LIČNO

Raspad, razbijanje, istopljavanje i slične oznake za kraj jugoslovenske države, zajedno sa ratovima koji su sledili, proizvelo je u svetskoj društveno-naučnoj literaturi ogromno interesovanje i produkciju. Ogledali su se i veoma poznati mislioci, a neki dotad nepoznati napravili su od tog karijeru. S obzirom na veoma izrazitu spornost problematike kako raspada države, tako i procesa koji su usledili, jedna grupa američkih naučnika pokušala je da stvori neutralnu studiju kojom bi se stavila tačka na sporove među naučnicima koji pripadaju pojedinim nacijama ili su iz drugih razloga pristrasni. Obezbedili su veliku naučnu saradnju i finansijsku pomoć različitih strana, pa i vlada nekih od upletenih država. Ukupno su učestvovali saradnici iz 31 države, ali autora finalnih tekstova koji su tvorili knjigu Suočavanje s jugoslovenksim kontroverzama je bilo znatno manje (Purdue University Press 2009). Uporedo sa nastajanjem te knjige kao zajedničkog proizvoda velikog broja istraživača i drugih saradnika, američki profesor istorije Ivo Banac (sa Univerziteta Yale) dao se u drugi poduhvat. Okupio je grupu mladih naučnika, istoričara i politikologa, koji će osvetliti ratna zbivanja u skladu sa njegovom vizurom. Svoje viđenje predstavio je kad je postao glavni urednik časopisa East European Politics and Societies. To je vrlo ugledna revija sa impakt faktorom. Napisao je uvodni članak „Šta se dogovodilo sa Balkanom – ili bolje reći sa bivšom Jugoslavijom?“ U sinopsisu nagoveštava: ’kako je Miloševićeva gradnja carstva dovršila proces nacionalne homogenizacije u zemljama naslednicama Jugoslavije i dovela ovaj deo balkanskog regiona do skladnosti sa receptom moderne nacionalne državnosti’ (EEPS, 2009, 461-478). U tekstu se Miloševićevo ime pominje 65 puta, sva energija događanja 90-ih godina izvire iz njega. Istina, u Hrvatskoj ’je bilo nacionalne diskriminacije Srba koja se nije mogla ograničiti na srpsku /komunističku/ nomenklaturu’ (465). ’Tuđman je igrao na Miloševićevu kartu podstičući hrvatski revanšizam protiv srpske nomenklature.’ (465). Naveli smo to samo kao primere opisivanja stanja u Hrvatskoj, koji onemogućuju utvrđivanje odgovornosti i krivice – a što će se pojaviti u drugim člancima ove grupe autora sa suprotnim predznakom kao kritika onih koji ’satanizuju’ situaciju na suprotnoj strani. Pojavljuju se članci Josipa Glaurdića (doktorat iz istorije na Univerzitetu Yale, sada saradnik na Univerzitetu Cambridge u Engleskoj). (EERS, 2009) Pažnja je usmerena ka isključivo jednom činiocu rata, bez obzira na to da li je najaktivniji, ali se ne ulazi u interakciju među akterima. Autor zaključuje da je ’Milošević imao direktnu pravnu kontrolu nad Službom državne bezbednosti i MUP, koji su bili njegova glavna sredstva kontrole hrvatskih i bosanskih Srba, te agresije u Bosni i nakon njenog međunarodnog priznanja’ (86). Attila Marko Hoare, još jedan doktor istorije sa Univerziteta Yale, može u istom časopisu da se približi logičkom kraju takvog načina istraživanja zaključkom: ’Haško tužilaštvo se u svom programu nesrazmerno puno usredsredilo na ne-Srbe u svojim optužnicama, a među Srbima nesrazmerno puno na one koji nisu državljani Srbije.’ (EEPS, doi: 10.117/0888325409356462). Zlosretni je pokušaj da se objavi Suočavanje sa jugoslovenskim kontroverzama urednika Ingraoa i Emerta, koji su imali nameru da daju uravnoteženu sliku o najspornijim pitanjima raspada. Ta knjiga je u časopisu East European Politics and Societies naišla na veliki odjek i kritiku na svim nivoima. U prvom osvrtu Glaurdić je predstavio ’malo more’ grešaka. Ali je dalje ukazao na plagijatorstvo tri autora u dva poglavlja, pri tom napominjući da su i plagirana dela sama bila manjkava, a ponekad pristrasna, a u celosti se ’naročito izbegavalo utvrđivanje uzročnosti, odgovornosti i krivice’. „Autori poglavlja 4 i 7 uzastopno izbegavaju da pomenu učešće snaga pod komandom Ministarstva unutrašnjih poslova i Službe državne bezbednosti u srpskoj agresiji ujesen 1992. u istočnoj Bosni“. Neslavni pokušaj urednika i autora Suočavanja sa jugoslovenskim kontroverzama nastavio se odgovorom urednika Ingraoa i Emerta u istom broju istog časopisa. Izrazili su čuđenje prema enciklopedičkom znanju mlađanog Glaurdića (prihvatajući činjenične greške na koje je ukazao). A o plagijatima? Slovenački autor M. K. ’veoma žali…’. Što se tiče plagijata u osetljivom poglavlju o Oluji 1995. srpskog i hrvatskog autora, urednici dalje doslovce pišu: ’Iznenađeni smo bili da saznamo od B. da je opšta praksa u Srbiji da prepisuju radove drugih bez znakova navoda’. (str. 3) Proizlazi da se u srpskoj nauci ne zna ono što treba da zna i srednjoškolac, da u Srbiji plagijat ima pravo građanstva i da je deo ’običaja’. – Sve to u situaciji velikog deficita srpskog učešća u naučnoj produkciji o savremenoj istoriji u svetskoj naučnoj literaturi. Srpskoj publici se, inače, neprestano ponavlja o Srbima kao žrtvi u tim ratovima, o pojedinim finalnim događajima, a cela se procesualnost 90-ih zanemaruje. No, ti procesi bili su kompleksni i pomirenje je moguće jedino uz uzimanje u obzir i poštovanje viđenja i drugih strana. Najmanje što se ovde htelo reći je da su u pravu oni brojni koji inostranu naučnu produkciju zanemaruju, jer je ona pristrasna, neobjektivna, gora od domaće, jer ’postoji samo naša istina’. Naprotiv, sve govori da je američka naučna produkcija superiorna u odnosu na evropsku i da sistem publikacija WOS Reuters Thompson obezbeđuje ne samo kvalitet, već i apsorbuje najbolje naučne radove iz drugih delova sveta (čak i da delimično tome služi). To što se događa sa tretmanom 90-ih godina zahteva veliki angažman srpske društvene nauke. Ona mora aktivno da se uklopi, prihvatajući svu tehniku današnje naučne produkcije, ’njen format’, a produkcija na domaćem jeziku ostaje više folklornog nego naučnog značaja. Ni srpska dijaspora nije bez uglednih naučnika u društvenim naukama, pa i uz istoričara koji prevazilazi pomenutog Banca. Naravno, uz individualni naučni napor, potrebna je i institucionalna podrška.