Bez ljubavi se nigde ne stiže

Delo Meše Selimovića spada u ono najvrednije što u komunikaciji više kultura i tradicija nastaje. Bosna i Hercegovina, islam i tursko nasleđe, sve je to u Mešinom delu blisko i svoje isto toliko koliko se, kao u jednoj vrsti alegorije savremenosti ono što mi jesmo prenosi u prošlost, dok se i ta prošlost vidi u nama danas i sada. Tu nije reč o nekim tuđincima koji su nam daleki i strani, već o svima nama, i o Srbima i o Bošnjacima, i o hrišćanima i o muslimanima, i o Beogradu i o izolovanom ostrvu, i o komunistima o kojima je danas teže govoriti nego o ma kome drugome, i o sekularnoj kulturi kojoj nije pripadao samo Meša nego i njegovo delo. Zato se treba zauzeti za integralnu perspektivu u proučavanju dela Meše Selimovića, kao što sam to u više navrata predlagao i što je kod nekih veoma značajnih tumača naišlo na odličan prijem. Tako se bolje rešavaju problemi lokalnih akulturacija kako Mešinih junaka tako i samoga pisca i njegovog opusa. Pisac i delo su u tako komplikovanom okruženju da se mora brižno starati za celokupnost naše tradicije. (To staranje vas lako može dovesti na osuđeničku klupu na kojoj će vas čak i neki bivši studenti besramno optuživati, po cenu da iznose najobičnije laži, jer je danas gotovo nemoguće opstati između šovinizma zadrtih nacionalista i ništa manje šovinističke zadrtosti eks-Srba.) Jedna od najvažnijih vrlina te tradicije je apsorpciona moć srpske književnosti i kulture koja se u prethodnim vekovima bogatila iz najrazličitijih izvora i imala načina i mogućnosti da se razvija u susretu sa drugim kulturama. Ne bi bilo teško pokazati kako se od Rejmonda Vilijamsa i Grinblata do onoga što je danas hipertrofirano nazvano culture studies zapravo izgubila vrednosna supstanca koju treba proučavati i pretvorila se u jedan prazni zbir opštih mesta. Istorijska poetika, kulturna poetika i studije kulture uvek se moraju korigovati vrhunskim vrednostima. Te vrednosti određuju smisao Selimovićevog srpskog opredeljenja u bivšoj eksjugoslovenskoj zajednici koliko i stanovišta njegovog odnosa prema Bosni i Hercegovini, prema njegovom dvojnom poreklu, prema Muslimanima i muslimanskoj kulturi u celom njenom razvoju do trenutka u kojem govorimo. Možemo govoriti i o jugoslovenskim aspektima i evropskoj dimenziji dela Meše Selimovića. Ponekad pitam studente da li bi na nekoj katedri za komparativnu književnost studenti pre znali o kojim vrednostima je reč ako kažete LJosa ili ako pitate za Mešu. Na žalost svih naših bezumnih podela, svi bi pre znali za LJosu čak i na katedrama za slavistiku, a gotovo niko za Mešu na bilo kojoj komparativističkoj katedri u svetu. Uprkos tome što je Meša imao više izdanja raznih prevoda svojih najboljih knjiga, njegovo delo je žrtva jedne vrste slepila koje proizvodi tamu u kojoj se nalazimo i u kojoj treba zadržati čvrst stav da se ne odustaje od vrednosti. Meša Selimović je epohalan pisac za kojeg mora biti mesta u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Evropi, te svim zemljama sa iskustvom Drugog svetskog rata i turske uprave, napokon sa iskustvom ratnog stradanja i totalitarne vlasti, a to je čitav svet. Meša je svetski pisac u najboljem smislu te reči. To je smisao njegovog srpskog opredeljenja i neodricanja od bosanskohercegovačkog i muslimanskog porekla. Delo Meše Selimovića u samom jezgru srpske književnosti znači bogatstvo tradicija