Đavo u Narodnoj skupštini

Pre nekoliko dana čaršiju je uzdrmala vest da je u Skupštini Srbije uhapšena izvesna prostitutka. Nisu je, vele, uhapsili zbog činjenice što je ušla u hram demokratije; relativno slobodan pristup Skupštini jedno je od onih pompeznih, a besmislenih građanskih prava. Kažem relativno, zato što se u „najviše zakonodavno telo“ u praksi može ući isključivo na poziv nekog od poslanika. Elem, damu su, navodno, uzaptili jer se zbog nekih sitnih nepočinstava nalazila na poternici MUP-a. Ovaj detalj zaslužuje malu analizu. Tačno je da se na skupštinskoj prijavnici ostavlja lična karta, a da se za uzvrat dobije plastična kartica na kojoj piše „posetilac”. Ali do skora sam mislio da je to, da kažemo, bezbednosno simboličan čin, a da skupštinsko obezbeđenje ne čine pripadnici MUP-a ili, ne daj Bože, Udbe. Bio sam i ja u par navrata u Skupštini, doduše onoj staroj, podzemnoj koja se mnogo lepše uklapala u naš (para)politički sistem. Evo kako je procedura tekla. “Dobar dan”, kažem. “Imam sastanak sa poslanikom Batićem.” Dežurni baci pogled u neki ćitap, uveri se da ne lažem, uzme ličnu kartu, da mi propusnicu. I stvar gotova. Bar naizgled. Nisam ni sanjao da čim posetilac zamakne u lavirint vrhovne demokratske ustanove sledi temeljna provera. Podaci se promptno dostavljaju “tamo gde treba”, iz centrale ubrzo (kompjuterizacija, bato) stiže odgovor: ili “čist je”, ili – “hapsiti”. Ne dao Bog da ja negodujem protiv državinog prava da se brine o sigurnosti narodnih poslanika. Pogotovo u ovo nesigurno vreme međunarodnog terorizma. Ja se samo zalažem za transparentnost. Ako se na skupštinskoj prijavnici vrše provere, ako su bezbednjaci pripadnici MUP-a, duh demokratije nalaže da se na prijavnicu postavi tabla MUP Stari grad, Odeljenje Narodna skupština. Pa i vuk sit i ovce na broju. Svako će znati na čemu je. Pa ako posetilac ima kriminalni dosije, onda će se držati podalje od parlamenta, a pre ili kasnije ionako će pasti u šake poslovične srpske pravde. Da se mi sada vratimo na slučaj Suzane P. koja je, misleći da koristi ustavom (zakonom?) zagarantovano pravo posete Skupštini, platila slobodom. Budući da goreopisani katastrofični scenario o skupštinskoj prijavnici kao pritajenoj ispostavi Udbe ipak ne smatram realističnim, onda se Suzanina arestacija može objasniti isključivo malom teorijom zavere. Neko je, a taj verovatno nije iz stranke Onoga ko je Suzanu pozvao, saznao da dama dolazi, pa je to javio “tamo gde treba”. S verovatnim ciljem kompromitacije narodnog poslanika i njegove “državotvorne stranke”. Nešto je, izgleda, zaškripalo u uhodanom mehanizmu podlosti. Ili je, pre će biti, nekome došlo iz dupeta u glavu da će “građanistička Srbija” stati u odbranu Suzane P. Da će nevladine organizacije s pravom graknuti: kakve veze ima nečija profesija sa posetom skupštini? Da će, u konačnom zbiru, dara biti veća od mere. I da tu političkog profita neće biti. Ipak smo malo odmakli na putu ka EU. Ali paranoji nema granica. Šta, postavlja se pitanje, ako Suzana P. nije došla u Skupštinu motivisana radoznalošću i željom da se na licu mesta obavesti o ustrojstvu i radu institucije sistema? Šta ako je neki narodni poslanik, potajni razvratnik, pozvao damu s ciljem da u svojoj kancelariji ili – daleko bilo – u poslaničkom klubu, napravi orgiju. Na to pitanje nikada nećemo dobiti odgovor jer je Suzana P. sasečena u korenu, to jest na ulasku. A ako mene pitate, ne bih ja tako olako odbacio ovu mogućnost. Lik delije koji je u stanju da pozove damu na jeftin ručak u skupštinskom restoranu, da je posle toga odvede u kancelariju (možda i u podrum) pa da je natrti, savršeno se uklapa u profil bar jedne trećine narodnih deputata. A paranoja raste li raste. U tom slučaju, denuncijacija Suzane P. mogla je doći iz prijateljskih redova. Načulo se, recimo, nešto o lošim navikama necelomudrenog partijskog kolege, možda je takvih stvari bivalo i ranije, možda su i dušmanski poslanici nešto načuli, pa je bolje sprečiti nego lečiti. No dobro, stvar je legla, vuk pojeo magarca, kakvu pouku možemo izvući iz minule afere? Pouke nema, ali to uopšte ne znači da je hapšenje Suzane P. stvar nevredna analiziranja. Čitava afera se, zapravo, zasnivala na istim matricama