E, moj Ronalde

Takoreći preko noći mapa poznatih, zaslužnih i uticajnih se izmenila. I lista onih koji su se iznenada, uz pomoć države i politike, ili drugih, teže prepoznatljivih i vidljivih sila i veza, obogatili, i dakako, osilili! Dobroćudni, ili oni koji na sebe uzimaju ulogu ljudi koji bi da nam objasne, i da nas uteše, nastavljaju da nas uveravaju da se strpimo, da su za sve krivi oni što su pre nas bili na vlasti, da je ovo samo prelaz i prolaz ka nečem boljem što valja da dođe. I opet iščekivanje, i nikako taj naš Godo da dođe, nikako to, odsutno-prisutno božanstvo koje bi nas izbavilo, da se pojavi, da nam se, najzad, ukaže. Pesnici puni vere u budućnost variraju revolucionarne refrene svojih prethodnika:“Ah jednoga dana, ah jednoga dana...“ Ili, kako to na svaku moju ličnu ili opštiju žalopojku odgovara, u poeziju utonuli Buca Mirković: Sve će to da prođe. Oduvek me ova lakonska fraza baca u bes i razjarenost. Pa u tome jeste nevolja, Mirkoviću, što će sve da prođe, što prolazi, a žizni njet, a života ni na vidiku. A ja bih samo malo više života, i ništa više! Nije li tako, poodavno, govori tvoj prijatelj i kolega, ruski dramski pisac Viktor Rozov? Kako to da nas nevolje, muke i stradanja uvek stižu, a lepa budućnost i blagoslovena Evropa nam izmiču! Čak i kada smo u ponečemu bili ispred Evrope. Naš život i način postojanja u svetu i istoriji, u svakodnevnici se, izgleda, dopada Drugima, pa i Ronaldu Harvudu, piscu, između ostalog, drame, Garderober u kojoj su se proslavili LJuba Tadić i Petar Kralj. U Beograd je cenjeni pisac stigao za vreme poslednjeg bombardovanja našeg grada u kome je uzela učešća i njegova zemlja. Pisci, naši, gosta gostili u Klubu književnika pre nego što su ga osvojili i zaposeli novi poslovni ljudi sa još poslovnijom pratnjom! Gostili su Engleza i po kućama, bogato, izdašno, kako samo sirotinja može i ume. Otvarali smo srca književniku, grdili sebe, svoju zemlju i politiku! Ali Ronald nas je iznenadio: A meni se dopada kod vas. Kod vas se živi burno, dinamično, napeto. To je dobra klima za pisca, za stvaranje. A kod nas monotono, ništa se ne događa! E moj Ronalde, htedoh da mu kažem, ali se ugrizoh za jezik. Gost je uvek u pravu, kažu konobari u našim kafanama, a šta stvarno o gostima misle, Bog bi ga sveti znao! Ja ga, burazeru, čitam još dok je na vratima, kaže iskusni Toza iz Orača. Da se malo menjamo, kažem Ronaldu, dok nas Toza gosti, pa ti uplovi, bar za izvesno vreme, u ovaj život bogate buke i besa, bombi i sirena, a ja malo u tišinu i dosadni spokoj, da pišem, ispijam skoč i pušim rotmans! Nažalost, ni od ovog sporazuma nije bilo ništa, kao ni od onih mnogo važnijih i presudnijih u kojima je bila reč o našoj glavi, ili sudbini. I tako, ode Englez u svoj spokoj, a mi i dan-danas plaćamo račune iznuđene ratne dramatičnosti. Naše državničke grehe nije nam oprostio ni u nas, u Ateljeu 212, osobito omiljeni Vaclav Havel u čijim dramoletima su se proslavili Bata Stojković i, opet, Petar Kralj. Doduše, pivo koje su u predstavi češkog pisca i državnika tamanili, bilo je besplatno! Trailovićeva je bila galantnija od naslednika Mladenovića! Ali vreme, vreme čini svoje. I ljudi. A mi, pisci i dalje ispravljamo krive Drine, i svesrdno smo se založili da Srbiju otmemo iz zaštitničkog zagrljaja NATO-a, ali sa manje vatre i zdušnosti branimo institucije koje za nas život književni znače. Branili su ih i štitili, ove nacionalne institucije, i politički lideri, predsednik vlade Koštunica, osobito, ali vajde nema, a nema više ni Nolita, ni Prosvete, ili su preostali u tragovima. Još su davne antistaljinističke laste upozoravale da nije uputno prvo podizati zgrade, a kasnije, kada dođu bolja vremena, na prazne sive zidove kešati slike, kako bi rekli Leskovčani!