Pešice po svetu

Biće da sam najbliži sebi u šetnji po poljima oko grada u kome živim. U taj se poduhvat upuštam bar tri-četiri puta nedeljno; to je sve što sam smislio protiv onoga što V. B. Jejts u jednoj pesmi nazva sedentary trade (sedeći , spisateljski posao). Kad završim jutarnju šihtu, koja ne traje duže od četiri sata, uprtim ranac i izjurim u slobodu. Deo onoga što sam lovio pišući leži, netaknuto i neosvojivo, po poljima i livadama. U hodanju se otvara bezmerje mogućnosti koje mi, za pisaćim stolom, teže dolaze na um. Zbog pojačane cirkulacije krvi i njenog ravnomernijeg raspoređivanja ubrzava se i izoštrava mišljenje. Lakše dolazim do smelih zaokruženja i krupnih zaključaka, uspostavljaju se neočekivane veze između slika, utisaka, slutnji i činjenica. Mozak je kaleidoskop u kojem se mikrokozmos i makrokozmos neprestano preuslojavaju, raspadaju i obnavljaju u simetričnom poretku. Negde oko sredine dnevne maršrute, pod nevelikim orahom, opština je pre nekoliko godina postavila drvenu klupu koju sam od prvog dana prisvojio. Sudeći po praznim konzervama i pivskim flašama, koje povremeno skupljam i odnosim u kantu za otpatke, moju klupu koriste matori alkoholičari, mladi narkomani, i drugi zagađivači prirode. Srećom, ne u isto vreme kad i ja. Sednem, popijem čaj od sedam trava, čija se vrelina u termosu dugo obdržava. Ponekad se, mobilnim telefonom, javim u Srbiju. Čujem da su je, u Beogradu, podelili na prvu i na drugu. Moja je ona treća, kroz koju sam, kao đak niže gimnazije, svakodnevno pešačio po petnaestak kilometara. U zimu se razdanjivalo na drugoj polovini izlokanog makadamskog puta. Zemlja je, kao plava podnebesna utvara, izranjala između bregova i planina čiji su vrhovi zatvarali krivudavi amfiteatar. Tri godine sam, u nadmenoj sreskoj varošici, pohađao novosagrađeni hram prosvete i nauke, sanjajući o daljinama u koje je dva puta dnevno odlazio garavi voz, i kuda je, uveče, uranjalo sunce. Pešačio sam po lepom i ružnom vremenu, po kiši i snegu, u poderanoj obući čiji se prvobitni oblik nije mogao razaznati, pošto ju je otac svake nedelje popravljao, lepeći zakrpu na zakrpu, od čega su se cokule nadebljavale i izobličavale. Sve u hodu, pročitao sam mnogo uzbudljivih knjiga pozajmljenih iz Narodne čitaonice, što je kod seljaka izazivalo divljenje. („Vidi čega se setio, uči u hodu!“). Između Belanovice i LJiga, jutrom i predveče, prolazio je autobus, za one koji su mogli da plate kartu. Mi, žitelji treće Srbije, nismo spadali u te srećnike. Nekih jutara bih sačekao autobus na krivini iznad Živkovića kuća: onde je, u zaokretanju, morao usporiti, pa bih zaskočio na metalnu lotru i tako, umesto za četrdeset, stigao u školu za pet minuta. To se zvalo kačenje na autobus. Pa sve tako, pešačeći i kačeći se, slepi putnik i nezvani gost, iz treće Srbije stigoh u treću Francusku, gde mi je dobro, onako kako je dobro travama i pticama. Svaku stopu dnevne pešačke staze znam napamet, pa mogu misliti o čemu me je volja. Vodim razgovore sa dalekim prijateljima, ili se ljuto sporim, obračunavam se sa glupostima koje sam nedavno čuo ili pročitao, ljutim se na svoje budalaštine, kidam veze i kvarim odnose, a da oni s kojima se sukobljavam o tome ništa ne znaju, donosim valjane odluke za koje se posle ispostavi da i nisu tako valjane. Kadikad mi se ukaže srećno rešenje za problem koji mi je mesecima izgledao nerešiv, a biva da mi padne na um naslov za knjigu koju pišem. Šetač je veliki revizionista. Peripatetičari su, u nekoliko vekova, pretumbali filozofsko nasleđe Starog sveta. U hodu se nudimo beskraju, flertujemo sa prolaznošću. (Ulične prostitutke, te neumorne šetačice, francuski argo je nazvao peripatetičarkama). Staze kojima sam prošao pohranjene