O 1. maju i ekologiji

Srbija kao da živi od praznika do praznika. Od Božića do Uskrsa. Od Uskrsa do 1. maja.... i to nije ništa novo. Evo, bio je praznik rada, 1. maj. U celom, ali zaista celom svetu, to jeste praznik rada i radnika, i tom prilikom se posebna pažnja posvećuje položaju i pravima radnika svih profila. Demonstrira se protiv eksploatacije, protestuje i zahteva unapređenje socijalnog statusa, polemiše o pravima, raspravlja o uticajima tehnološkog progresa i razvitka koji nužno donosi povećani stepen mehanizacije i umanjuje potrebe za ljudskom radnom snagom... Jer, da se razumemo, nigde na kugli zemaljskoj radnici ne žive onoliko dobro koliko svojim radom doprinose opštem društvenom razvitku. Nigde, osim možda ovde. Jer, Srbija je očigledno raj za radnike. Oni ovde toliko dobro žive da naprosto samo čekaju neki pogodan datum pa da proslave. Ali taj pomenuti socijalni fenomen srpskih radnika nije poenta ove priče. Ne, ovoga puta poenta je ekologija. U subotu, 1. maja, gorela je Srbija. Roštiljalo se širom drage nam domovine. Slavljeničke lomače jedna do druge, paljevina i dim svuda gde vam oko dopire... Devastirana priroda, zgarišta, tone PVC i drugog otpada odmah nakon obilnog krkanluka... A samo koliko juče imali smo tu, u glavnom gradu, veliku kvazigrađansku, a realno političku akciju „spasavanja“ bulevarskih platana. Danima su trajali protesti, tobože osvedočenih boraca za očuvanje prirode koji nikako nisu mogli da podnesu činjenicu da će eto, radi rekonstrukcije i modernizacije najduže beogradske ulice, biti posečena bolesna stabla. I nema veze što je bolest potvrđena studijama stručnjaka sa Šumarskog fakulteta... a ni to što će biti posađena nova, mlada stabla u još većem broju. Silni protesti, peticije, novinske naslovnice, karikature, emisije.... Odjednom je Beograd sa svojim drvoredom dobio toliko mnogo osvešćenih, iskrenih građana-ekologa, da je to naprosto bilo začuđujuće... I naravno da niko normalan nema ništa protiv društveno i ekološki obrazovanih i svesnih građana, ali... Problem nastaje kada se uporede samo ova dva navedena događaja: protesti i borba za platane i način proslave praznika rada. To naprosto ne ide zajedno. Uprošćenom analizom dolazimo do sasvim očekivanog zaključka. Politizacija ekologije. Kako drugačije objasniti da npr. niko baš nije našao za shodno da izrazi svoje nezadovoljstvo, neslaganje, protest... zbog tolikih vatri po prirodi, toliko smeća ostavljenog na livadama, uništenih mobilijara, sadnica... U stvari, ako hoćete slikovitije rečeno, izgleda da baš ti čuvari beogradskih platana (između ostalih, naravno) pale silne vatre po beogradskim šumama i gorama. Sva ekologija, verbalno razvlačena i mrcvarena tokom nekoliko dana platanskog protesta, ekspresno je zaboravljena onog časa kada je politička borba na tren preusmerena na neki drugi tok. Do sledeće prilike. Možda već kada neko, sutra, usled izgradnje dva beogradska mosta (posle nekoliko decenija) poseče neko stablo, iskopa neku zemlju, poruši neko gnezdo... Dakle, manje politike, više ekologije. Ostavite prazne ispolitizovane kvaziekološke priče i uradite najzad nešto ekološki. Zasadite drvo u obližnjem parku. Nije teško, videćete. Bacite, za promenu, đubre koje ste već kao osvedočeni ekolog separaciono razvrstali, u posebne kontejnere. Ne kroz prozor, kao sinoć kada su komšije spavale. Kupite jednu, bar, štedljivu sijalicu. Nećete bankrotirati, ne brinite. Idite na trčanje. Jednom nedeljno, bar. Dobro je za zdravlje. Izbacuje negativnu energiju.