Kuda ide Srbija

Aktuelna vlast zasipa nas, preko kontrolisanih medija, zaklinjanjem u evropsku perspektivu Srbije. Priča o borbi protiv organizovanog kriminala i s tim u vezi o reformi sudstva, kao nedeljivim procesima, najbolji je pokazatelj pravca kojim ide Srbija. Kao uvod najpre treba podsetiti na sadržaj obraćanja javnosti predsednika Srbije, koje obiluje neprimerenim kvalifikacijama na račun opozicije, po modelu koji je već oproban devedesetih godina i koji je zemlju uveo u haos, a društvene prilike doveo na ivicu građanskog rata! Predsednik Srbije, kao predsednik svih građana ove države pre neki dan jednostavno ih razvrsta u konstruktivne i destruktivne, nekoliko njegovih ministara, kao po komandi to razradiše detaljnije i još oštrije, pa se možemo nadati jasnom, ideološki motivisanom obračunu sa destruktivcima! Kako i na koji način, ostaje da vidimo. Kuda to ide Srbija? S tim u vezi hajde da kažemo koju o reformi sudstva, u svetlu evropskih perspektiva Srbije. Od začetka ideje o „reizboru ili opštem izboru“ u sudstvu Srbije, skoro svi relevantni subjekti (čitaj oni koji se razumeju u sektor sudstva) ukazivali su da se reforma sudstva mora izvoditi oprezno i uz puno poštovanje Ustava, zakona, ali i opšteprihvaćenih evropskih standarda za uspostavljanje nezavisnog i profesionalnog sudstva. Iz izvršne vlasti, sve vreme, pa i nakon katastrofalnog zahvata u sudstvo stizala su uveravanja da su Ustav i zakon poštovani, da se ima puna podrška Evrope i da čak dobijaju pohvale za reformu koja je saglasna sa evropskim principima koji su gore pomenuti. Kritičarima tzv. reforme lepljene su prigodne etikete – Društvu sudija da mu je rukovodstvo ilegalno, da su njegovi članovi, a naročito nereizabrani nedostojni, korumpirani, bave se magijom, prostitucijom i čime sve ne, a onima drugima iz reda profesure i advokature da kritikom ruše napore vlasti u borbi protiv organizovanog kriminala! Sve to je već viđeno i za tim se posezalo u odsustvu pravih argumenata kojima bi se mogao odbraniti navodni reformski proces, bez obzira na oblast u kojoj je sprovođen. No, nijednog trenutka u javnost nije došla informacija o tome ko je taj britki um, reformator čije vizije očigledno prevazilaze autoritete iz oblasti prava (recimo ugledni profesori prava: dr Vesna Rakić-Vodinelić, dr Zoran Tomić, dr Zoran Ivošević, koji je javno objasnio i kako je izmanipulisan od reformatora i drugi koji su svoje negativne ocene i stavove iznosili u više navrata! Sudeći po žestini apologetike reforme, to bi mogli biti: ministarka pravde Snežana Malović ili pak predsednica Visokog saveta sudstva Nata Mesarović ili pak advokat Boško Ristić, predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe. Ne želim da iznosim lični sud o tome ko kakvu specifičnu težinu ima, ali će čitaoci sami to lako zaključiti jer smo svi više puta bili u prilici da čitamo njihove napise ili ih pak slušamo u raznim prilikama! Teško državi u kojoj o struci odlučuju nedovoljno kompetentni, uz to stranački ili interesno motivisani, makar bili i dobronamerni! No, ako vam eminentni stručnjaci stavljaju do znanja da nešto nije dobro, a vi i pored toga terate dalje kao da se ništa nije dogodilo, nego još pokušavate da diskreditujete svaku kritiku, onda se opravdano postavlja pitanje dobrih namera reformatora. Kuda to onda ide Srbija? Teško državi u kojoj o struci odlučuju nedovoljno kompetentni, uz to stranački ili interesno motivisani, makar bili i dobronamerni! Kuda to onda ide Srbija?