalne komisije za transplantaciju organa na VMA. Tokom nedavne kampanje Produži život to je više puta i ponovio. “Jedan organ tela odgovara samo određenom broju bolesnika. Kada se pristupi uzimanju organa, uzima se i krv i limfna žlezda koji se šalju u Zavod za transfuziju. Tamo se imunološki profil ubacuje u kompjuter i poredi sa imunološkim profilom pacijenata koji čekaju. Obično se dobije 10 do 15 bolesnika kojima organ odgovara, njih pregleda višečlana komisija, a prednost imaju mlađi pacijenti, dužina čekanja i vitalne indikacije”, kaže dr Kovačević. Ali, čak i ako ne bismo verovali lekarima, kompjuteru i pravilima već se držali teze da će neko bogat uzeti organ preko reda, postavlja se pitanje; čega smo to odučili da se igramo? Ako odlučimo da ne zaveštamo nešto što nam zbilja više neće trebati, da li se to samo da bi neki bogataš umro? Psiholog Vera Kondić, međutim, objašnjava i najčešće razloge za nedoniranje organa: „Kao najveći strah pojavljuje se teza; neko će me ubiti i uzeti mi organe. Zatim, svi se pozivaju na slučajeve kada su se ljudi budili posle višegodišnjih koma. Moždana smrt prethodi prestanku radu srca (do 24 časa još može da radi), zato se ljudi plaše, ali i nemaju poverenje u lekare. Kod nas ne postoji ni navika da nam takve stvari budu prihvatljive. Postoji još jedan problem: nepoverenje u vlasti i nepoverenje u rad ministarstva. A, nedavno je najavljeno da ćemo napraviti sporazum sa evropskom asocijacijom za doniranje organa Eurotransplant uz obrazloženje da će nam članstvo pomoći da dođemo do organa. Mnogi su to shvatili sasvim drugačije tako da sam se suočila sa opravdanjima tipa: sada ćemo da dajemo i organe za Evropu, sve su nam uzeli sada hoće još i to“. I Srđan Bogosavljević, direktor „Ipsos stratedžik marketing“ na osnovu istraživanja zaključuje da je prepreka nepoverenje u zdravstveni sistem i sumnja da protekcija ne igra glavnu ulogu, ali da postoji određena spremnost među onima koji donaciju smatraju „dobrom idejom“ da uz pravilnu informisanost pređu put do donatora. A koliko je to dug put najbolje objašnjava činjenica da bi više od 30 odsto ispitanika organ dali samo nekome koga poznaju. Ako apstrahujemo činjenicu da se organ daje nekoliko sati po smrti osobi kojoj je u tom trenutku život najugroženiji i da ne postoji nijedan ovozemaljski zakon kojim za takvu prigodu može da se obezbedi poznati primalac, neinformisanost ipak nije do kraja iscrpljena. Zato Vera Kondić dodaje: “Stav onih koji se kolebaju glasi: zaveštavam organe ako znam ko će da primi. To je potpuno iracionalno objašnjenje. Jer, ko može da zna ko će dobiti organe kada umrem i kako ću to da proverim. I ako recimo porodica proveri i vidi da su organi dati nekom drugom hoće li tražiti da se izvade i poklone onom kome su namenjeni“, pita se Vera Kondić. Osim navedenih razloga koji su zajednički za celu populaciju, domaćice i penzioneri još imaju odbojnost prema transplantaciji organa iz religioznih pobuda, i jer su protiv skrnavljenja tela nakon smrti. Ukupan broj ispitanika koji ovo navodi kao razlog nije velik (oko 8 odsto), ali ni zanemarljiv, ako se zna da je Srpska pravoslavna crkva pošteno odradila svoj posao u akciji Produži život. To je i potvrdio episkop bački g. Irinej: „Pitanje transplantacije ljudskih organa na isti način posmatraju i vrednuju Pravoslavna i Rimokatolička crkva, kao i tradicionalne crkve reformacije. Sa hrišćanskim gledištima se u ovom slučaju podudaraju i gledišta judaizma i islama. Za sve verujuće ljude polazna tačka u sagledavanju tema vezanih za transplantaciju i za druge, srodne medicinske zahvate jesu neprikosnovena vrednost, sloboda i dostojanstvo ljudske ličnosti i svetinja života kao neopozivog dara Božje ljubavi. To znači da transplantacija nekog organa sa jednog čoveka na drugog jeste ne samo dozvoljena nego i zaslužuje svaku pohvalu sa stanovišta hrišćanskog morala“. A uz sličnosti na koje episkop Bulović upozorava ide i jedna razlika između hrišćanstva i judaizma: Jevreji veruju da je donacija organa obaveza i da čovek nema prava da zadržava tkiva koja nekom mogu da spasu život. E, pa u Srbiji bi mnogi ipak da ih zadrže i pored činjenice da u ovom trenutku na kadaveričnu transplantaciju bubrega čeka oko 1.500 bubrežnih bolesnika, na transplantaciju jetre oko 200, a na srce oko 30 pacijenata. I da nam godišnje umire oko 30 ljudi koji nisu dočekali organ i pored činjenice da RZZO godišnje izdvaja oko 150 miliona dinara za transplantacije u inostranstvu. A da ne pominjemo opekotine kojih zbog ne baš uspešne zaštite na radu imamo u daleko većem broju nego što živi ljudi svojim donacijama mogu da opsluže bez posledica. Ako ništa drugo – pakleno boli.