na kojima funkcioniše i srpska politika i nije nimalo neobično što se razbuktala upravo u ključnoj ustanovi sistema. Da ja ne preterujem? Ne bih rekao. Sudbina svih političkih i pravnih projekata u ovoj zemlji u dlaku je istovetna sudbini Suzane P. s tim što projekti ne završavaju u zatvoru nego u zaboravu. Dakle, jedna stvar (autoput, recimo) pojavljuje se niotkuda. Nema projekta. Nema para. Ne postoji stvarna namera da se put gradi. Ali autoput neko vreme krivuda skupštinskim hodnicima i salama. To što autoputa nema, uopšte ne znači da nema stvari koje idu uz autoput: benzinskih pumpi, deonica, zemljišnih parcela, trangi-frangi i ko zna čega još. Onda autoput padne u zaborav. Da bi nekoliko godina kasnije ponovo vaskrsnuo. Eto, javnost se zgrozila nad Suzaninom intruzijom u srce sistema, a osvetničko razvaljivanje Beograda u organizaciji Vlade Srbije gotovo niko i ne pominje, osim Tadića kad je neraspoložen i kad poželi da pripreti Koštunici. Pa, reći će neko, kako je moguće uporediti “veličanstveni narodni skup” sa ulaskom jedne prostitutke u Skupštinu? Lako. U oba se slučaja radi o prostituciji. S tim što je ova Suzanina neuporedivo humanija i prihvatljivija. Koštuničin miting je, zapravo, bio dimna zavesa za planiranu destrukciju ambasada zemalja koje su podržale secesiju Kosova. Pretpostavljam da prateće demoliranje, višečasovni kolaps državnog sistema, opšta pljačka i gubitak jednog ljudskog života nisu bili planirani. Ali stvar se otrgnula kontroli. Organizator, svejedno, mora da snosi odgovornost. Milioni evra štete su u pitanju. Stvar, međutim, pala u duboki zaborav. Samo nam se Tadić, obično kad mu se rejting strmopizdi, ponekad priseti “paljenja Beograda” i obeća da “neće dozvoliti da se te stranke vrate na vlast”. Efikasnost policije i skupštinskog obezbeđenja, ispoljeni prilikom Suzanine posete Skupštini, zatajali su u istrazi odgovornih za urušavanje države i ustavnog sistema koji – ni dve i kusur godine posle mitinga – nisu ni izdaleka ponovo uspostavljeni. Niti će biti uspostavljeni dok se odgovorni za vandalizam ne nađu u CZ-u, u Suzaninom društvu. Nije li još prošle godine državni udar visio u vazduhu povodom jedne tako efemerne stvari kakva je gay parada? Sećate li se kada je ono majušna cesna zaobišla sofistikovane sisteme sovjetske vazdušne odbrane i sletela na Crveni trg. Prostitutka u Narodnoj skupštini Srbije je – istina na mnogo manjoj skali – jedan od takvih simboličnih događaja. Naravno, za naše politikante, uglavnom obrazovane u duhu marksizma i lenjinizma, simbol je isto što i saobraćajni znak. Isuviše je već, međutim, simbola i saobraćajnih znakova koji upozoravaju na krizu parlamentarnog sistema. Ne mislim pri tom na rastući primitivizam i prostaštvo na sednicama (to je, jel'te folklor) već na prostituisanje same ideje parlamentarne demokratije u kome su nosioci suvereniteta – građani – lišeni bilo kakve mogućnosti odlučivanja, pa čak i izbora, svedeni na apstraktne “Srbe” prepuštene brizi političkih partija koje su u potpunosti privatizovale državu. Eto razloga svih naših posrtanja. Partijske i višepartijske države, svejedno, nisu funkcionalne i po pravilu su siromašne zbog toga što se ne zasnivaju na združenom delovanju svih građana, već se sve svodi na manje ili više promašene eksperimente državnog aparata i “planske” diplomatije finansirane uzurpiranim novcem. U sistemima kakav je naš, državni aparat je snažan, a država je slaba. Ili jedva da i postoji. Neprijatelji, mondijalisti, secesionisti, ale i vrane i ostale aveti i strašila faktički protiv sebe nemaju osam miliona građana već dvestotinjak hiljada činovnika. Zbog toga se gube teritorije i zbog toga se sve dublje tone u siromaštvo. Država u kojoj nije skandal rušenje glavnog grada u organizaciji vlade, u kojoj nije skandal skupštinska neefikasnost i anomija, a u kojoj je skandal ulazak jedne prostitutke u Skupštinu, ne bi se trebala nadati blistavoj budućnosti. Stvar se, ipak, možda može popraviti. Ako bi se provera građana sa skupštinske prijavnice proširila na sva mesta i na sve prilike u kojima se mora pokazati lična karta - učlanjivanje u biblioteku, bankarski šalteri, itd. – svašta bismo još interesantnog saznali. A kako stvari teku – i saznaćemo.