i susret u bliskosti, ono povezuje jugoslovenske literature i gradi evropsku književnost. Da je sreće, po njemu bi nas poznavali i oni koji nas mrze, kao što nas na našu zajedničku nesreću poznaju po mržnjama koje nikakvog dobra nisu donele. Ni u dalekoj, ni u najnovijoj istoriji. Postoji još jedna integralna perspektiva najvrednijeg dela Mešinog opusa. Ona se vidi kada se njegov prvi roman, „Tišine“, stavi na mesto koje mu pripada. On je deo jedne paradoksalne trilogije koju čine „Tišine“, „Derviš i smrt“, i „Tvrđava“. Sva su tri romana povezana dvema odlučujućim romanesknim nitima: njihovi junaci su povratnici iz rata, a njihovo osnovno pitanje je pitanje ljubavi. Gledajući iz te perspektive, pitanje ljubavi je najdramatičnije postavljeno u „Tišinama“. Junak „Tišina“ ne može da voli, on je osujećen zbog traume koju je preživeo i u kojoj se nalazi, zbog gubitka svojih bližnjih i zbog toga što je zapravo video kako izgleda istina sveta. Ali on zato donosi odluku da treba voleti, on donosi odluku iako je to naivno, pa čak i na jednom mestu naziva glupim reči ljubavi koje se razmenjuju. Uprkos tome čovek ako želi da povrati svoju ljudsku suštinu mora doneti odluku o potrebi ljubavi. Trud ljubavi kao da je avgustinovska parabola jer se milost iskupljenja ne izliva na nas zbog našeg truda, već božjom milošću, ljubav se ne izliva na nas zato što smo je priskrbili naporom da se zaljubimo, ili da nekoga volimo, već kao apsolutni ontički događaj našeg sopstvenog bića u drugome u kome prepoznajemo sami sebe, i u sebi, u kojem prepoznajemo drugoga. Takav junak postavlja neku vrstu dramatičnog pitanja na koje derviš Ahmed Nurudin ne može da odgovori, jer je trenutak susreta sa pravom, autentičnom ljubavlju završio tako što se on sam pokolebao i izgubio i ljubav i sebe za ceo život. Vrativši se iz rata zatekao je da je devojka koju voli već tri dana tuđa žena. Ta junakinja, jedan vrhunski književni lik, nudi da odbegnu u svet, što bi i danas bio događaj prvoga reda. On, ratnik, čovek sa svetskim iskustvom, nije dorastao takvoj ljubavnoj volji. On se ne predaje ljubavi, samim tim za njega polje ljudskog života ostaje zatvoreno i on više ne može pronaći svoju autentičnu realizaciju. Može pronaći samo jednu političku supstituciju i idiosinkraziju porodične veze. I lik brata i njegova tragedija oko koje se gradi zaplet najpoznatijeg Selimovićevog romana već postoji u „Tišinama“ upravo kao brat koji je svaki put ponovo streljan, kao da deset života ima, kao brat koji je nestao, kao brat za koga se ne zna istina. Lik brata je u „Tišinama“ već izašao na površinu, a Ahmedu Nurudinu se vraća kao porodično, a ne religijsko, mesto rođenja čoveka. U romanesknoj dijalektici Meše Selimovića ne slede teza o ljubavi i njena antiteza, već se u zaprečenosti ljubavi odmah vidi antitetička suština, a zatim se ona dvostruko negira u svetu koji je politički osujećuje i tamo gde je ona ontički zadata, kao što je to srodstvo. Zato Ahmet Šabo u „Tvrđavi“ ne može imati srodnika, ali može pronaći ljubav. Selimović, blizak filozofiji egzistencije, pokazuje i bolje razumevanje hegelijanske fenomenologije. Šabo odlučuje na kraju romana da uči decu, odlučuje se za nevine, naivne reči da u jednoj vrsti mikrozajednice ponovo pronađe ono što se izgubilo, da se vrati, priljubi, dakle ponovo pristupi onome što je samo čovekovo biće. Tuđa deca i svoja ljubav, sa ženom koju