ENGLESKA ŠKOLA

Uživam u televizijskim prenosima sa britanskih fudbalskih stadiona. Podjednako me oduševljavaju slike sa terena kao i sekvence iz gledališta. Na neki fenomenološki način, ove potonje čak i više. Kakva eksplozija strasti, nepatvorene ljubavi, odanosti i neupitne pripadnosti voljenom klubu. Spektakl ničim neomeđen. Svoj klub vole bakice sa nehajno prebačenim navijačkim šalom preko ramena i buljuci tinejdžerki koje svaki potez ljubimaca prate, uz gotovo histeričnu vrisku, kao na nekakvom rok koncertu. Besomučno navijaju za svoj klub školarci u klupskim dresovima, ali i ozbiljna gospoda u godinama, takođe u majicama voljenog kluba. Dabome, ima tu i žestokih uvreda protivničkim igračima, ali se zna granica, dokle se može i sme. I to na stadionima bez ograde između terena i tribina, u kontaktu tako bliske vrste, da fanovi, doslovce, mogu da dodirnu fudbalere i klupske funkcionere. A nije tako bilo oduvek. Svedočio sam, sedamdesetih godina prošlog veka, scenama koje su potpuno sličile velikim verskim i građanskim sukobima diljem globusa. Važilo je pravilo da utakmice, nakon formalnog kraja, moraju biti začinjene neredima i tučnjavom, sa ozbiljnije povređenim učesnicima. Gostujuće navijačke horde smatrale su svojom obavezom da devastiraju ulice i radnje oko stadiona koji nije njihov, razbijajući pri tom parkirane automobile i vozila javnog prevoza. Domaćini su, opet, smatrali pitanjem navijačke časti da, što je moguće žešće, zagorčaju život uljezima. Sve tako do one velike tragedije na briselskom Hejselu (1985). Britanski klubovi su proterani iz evropskih takmičenja. E, tu je država kazala – dosta! Svi u istom frontu: parlament, policija i sudovi. I, klubovi, dabome. Mimo lažne hipokrizije i jeftinog udvaranja nekolicini siledžija i zgubidana, profesionalnih navijačkih vođa, koji su svoj lagodni život, zahvaljujući klupskim honorarima, svake sedmice overavali tako što su stotine drugih nagonili da se žestoko tuku i demoliraju tuđu imovinu. Uz vrlo ozbiljne posledice. Teška ranavanja, ubistva čak... Ali, tome je došao kraj. Jednom za svagda. Dakle, prenosi. Pola veka nakon što ih je Bi-Bi-Si, tada jedina ostrvska televizija, ustoličila kao obaveznost u svojoj ponudi, oni i danas, u prebogatoj mreži emitera, rade po istom obrascu. Onom koji prepoznajemo kao englesku školu: široki plan terena, potom krupnjak aktera, ponavljanje akcije, opet krupno na pojedinca. Kod krucijalnih događanja (pogodak, recimo), uz navedeno, obavezno ide i takozvani sloumoušn, plus gledalište: široko na tribine, pa krupno na zanimljivog pojedinca. Jednačina bez nepoznatih. Savršeno jednostavno.