su u meni izvan svakog vremenskog sleda; isplivavaju, kao mehurići, neuhvatljivim povodima. Sredinom sedamdesetih, na vrhu Pirineja, videh u kori bukve urezana slova, na engleskom jeziku: Ja sam bio ovde 1970. I was here... Bilo je to jedno opšteljudsko Ja, pokušaj polustvarne jedinke da u polustvarnom svetu ostavi svedočanstvo o svom postojanju. Slovu je poveren zadatak pamćenja, što je, verovatno, najviši smisao književnosti, sažet u poruci Bio sam jednom na ovom svetu. U uputstvima za pešačenje, koja se dele po planinarskim društvima i prodavnicama prikladne opreme, stoji da treba koračati gledajući pravo preda se, uspravljenih leđa, spuštenih ramena, poluotvorenih usta, i mahati slobodno rukama. Kao i u slučaju proznog izražavanja g. Žurdena, teorija ovde ne propisuje praksu, nego je opisuje. Flebolozi (stručnjaci za vene) savetuju dnevno pešačenje od dvadeset minuta. Ja isteram i po sat i po. Dešava mi se da pešačim i u snu, nizbrdicama dugim stotinu i više kilometara. Dok sam bio mlađi, često sam se, u snu, odvajao od zemlje, pravio sam korake duge po trideset metara, i sve onako, lebdeći i leteći, čudio sam se, otkud mi ta neobična sposobnost. Što se tiče podviga na javi, jednom sam, između jutra i večeri, prevalio trideset šest kilometara. Uzevši sobu u motelu, jedva sam se uspuzao do prvog sprata: toliko su me bolele potkolenice, da sam se oberučke držao za gelender. Posle čuh da u dužim maršrutama valja uzeti koju kocku šećera, ili aspirin. Pešačenje je, svakako, najjevtiniji način putovanja, sredstvo koje ne zna za tehničke kvarove, ne pogađa ga skupoća goriva, ne ometa ga vulkanska prašina sa Islanda. Za nj smo osposobljeni od trenutka kad se, na radost roditelja, uspravimo na noge. Po mom mišljenju, treba izbegavati saputnike, ili se držati po strani od organizovanih grupa. Prisustvo drugih dekoncentriše, sputava maštu. Zajedničko pešačenje godi jedino zaljubljenim parovima: nežna osećanja se dadu razmenjivati i ćutke. LJubav ne trpi mudrovanje. Usamljenik je zanimljiv sam sebi, šetnja mu pomaže da neke stvari istera na čistac. Posle prevaljenih pet kilometara, i malo plivanja, preporodim se, i ručak mi prija kao parče hleba seljaku posle kopanja i oranja. Pešačenje može imati i političku dimenziju. Veliki marš (1935-1936) doveo je Mao Cedunga na upravu nad šestinom planetarne populacije. Neki se naši savremenici hvale epopejom protestnih šetnji kroz glavni grad, onako kako su se solunci, nekad, ponosili osvajanjem Kajmakčalana, a partizani izvlačenjem iz neprijateljskog obruča na Sutjesci. Herojska žrtva naših pešaka nagrađena je, u dobroj domaćoj tradiciji, uglednim društvenim položajima. NJima sam posvetio jednu pesmicu u zbirci Pešački monolog (Plato, 2007): Dedovi Albaniju pređoše peške Da izdržljivost pokažu našu; Sinovi, izdanci loze viteške, U Igmanskom se smrzoše maršu. Ni unuci ne behu kašalj mačeći: Dok im je sa usana pena kipela, Preko Terazija pešačeći Poderaše hiljadu pari cipela. Pre dve godine Sanja mi je, u Uranopolisu, kupila štap, s kojim sam hodočastio do Hilandara, i odonda ga vučem uza se. Posvetio sam mu jedan epigram, u zbirci Crno ispod noktiju (Plato, 2009): Svakog dana tapa-tapa, Šetam sat-dva, skidam salo, U društvu mog starog štapa Kom do šetnje nije stalo. Štap poskakuje po kaldrmi, po čaporju i džombama; pri tom se tre i neprimetno skraćuje. U početku je bio dugačak 112 santimetara. Onomad sam ga ponovo izmerio: skratio se za dva santimetra. U sadašnjem ritmu, bilo bi mi potrebno 110 godina da ga do kraja izližem; u tom slučaju bih se morao i sam smanjivati, dok ne postanem patuljak. Ako ga ne polomim, ili ne bacim u vatru, svakako će me nadživeti. LJudi se pretvaraju u prah i pepeo brže od svojih štapova.