voli, znači pretvoriti svet u porodicu gde su sva deca svoja, a intimnost zapravo jedini ljudski prostor u kojem čovek dopire do bolje istine u svetu. I ova je sinteza dvostruka, i u njoj trijumfuje Selimovićeva romaneskna filozofija. Ne možemo ovde proći kroz celu istoriju Evrope i književnosti, ali se možemo podsetiti jedne činjenice koja lako može izbeći iz našoj pažnji. Već je rečeno da su Mešini junaci povratnici iz rata, ali kakvo je mesto te figure u istoriji svetske književnosti? Odisej, na primer, nije pravi povratnik iz rata, on je zapravo stradalnik na povratku. NJegovu pravu sudbinu kao povratnika mi znamo samo iz onih ostataka mita u kojima Odisej ponovo odlazi, sukobljava sa svojim sinom i gine, u kojima Odisej ne može da uspostavi život nakon što je pobedio i u svom domu. Ono što je kultura ili iskustvo života povratnika iz rata, to istorija književnosti u tom obliku ne beleži, jer joj treba herojski događaj. Herojski događaji su smrt Agamemnona i druge takve priče koje su se naslagale u istoriji književnosti, ali povratnik iz rata nakon povratka kao da ne može da zauzme pravo mesto u dugoj istoriji epske imaginacije. Iz istorije međutim znamo da su iskustva povratnika iz krstaških ratova zapravo koren internacionalizacije evropske scene nakon susreta sa različitim znanjima i prodora u jedan sasvim drugačiji i daleki svet iz kojega su pre toga dopirala saznanja, mirisi ili začini, ali iz koga nije dopirao čovek kao takav. Trebalo je otići u tu daljinu da bi se vrativši se iz nje donelo nešto od drugačijeg iskustva života. Drugo takvo iskustvo su Napoleonovi ratovi i ideja revolucije koja se širi i poništava u njima. Povratnici, naročito obogaljeni ratnici u Francuskoj ne dobijaju satisfakciju za tu vrstu kolektivnog napora, ali je susret nacija koje idejom revolucije ili njenog potiranja izlaze iz okvira nacionalnih država otvorio nova iskustva internacionalnosti. Za današnji multikulturalizam olako se misli da nudi odgovor na sva pitanja, iako ne bi mogao da izdrži ni prva pitanja iz Hegelove dijalektike protivrečnosti, među koja spada i prikrivanje nasilja i protivrečnosti kao istine savremenog sveta. Zato je važno kako Meša Selimović u iskustvu povratnika iz rata donosi fenomenologiju nemogućnosti povratka izvan ljubavi. U tome on proširuje iskustvo „Dnevnika o Čarnojeviću“ i tzv. izgubljene generacije posle Prvog svetskog rata, odnosno revolucionarne utopije pobednika posle Drugog, ali i ispravlja praznu ideologiju multikulturalnosti. NJegov junak koji stalno putuje ka sebi i ka drugima i nikako, osim u ljubavi, ne može da stigne na to nemoguće mesto na kojem treba jedino da bude. On na to mesto ne može da stigne zbog apsolutnosti negacije, jer je svaki rat jedan takav oblik razaranja mesta na kojem čovek može prirodno da bude. Ne postoji ratni oblik, čak ni sa najidealnijim političkim ciljevima koji iza njega stoje, koji može da zaštiti mesto ili položaj jednoga čoveka kao individue na onome mestu gde se on svojim rođenjem, životom, prirodnošću svoga postojanja zatekao. Rat je u tom obliku negacija položaja čoveka u svetu i otuda je svaki rat nepravedan, kako je Kami uzvikivao. Rat kao oblik postojanja nije dopustiv. Sa takvom snagom romaneskne imaginacije, Meša Selimović je bolji pisac od LJose, ali je naš, a to je nepremostiva prepreka. (deo izlaganja na skupu povodom stogodišnjice rođenja Meše Selimovića)